Novo podvampirenje Vuka Draškovića

Nakon pompe koja je pratila zemunske izbore, teško da je iko očekivao da će ih po medijskom i političkom značaju prevazići bilo koji, osim samih beogradskih, kad za njih dođe vreme. Ali, Srbija je već godinama čudan politički lonac u kome se, na plamenu ličnih interesa, krčka papazjanija nespojivih koalicija, besmislenih ideja i neshvatljivih preokreta. A lonac je sada počeo da vri.

I tako se, nenadano, Zaječar našao u centru političke pažnje, a mačuge koje su potegli kandidati za gradonačelnika, kao u Transformersima, postale su sablje u rukama njihovih stranačkih vođa. To, naravno, ne bi bilo ništa čudno da vođe nisu lideri koalicije i to vladajuće, koja je do pre neki dan ponosno isticala svoje jedinstvo i nekakve rezultate koje, istina, niko sem njih nije u stanju da vidi.

Iako se pukotine u odnosima između SNS i URS-a naziru već izvesno vreme, one su u izbornoj kampanji za Zaječar pretvorene u jasno vidljive rovove, posle kojih ništa više neće biti isto, bez obzira koliko bila čvrsta zapadna ruka koja ih drži na okupu.

A ta, evro-atlantska ruka, po nas smrtonosna, kroz veliku fajtersku kampanju za „mali“ Zaječar poslala nam je još jednu poruku. Tu poruku moramo pravilno razumeti i rastumačiti kako bi što pre skinuli jednu napuderisanu, nasmešenu masku iza koje se krije cinično, beskurpulozno lice globalističkog plaćenika.

Naime, mnogi su bili iznenađeni kada se u Zaječaru, pored gordog Vučića, ponosno prošetao i Vuk Drašković, kukavna politička figura bez članstva i simpatizera, ali i bez morala i kajanja za sve nesreće koje je doneo srpskom narodu.

Da kratko podsetim. Od svih političara koji su u Srbiji delovali poslednjih pedesetak godina sigurno ne postoji ni jedan koji je naneo više zla srpskom nacionalnom biću i državnim interesima, od ovog globalističkog plaćenika.

Po nalogu, prvo je svojim knjigama „Nož“ i „Molitva“ srpsko nacionalno buđenje usmeravao ka nacionalnoj netrpeljivosti, zatim je formiranjem lažnog nacionalističkog pokreta obmanuo mnogo umnih i čestitih ljudi uspevši da spreči Miloševića u postizanju jedinstva oko nacionalnih ciljeva. Sa takvom delatnošću je nastavljao sve vreme agresije koja je po nalogu kreatora novog svetskog poretka vršena na srpske zemlje i populaciju, prvo van Srbije, a kasnije i u Srbiji.

Kada je trebalo na Zapadu Srbe predstaviti kao koljače njegovi simpatizeri su na mitinge donosili noževe i kokarde, a on je grmeo kako će otseći svaku ruku koja u Srbiji digne tuđi barjak. Konstantno je izazivao nemire, ali nikada nije stvarno želeo da preuzme vlast jer nije imao naloge za to.

Kasnije, kao ministar spoljnih poslova u DOS-ovoj Vladi potpisao je slobodno kretanje NATO vojske kroz Srbiju na način koji Srbiju tretira kao okupiranu teritoriju (NATO vojnik može da ubije, rani, odnosno povredi građanina Srbije, ili da državi nanese materijalnu štetu, a da za to ne budu odgovorni ni vojnik ni Alijansa).

Kada mu je to naloženo, bio je čak i član Miloševićeve ratne Vlade, a aferama o pokušajima atentata od strane Miloševićevog režima uspešno parira svim pokušajima da se istraže brojne malverzacije koje su on i njegova stranka učineli za vreme vršenja vlasti u Beogradu.

Naravno, davno su ga napustili i svi saradnici sa kojima je započeo svoju političku karijeru, a i birači koji, nekada najačoj stranci u Srbiji, SPO-u, nisu dozvolili ni prelazak cenzusa.

