Novi prilozi za Brozovu „civilizovanu sahranu“

Na početku ovog teksta podsetio bih čitaoce da sam se početkom godine temom „civilizovane sahrane“ Josipa Broza Tita i izmeštanja njegovog grobnog mesta sa ekskluzivne lokacije u Beogradu već bavio (OVDE) pri čemu sam nastojao da obrazložim ideju za koju mi se učinilo da je od višestrukog značaja za srpski narod.

Reakcije na pomenute tekstove bile su veoma solidne, uprkos određenim primedbama, da je reč o pitanju koje nije od značaja za srpsko društvo koje je suočeno sa brojnim izazovima na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu.

Verovatno bi sve ostalo u domenu pukih naglabanja da nije bilo inicijative gradonačelnika Šapića o izmeštanju Broza iz Kuće cveća, za koju slobodno mogu da kažem da se temeljila na suštinskim stavovima koje sam saopštio u pomenutim tekstovima.

Razume se, ovim nikako ne želim da za sebe prisvojim jednu ideju, koju su u proteklih nekoliko decenija posle Titove smrti, mnogi zastupali i koja nam se neprekidno vraćala u ciklusima, uostalom kao i svako kontroverzno istorijsko pitanje na koje kao društvo još uvek nismo u stanju da damo zrele odgovore.

Bez namere da se ponavljam, istakao bih da sam se u navedenim ogledima isključivo bavio razdobljem  1945-1980. godina, kada su Brozove odluke bile državničkog karaktera. Napomenuo sam i da bi svaki drugačiji pristup bio u osnovi razmatranje odnosa snaga unutar jednog „sektaškog kulta”, što je nesumnjivo bila predratna KPJ.

Takođe sam izbegao da se bavim pikanterijama iz Brozovog ličnog života i anegdotama o njegovom stvarnom identitetu, smatrajući da ovo pitanje više golica maštu čitalaca popularne literature. Jer nema nikakve sumnje da se Tito više puta javno deklarisao kao Hrvat, a koliko je meni poznato poslednji put je to učinio u razgovoru sa Stevom Krajačićem, uoči usvajanja Ustava iz 1974. godine. Tako da njegovu ličnu oporuku svakako ne treba dovoditi u pitanje.

Svestan složenosti navedene tematike, u okviru koje se nesumnjivo ogledaju i odnosi snaga unutar tadašnjeg hladnoratovski podeljenog sveta, nastojao sam da detaljnije razjasnim isključivo ona pitanja za koja verujem da su oslonjena na čvrste argumente koje niko ne može da ospori.  Zbog toga sam u prvom delu teksta pisao o „misteriji 1948. godine“, zatim odnosima Tita i Vatikana, kao i američkim idejama o formiranju jednog „antikomunističkog konzorcijuma“ u okviru kojeg je bivša SFRJ vazda imala posebno mesto.

U drugom delu ogleda fokus je bio na američkom pogledu na Jugoslaviju i Tita kao ličnog garanta realizacije njihovih starteških ciljeva u ovom delu Evrope. U tom smislu je posebno indikativan čuveni govor Bžežinskog o stanju u Jugoslaviji iz avgusta 1978. godine, u kojem ovaj istaknuti američki geopolitičar otvoreno najavljuje razbijanje nekadašnje države i podršku separatističkim pokretima, ali i iskazuje strahovanje o budućoj politici Jugoslavije posle Titove smrti. O svemu tome je osamdesetih godina prošlog veka pisala i jugoslovenska štampa.

Tajni dosije Broz

Proces „detitoizacije društvene svesti“ u Srbiji otpočeo je odmah posle njegove smrti 1980. godine i odvijao se više stihijski kroz razne neformalne manifestacije narodnog nezadovoljstva, poput sahrane Aleksandra Rankovića.

Povod za pojavu antititoizma u Srbiji bile su prvenstveno demonstracije na Kosovu i Metohiji 1981. godine i saznanje da je reč o procesima koji su dugo i temeljno pripremani, uz otvorenu podršku Broza i njegovog režima, u okviru kojeg je srpskim komunistima bila namenjena uloga bednih statista u jednoj vešto režiranoj predstavi koja je prethodila donošenju Ustava iz 1974. godine.

Na određene stvari koje se odnose na razvoj situacije na Kosovu se zaboravilo. Podsetimo, odmah po završetku Brionskog plenuma i unutarpartijskog trijumfa antisrpskih snaga, Tito je održao govor u Prištini. Reč je o događaju koji je presudno uticao na buduće neprilike u južnoj pokrajini. Broz je tada prvi put javno rekao da su Albanci većina na Kosovu, kao i da svi (misleći na Srbe) moraju da nauče albanski jezik.

Takođe je istakao da Albanci imaju pravo na zastavu, koje niko ne može da im oduzme. Svega mesec dana nakon ovog obraćanja počeo je progon srpskih i crnogorskih kadrova, kao i pojava lažnih albanskih doktorata i stvaranje nekakve šiptarske akademske zajednice na jednonacionalnoj i šovinističkoj osnovi. Uz neprekidno etničko čišćenje i iživljavanje nad Srbima, i razume se, ćutanje najviših državnih i partijskih foruma.

