Novorusija se ne može izbrisati

Da li je zatvoren „projekat Novorosija“? Ovo pitanje danas muči mnoge ljude – kao i logično pitanje – zašto?

Kao prvo, ruski zvaničnici ne prestaju da ponavljaju, da se Moskva zalaže za „teritorijalni integritet Ukrajine“. Međutim, oni su to i ranije govorili. Drugo, neke političke figure, koje žive i rade na teritoriji Luganske ili Donjecke Republike direktno izjavljuju da je Moskva odlučila da zatvori „projekat Novorosije“ i da su oni „prinuđeni to da poštuju“. Treće, stiče se utisak da, dok se lideri DNR i LNR maksimalno pridržavaju linije ispunjavanja minskih sporazuma i direktno, iako vidno nezadovoljni, izjavljuju da su ove republike spremne da ostanu u sastvu Ukrajine sa statusom „najšire autonomije“, s druge strane – Kijev ne samo da ne odustaje od militantne propagande već i intenzivira vojne pripreme, a ne čini ništa kako bi dao Donbasu bilo kakvu autonomiju, a tek ne „najširu“.

Neću se baviti specifičnostima zvanične i diplomatske retorike, koja se često razvija paralelno sa realnom politikom, a ponekad je i prikriva. Sada ću zato o nečem značajnijem. „Projekat Novorosija“ je možda i postojao kao „politički“, ili, preciznije, kako se to danas kaže, „političko-tehnološki“ projekat. I u tom smislu, on zaista može da bude „otvoren“, „preoblikovan“, „zamrznut“ ili „zatvoren“. Ali, osim politike, kao delatnosti zvaničnih lica, državnih institucija, političko-tehnoloških centara i tako dalje, postoji još i politika kao istorijski proces. I u ovom poslednjem (a ustvari – u prvom i osnovnom) obliku – politika se malo potčinjava pojedincima i državnim institucijama, a oni njoj – faktički neminovno.

Podsećam da je Mihailu Gorbačovu veoma bilo stalo da sačuva Sovjetski Savez. Dovoditi u sumnju tu njegovu želju bilo bi glupo. Međutim, Sovjetski Savez se raspao, a Mihailu Sergejeviču je ostalo smo da podseća da je „učinio sve da spase Sovjetski Savez“. Međutim, kako je drugim, pozitivnim, po njegovom mišljenju, smerom „krenuo proces“… predsedniku Sovjetskog Saveza, kao uostalom i svim ostalim zvaničnicima, državnim organima sa zvučnim imenima i običnim dobročiniteljima nije ostalo ništa da urade. Dakle: nemoguće je prkositi fundamentalnim političkim, to jest istorijskim procesima. U najboljem slučaju, njih je moguće predvoditi, kao što je to radio Jeljcin kasnih 90-tih, u najgorem – moguće ih je usporiti.

„Projekat Novorosija“ kao istorijski fenomen nije nastao po nečijoj personalnoj volji, već po volji naroda Novorosije. Zato Novorosija nije istorijska i politička himera, već istorijska realnost transformisana tokom 2014. godine u političku realnost. Štaviše, po mom mišljenju, i u državnu realnost, iako još zvanično nepriznatu. Čak ni Kremlj, da ne pominjem kijevske državne institucije koje su često znatno himeričnije od Novorosije, ne može da „zavrne“ Novorosiju. Čak i ako se odustane od nekog „projekta“ pod tim imenom.

Vidim kao minimum sledeće razloge za to, pri čemu su razlozi fundamentalni. Ja ću ih navesti, bez naznačavanja da je svaki od njih sam po sebi dovoljan.

Objektivni razlozi:

1) Multietničke države često se raspadaju, dezintegrišu, i po pravilu, ne vraćaju se na staro;

2) Veštački formirane zemlje (države) raspadaju se gotovo uvek. Kad je proces već pokrenut – zaustaviti ga može samo vrlo delikatna i ni na koji način egoistična, unutrašnja politika;

3) Etnokratija i rasizam ne ojačavaju već uništavaju jedinstvo zemlje;

4) Ako je teritorija već odvojena, posebno kada u osnovi odvajanja leži nespremnost da se odrekne svog nacionalnog identiteta zbog nepristajanja njenih stanovnika da budu „ljudi drugog reda“, a ako je još u stanju da brzo formira sopstveni sistem državnog upravljanja i efikasne oružane snage – takva teritorija se, po pravilu, nikada ne vraća pod vlast centra imperije sa rasističkom i represivnom praksom.