Ali, nisu ga napustili njegovi globalistički gospodari. Nakon fijaska na izborima, po nalogu Zapada, prigrlio ga je Tadić, i primio ga u post-izbornu koaliciju, koja mu je omogućila ne samo učešće u parlamentarnom radu, već i učešće u lokalnoj vlasti i državnoj kasi, medijski prostor i sve ostalo. On im se odužio otvorenim lobiranjem za sve anti-srpske projekte koje evro-atlantizam provodi u Srbiji, od nezavisnog Kosova do ulaska u NATO.

Nakon pada Tadića malo ko je očekivao da će Vuk Drašković tako brzo dobiti mesto pored novog lidera Srbije, Aleksandra Vučića, i da će se čak obratiti građanima na predizbornom mitingu njegove stranke. Ali, upravo se to dogodilo. Može li mu Drašković doneti neki izborni glas? Možda i može, ali je sigurno da će na jedan koji mu donese sigurno odneti dvadeset.

U tom smislu logično je pitanje šta Vučiću, koji je u naponu svoje političke snage, treba ova potrošena politička kreatura, tim pre što je o njemu izrekao mnogo opravdanih optužbi i teških reči?

Odgovor može biti samo jedan. Imaju zajedničke Gospodare, a ti Gospodari nam kroz njihovo iznenadno druženje šalju neke svoje signale i poruke.

Prva poruka je da su oni, Gospodari, a ne građani pravi vlasnici Srbije i da su izbori samo forma koja je potpuno beznačajna za njihovu Volju, budući da oni ideologiju koja je teško poražena na izborima, brzo i bez teškoća infiltriraju u stranku (ili koaliciju) koja je izbore dobila. Suština je da se građani obeshrabre da izlaze na izbore, jer zašto bi uopšte glasali kada će vam se na kraju uvek izbečiti neki Drašković za koga, čini se, ni Danica više ne glasa.

Druga poruka je da su oni, Gospodari, a ne Vučić, stvarni vršioci vlasti u Srbiji i da on, kao i svaki namesnik, mora sprovoditi njihovu namere i ideje, bez obzira na posledice koje po njega ili državu njihova realizacija može imati. Ovo objašnjava politiku kontinuiteta koju sadašnji vlastodršci imaju u odnosu na Tadićev režim koga su toliko kritikovali.

Treća poruka je da se SNS, pod Vučićem, transformiše u političku stranku apsolutnih evro-atlantskih usmerenja i da se mora zaboraviti svaka pomisao da će ova stranka uraditi išta na daljem približavanju Rusije i Srbije. Naprotiv!

Na kraju, ne i najmanje važno, jeste da oni, Gospodari, poručuju da visoka kadrovska politika nije u domenu čak ni najjače političke figure u Srbiji, što opet objašnjava mnogo toga vezanog za policiju, pravosuđe i sve ostalo.

Otuda, poruke koje proizilaze iz promovisanja, ko zna kog po redu, političkog podvampirenja Vuka Draškovića, svojim značajem daleko prevazilaze rezultate lokalnih izbora u Zaječaru.

Bez obzira da li nam se ove poruke dopadaju ili ne, valja ih ozbiljno uzeti u obzir jer mogu biti pokazatelj kuda je Srbija krenula, čak i onim građanima kojima je dosta svega, a najviše prljave politike i tabloidnih medija koji obrađuju ozbiljne teme.

Na kraju da se vratimo i na Zaječar, kao još jednu sliku Srbije danas. Pre dva dana kandidat URS-a, gospodin Ničić, kome se očigledno stolica osladila, pozvao je pored ostalih i OEBS da posmatra izbore u ovom gradu, a kao razlog naveo što izborna komisija još uvek nije formirana opstruiranjem od strane SNS i SPS.

Ova izjava, koja nedvosmisleno potencira da je za ishod izbora, sastav izborne komisije važniji od svega ostalog, jasno pokazuje u kakvom Zaječaru i kakvoj Srbiji danas živimo.

Ali, čini mi se kako se gospodin Ničić mora pomiriti da je ovoga puta izgubio. Sve mu je džabe. Mirković je već zakazao pobednički koncert, taman posla da ga otkazuje. Nije on Tadić. Ničiću ostaje da brzo promeni dres, kao što danas mnogi čine, i stigne bar na sredinu koncerta ili da čeka svestan da nijedan projekat koga se dohvatio Vuk Drašković niti je dugo trajao niti se slavno završio. Ne znam, zna li Vučić nešto o tome?!

Izvor: Vidovdan