Takođe je malo poznato da je gotovo sve svoje akcije Broz usklađivao sa uticajnim katoličkim pokretom, koji je baš tih godina  počeo da pokazuje neobično interesovanje za događaje na Kosovu i Metohiji. Tako je 1968. godine Karl Kosel, referent u Kongregaciji za širenje vere, u razgovoru sa Stjepkom Humelom – tadašnjim savetnikom jugoslovenskog izaslanstva pri Svetoj stolici – izrazio očekivanje da će Albanci dobiti republiku u Jugoslaviji, definišući ovu mogućnost kao „akt plemenitosti, političke mudrosti i dalekovidosti”.

Danas nije nikakva tajna da je Vatikan imao slično stanovište i o dešavanjima za vreme Maspoka u Hrvatskoj, trudeći se da svoju podršku seciji ove nekadašnje jugoslovenske republike uklopi u širi strateški koncept Istočne politike koji je podrazumevao „mekši odnos“ prema komunističkim režimima.

Kada je reč o Brozu, vatikanska diplomatija je „kucala na otvorena vrata” – o čemu svedoči niz događaja – od kojih je svakako najvažniji bila tajna predaja jugoslovenske arhive o zločinima u NDH. O ovom nezapamćenom skandalu u režiji Broza, šef jugoslovenske obaveštajne službe Aleksandar Ranković je slučajno obavešten, i to od strane našeg ambasadora u Italiji, koji mu je preneo ovo saznanje misleći da je reč o akciji koja je usklađena uz saglasnost naše obaveštajne službe.

To je, ujedno, bio i osnovni razlog za Rankovićevu smenu, koja je ubrzo usledila na Brionskom plenumu. Vredi li uopšte naglašavati da je reč o gestu koji ispunjava sva obeležja „krivičnog dela veleizdaje“ i koji se savršeno uklapao u stalno sprečavanje empirijskih istraživanja genocida u tzv. NDH.  Oni u Srbiji, koji danas žustro reaguju na inicijativu o izmeštanju njegovog grobnog mesta, trebalo bi da makar odgovore na pitanje o tome zašto Tito nikada nije posetio Jasenovac.

Nacionalistička histerija se – pod uticajem ideja Maspoka – ispoljila i u Crnoj Gori, u kojoj je 1972. godine srušena Njegoševa kapela, a zabeleženo je zajedničko propagandno delovanje Vatikana i Brozovih komunista protiv mitropolita Danila Dajkovića, od kojeg se zahtevalo da prihvati ovaj varvarski čin.

Pod uticajem Maspoka u Crnoj Gori, tada se obnavljaju ustaške ideje o Crnogorcima kao „crvenim Hrvatima” – zasnovane na ideološko-istorijskim fantazmagorijama Savića Markovića Štedimlije – ratnog zločinca i štićenika Miroslava Leopolda Krleže. Time je postepeno stvaran ambijent za usvajanje Ustava iz 1974. godine.

Ustav iz 1974. godine

Da podsetimo i na postupak usvajanja zloglasanog Ustava iz 1974.godine koji je  bio formalno prepušten saveznoj komisiji s Mijalkom Todorovićem na čelu. Suštinski rad na ovom aktu bio je nedelo tzv. Kardeljeve radne grupe koja je delovala sa izrazito antidržavnih pozicija.

Borisav Jović je u knjizi Kako su Srbi izgubili vek. Tragična sudbina Srba u zajedničkoj državi (2016) objavio i sadržaj tajno snimljenog razgovora Tita i Steva Krajačića, čiji su obaveštajni pedigre i podrška hrvatskom nacionalizmu bili poznati i njegovim savremenicima. U najkraćem, do susreta je došlo uoči usvajanja Ustava iz 1974. godine.

Osnovna Titova namera bila je da se posle njegove smrti Hrvatskoj omogući državna samostalnost, a tom prilikom i prisvajanje teritorija s većinskim srpskim življem. Pored toga – Tito je naložio Kardelju da se univerzalno pravo naroda na samoopredeljenje ustavnopravnom alhemijom transformiše u pravo republika na samoopredeljenje – što će, kako je istaknuto, podržati i novostvorene nacije: Muslimani, Makedonci i Albanci.

Prema Titovom planu, Srbiju treba lišiti Vojvodine i Kosova i Metohije i svesti na teritoriju koju je imala pre Prvog svetskog rata. Na Krajačićevo pitanje kako će na sve to reagovati Srbi, Broz je odgovorio da će „oni (Srbi) prihvatiti sve ono što je dobro za Jugoslaviju”.

