Новорусија – победа или предаја?

Дакле, шта се десило у Минску? Да ли су се предали или победили? То је дилема коју нема само просечан грађанин наше огромне земље већ и већина стручне заједнице. Не постоји једноставно објашњење на ово питање ако се не узму у обзир протекла окупљања – самит ЕУ у Бриселу и самит НАТО у Велсу 4. и 5. септембра.

Русија је извојевала политичку победу у Бриселу: ЕУ (Немачка и друге земље Старе Европе) одбиле су да прошире санкције Русима, и то под притиском САД (као и њених вазалних држава, ппопут Велике Британије, Пољске, балтичких земаља и Украјине). Дакле, ЕУ не жели да интензивира конфликт са Русима уочи зиме. Штавише, сама Унија је тражила начин да издвоји Јужни ток из трећег пакета енергетских санкција, и да се примењују иста правила која важе за „офшор“ пројекте Уније, као на пример у Бугарској, где желе да дозволе Газпрому да инвестира и изгради Јужни ток.

Упркос многим саветима и претњама америчких слуга уочи самита НАТО, кад се између осталог претило допремањем противракетног система против Русије у Европу, затим формирањем пет нових војних база у Пољској, Румунији и балтичким земљама, па и кршењем одредби Партнерства за мир у оквиру дијалога НАТО-Русија, већање се завршило званичним саопштењем у којме се осуђују тренутна дешавања у ратом разореној Украјини.

Као што се и очекивало, осудили су упад руске војске у Украјину и тражили њено повлачење, па и прекидање допремања помоћи милицијама и било какве улоге Русије у конфликту. Наравно, није се причало о кршењу споразума између НАТО и Русије, као што је допремање ракетног система и градња база. Расмусен каже да је узео у обзир – а боље није ни могао да каже – жеље Пољака, Румуна и балтичких земаља да постану „транзитна тачка“ Северне алијансе.

Шта нам ово све говори? Европска унија, без обзира на убеђивања Америке, није спремна на велике сукоба са Русима. Немачка и земље не само Старе (Италија, Грчка) већ и Нове Европе (Чешка, Словачка, Мађарска) противе се појачавању антируске реторике, новим санкцијама, али пре свега притисцима са Запада.

Осим тога, самит показује да Европа жели да што пре поврати сарадњу са Русијом на стари ниво, и то, дозволићете, без обзира на актуелна дешавања у Украјини. Уствари, Европа се слаже са тим да се Русима врате Крим и они делови Украјине које су јој одузели бољшевици у замену за несметано снабдевање гасом и наставак међусобно корисне економске сарадње.

Разлог лежи у томе што ЕУ није задовољна тренутним форматом украјинске државности, успостављеним после фебруарске револуције. Стога, тај режим, који је фактор нестабилности, мора да се оконча. И то на начин који је наговештен на разговорима у Минску.

Постизање мировног споразума између хунте и Новорусије је велика победа Руса зато што нису дозволили Америци да блокира Европску унију у постизању споразума. Ово је заправо заједничка победа Русије и ЕУ.

А сада се вратимо на напаћену Новорусију. Многи стручњаци, међу којима је и истакнути Борис Рожин, на споразум гледају као на продају Новорусије. Хајде да целу ситуацију погледамо из друге перспективе.

Прво, очигледно је да Порошенко и хунта не желе примирје и зато настављају да гранатирају Доњецк и Лугањск, док се борбе око Горловке и Мариупоља и даље воде. Дакле, руке побуњеника више нису везане.

Друго, ако би се снаге хунте зауставиле, а процес помирења наставио, на шта би се свим тим становницима неофашистичке Бандеровске хунте скренула пажња? Да, причам о унутрашњим проблемима: цене нафте и хране, инфлација, незапосленост, слабљење гривне, криминал итд. Порошенко се прави да доноси крупне одлуке зато што су му потребни гласови на парламентарним изборима.

Шта ће радити Коломојски, Љашко и сви ти батаљони Националне гарде, жедни рата? Да ли они могу да раде нешто друго сем да ратују? Они су неспособни у мирним околностима, што значи да ће се напетост унутар хунте повећати. Чак и ако Русија и Немачка наставе да одвраћају Порошенка од употребе силе, режим ће пући изнутра, пре или касније.

А ту је и проблем „новог Придњестровља“. Тиме стручњаци, уз америчку помоћ, плаше народ и колебљиве да их је Путин „продао“. Феномен Придњестровља постоји само зато што се оно не граничи са Русијом. Само због тога. Јужна Осетија и Абхазија деле границу са Русијом, што је битан фактор. Да, оне јесу непризнате државе, али у реалости – понављам реалности – оне су под заштитом руске војске, што се не може рећи и за Придњестровље, и тамо нико не сме да прави нереде.

Зато се сценарио „новог Придњестровља“ неће десити Лугањској и Доњецкој Народној Републици. Да, те регије ће имати нерешен статус неко време. Али, пре или касније, тим двама регионима ће се придружити оних других пет у склопу Новорусије, коју су осујетили бољшевици. И то ће бити крај Украјине у њеној тренутној форми.

И сада долазимо до главног питања: зашто је Русија кренула у овом смеру, а није убрзала ток догађаја? Први разлог је већ објашњен, требало је одвратити Немачку и ЕУ од притисака Америке на самитима у Бриселу и Њупорту.

Потребно је пружити Европи топлу зиму и не дозволити да се смрзну у оним источноевропским земљама којима се гас допрема кроз Украјину. Јер, ако се створи хаос у Украјини и ако се гасоводи дигну у ваздух, САД ће имати јаке разлоге којима ће убедити Европљане да промене став према Русији.

Дакле, питање несметаног допремања гаса Европи ове зиме је једно од најважнијих. То је један од разлога за примирје, да не помињем добробит мирољубивих становника Новорусије. Осим тога, глад и зима ће опаметити оне који су под хунтом и она ће свакако нестати након зиме.

И, треће, ако Новорусија не обухвати свих седам региона, САД ће дати себи разлог за ново подизање гвоздене завесе. И то не негде у Немачкој, већ ће ту завесу чувати НАТО базе тачно пред вратима Русије. Истовремено ћемо изгубити остатак Украјине, што је неприхватљиво. Свака подела Украјине нам доноси победу: што се више и брже освоји, то боље. Ипак, дугорочно гледајући, свака подела Украјине ће нам донети пораз јер нећемо контролисати ону другу половину, а уз то ће САД преузети примат над Европом.

Зато нам је потребна цела Украјина, која ће, као и Белорусија, бити у пријатељским односима са Русијом и која ће се придружити Евроазијској унији (уз могуће искључивања три најзападнија региона). Тако ћемо спојити две трговинске зоне, које ће се простирати од Холандије и Француске до Кине, Индије и Ирана.

Превео Андреј Цвијановић

Извор: The Sacker, Нови Стандард