Subjektivni razlozi:

1) Usaglašeni spoljni pritisak može prisiliti odvojenu teritoriju da se vrati pod vlast etnokratskog režima, ali samo vojnom silom; ako ne postoji spremnost za njenu primenu (da se sopstvenom vojnom silom i sopstvenim žrtvama sačuva etnokratski režim), akcija propada;

2) Čak ni prijateljsko ubeđivanje i prijateljski pritisak ne može prisiliti otcepljenu teritoriju (odvojeni narod) da se vrati tamo gde ga čekaju poniženje, represija i smrt;

3) Nacionalistički, a kamoli rasistički režimi (slučaj sadašnjeg Kijeva) nije u stanju da učini ustupke i kompromise koji su u suprotnosti sa njegovom prirodom (rasizmom);

4) Prijateljska država može de jure i na vreme odustati od podrške već odvojenom narodu koji se zbog straha od uništenja odvojio od etnokratskog centra, ali to ne može da učini narod ove prijateljske države. Posebno, kada na izdvojenoj teritoriji žive ljudi, koji su sa narodom ove prijateljske države povezani krvnim i porodičnim vezama. Rezultat je da ni sama prijateljska država ne može odustati od podrške – jer one koji su u njoj na vlasti očekuje unutrašnje previranje. Štaviše – takvo odbjanje pomoći u veoma bliskoj budućnosti i sa velikom verotanoćom može dovesti do raspada prijateljske zemalje.

Sve navedeno (a mogu se navesti i drugi argumenti), u slučaju Novorosije znači da, kao prvo, sačuvati je u sastavu Ukrajine moguće je samo u slučaju da sadašnji kijevski režim prestane da bude to što jeste, a to je prosto nerealno. Jer, vidimo da u svom radikalnom nacionalizmu, koji sve više i više prelazi u otvoreni rasizam i nacizam, ovaj režim samo jača.

Drugo, navedeno znači da između raspada Ukrajine i raspada Rusije Moskva ne može izabrati raspad Rusije. Mislim da nema potrebe ovo dokazivati.

Uzgred, napominjem da je i sam Vladimir Putin u više navrata – govoreći da podržava teritorijalni integritet Ukrajine (sa izuzetkom Krima) – u isto vreme jasno rekao da uništavanje stanovništva na jugo-istoku Ukrajine Rusija isto tako ne može dozvoliti.

Uostalom, da sačuvaju teritorijalni integritet Ukrajine veću šansu imaju lideri DNR i LNR, ako oni preuzmu vlast u Kijevu, nego Porošenko, Jacenjuk, Turčinov, bez obzira na podršku Zapada. Međutim, i ta opcija se sada čini više hipotetičkom nego realnom.

Dakle, Novorosija (u ovoj ili onoj geografskoj konfiguraciji, što u prvoj fazi i nije mnogo bitno) već postoji i nikada neće nestati. Osim ako, naravno, kijevski režim i Zapad ne reše da unište njen narod – rapidno i potpuno. Kako bi u tom slučaju Moskva bila „neaktivna“ – teško mogu da zamislim.

Naravno, ničeg ekskluzivnog, egzotičnog nema u ovoj konstataciji. Na teritiroji bivšeg Sovjetskog Saveza zapravo postoje po istim ovim objektivnim i subjektivnim okolnostima Pridnjestrovska republika, Nagorno-Karabahska republika, Abhazija i Južna Osetija. I činjenica, da ih „neko“ ili „niko“ ne priznaje – ne menja mnogo stvar. Glavno je da njih priznaje sopstveni narod, koji razume da je njegov izbor jednostavan: ili nezavisnost, ili smrt.

A šta biste vi, zapadni i moskovski zagovornici zatvaranja „projekta Novorosija“ izabrali za sebe, da je reč o vašoj zemlji, vašim porodicama i vašim kućama?

Ako niste u mogućnosti da odgovorite „išli bismo na realni kompromis“ sa nekoliko hiljada nacionalista i nacista iz Kijeva – zašto mislite da možete ubediti milione savršeno zdravih u tom smislu, stanovnika Novorosije da je smrt ili bekstvo sa njihove zemlje dobro za njih?

Prevod – Srđan Đorđević

Izvor: Fakti