I tako je zaista i bilo. Mijalko Todorović je pozvao poslanike Savezne skupštine da prihvate Ustav, uz obrazloženje za koje je kasnije rekao da ga čak nije ni pisao. Na njegovu – ali i sramotu svih tadašnjih vodećih srpskih komunista – koji su se saglasili sa pretvaranjem Srbije u teritoriju bez pravnog naslova, odnosno u njeno potpuno nestajanje. Ovo činjenicu valja stalno isticati u polemikama sa sadašnjim čuvarima eksluzivne lokacije Titovog groba u Beogradu.

Sve ove okolnosti presudno su uticale na pojavu talasa ogromnog nezadovoljstva u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, a što je kulminiralo usvajanjem Ustava Republike Srbije 28. septembra 1990. godine, kojim su definitivno pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji oduzeti svi elementi državnosti koje im je darivao lično Broz.

Da li uopšte treba naglašavati da su na čelu tog pokreta bili Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije, ista ona partija koja se danas tako olako odriče najsvetlijeg perioda u svojoj istoriji, i čiji je predsednik na sramotu svih nas sahranjen u dvorištu svoje privatne kuće u Požarevcu.

Tito i NATO

Završetkom Hladnog rata bivša SFRJ postala je nepotrebna zemlja. Pobedom Zapada u tom ratu narušena je ravnoteža snaga, pa se pristupilo demontaži jugoslovenske države. U procesima razbijanja Jugoslavije – SAD, Nemačka i Vatikan su iskazali najviši stepen neprijateljstva prema srpskom narodu – što je kulminiralo zločinačkim bombardovanjem Republike Srpske 1995. godine i SR Jugoslavije 1999. godine.

Jedan ugledni francuski teoretičar pronicljivo je uočio da su se spoljni akteri u jugoslovenskoj krizi ponašali „kao izvršioci Titovog testamenta“, misleći na Ustav iz 1974. godine, ali i na druge aranžmane tajnog karaktera za koje nije znala srpska javnost.

Poznato je da je SFRJ postala deo zapadne interesne sfere još 1948. godine. Kasniji Bledski dogovori 1954-1955. godine sa Grčkom i Turskom bili su samo dodatna formalizacija ovih ideja, koje su  dograđivane 1960. godine, kada se SFRJ obavezala na punu logističku podršku Zapadu u slučaju nekog „velikog rata u Evropi”.

Posle Titove smrti 1980. godine – u ime Predsedništva SFRJ – pravnu valjanost pomenutog ugovora potvrdio je Lazar Koliševski. Na taj način pada u vodu još jedan titoistički mit o politici nesvrstavanja SFRJ u Hladnom ratu. Istovremeno se urušava i argument o mogućem protivljenju Moskve kojoj je bila veoma poznata Titova uloga Trojanskog konja u komunističkom pokretu. Baš kao što je takva Brozova uloga bila poznata i još jednom velikanu evropske politike – generalu De Golu.

Konačno, posle Brozove smrti 1980. godine najvažnije svetske arhive od Vatikana, Londona, Vašingtona i Moskve, do Maršalata u Beogradu – i dalje su zatvorene za istraživače – što zadatoj temi daje izrazito „konspirološko” značenje. Iz ove svojevrsne „zavere ćutanja o Titu” slobodan sam da, pre svega, zaključim da proces dekompozicije postjugoslovenskog prostora na štetu srpskog naroda još uvek nije okončan. Jer i ovakva Srbija, lišena faktičkog suvereniteta na Kosovu i Metohiji, još uvek je za mnoge velika.

Zbog toga je za mnoge važno očuvanje eksluzivne lokacije Titovog grobnog mesta  u Beogradu. Jer ona je u njihovoj svesti jedan od simbola okupacije Srbije. Za one koji ne veruju u ovo što pišem, neka se prisete načina na koji je postuhmno dodeljen Trumanov orden ćerki generala Mihajlovića.

Uz hiljadu ograda američke ambasade u Beogradu o tome da je reč o jednom neformalnom činu koji ne odražava stavove zvanične američke politike za koju smo mi još uvek „srbočetnički agresori“ na okolne narode i države. Zato bi izmeštanje Brozovog grobnog mesta na neku primereniju lokaciju predstavljao važan čin našeg unutrašnjeg nacionalnog sazrevanja, ali i simboličke „deokupacije Srbije“.

Za one koji se protive Titovoj „civilizovanoj sahrani“ podsetio bih da  je španska vlada prilikom izmeštanja Frankovih posmrtnih ostataka iz „Doline palih“ kao ključni argument navela činjenicu  da se nacionalno pomirenje ne može zasnivati na idejama jedne ličnosti čiji je režim ubijao neke Špance. Takav pristup dobio je i punu podršku Katoličke crkve.

________________________________________________________________

ITERATURA:

1. Peđa Radosavljević, Odnosi Jugoslavije i Svete stolice: 1963-1978, Službeni
   glasnik, Beograd 2012;
2. Darko Hudelist, Govor Zbignjeva Bžežinskog iz 1978, Globus, 3. I 2014;
3. Borisav Jović, Kako su Srbi izgubili 20. vek, Službeni glasnik, Beograd 2016.

Izvor: Novi Standard