„Додик је као Хитлер!“ (Бисера Турковић), „др Ђокановић је исти Геринг?!“ (Хуснија Камберовић).

У популарној ток шоу емисији ТВ Фејс министарка спољних послова недавно је свог претпостављеног у Председништву БиХ упоредила са Хитлером. Већ у једној од следећих, медијски најекспониранији историчар је свог саговорника и једног од политичких првобораца РС упоредио са Херманом Герингом.

У сарајевским медијима иначе све Србе, који не следе бошњачки дискурс о унитарној БиХ, све чешће називају фашистима, а своје муслимане/Муслимане/Бошњаке и њима лојалне Србе и Хрвате – антифашистима. Срби више нису једна од четири стране у грађанском рату на национално-верској основи. Нису ни „агресори“ на своју властиту земљу, како су називани до јесени ’93. и отварања хрватско-муслиманског и муслиманско-муслиманског фронта Алија–Бабо. У најновијој бошњачкој номенклатури Срби су, кратко и јасно, постали – фашисти.

Иако најмањи, део објашњења вероватно лежи у потреби да својим иностраним, првенствено трансатлантским, покровитељима поједноставе компликовану слику БиХ. У домаћој литератури помињу се усташе, домобрани, партизани, четници, србо-четници, југо-армада, а сами Бошњаци се појављују под три имена. Ко би се од странаца у томе снашао?! Но, када кажу „комшије су фашисти, а ми смо антифашисти“, то сав свет разуме и зна шта је добро, а шта зло.

Теза није оригинална јер је Алија Изетбеговић још крајем рата говорио о „српском фашизму“ и пре открића масовног злочина у Сребреници, Бисера Турковић и Хуснија Камберовић, који су изашли испод његовог шињела, поређење са Хитлером и Герингом везују за Додика и Ђокановића, који са Сребреницом немају баш никакве ни извршне ни наредбодавне везе. А онда су још у њима препознали нацистичке вође.

Уз добронамерну претпостваку да министарка и историчар знају шта је фашизам као идеологија и политика, хајде да видимо шта су историјски фашизам и антифашизам значили у Босни и како су дистрибуирани у националном кључу!

ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ КОЛАБОРАЦИЈЕ

Муслимани су, не мање него Хрвати, 1941. у Сарајеву масовним одушевљењем дочекали фашистичког окупатора. „Хрватско цвеће“ у босанском делу НДХ попунило је не само војне редове (домобрани, усташе), него и редове цивилне управе. Павелићев усташки намесник за БиХ био је франковац Хакија Хаџић. Два градоначелника Сарајева били су Хасан Демировић и Мустафа Софтић.

Није доказано да је стари Изетбеговић и сам био у СС Ханџар дивизији, али Млади муслимани, којима је припадао од своје 16. године, били су огранак Муслиманске браће, организације која је на водећем исламском универзитету Ал Ахзар у Каиру регрутовала више генерација студената из Босне.

Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припаднике 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године – Фото: Wikimedia/Bundesarchiv, Bild 146-1980-036-05/Unknown author/CC-BY-SA 3.0

Сарадња Муслиманске браће са Трећим рајхом озваничена је преко Младих муслимана и у Босни када је каирски велики муфтија Ел Хусеини дошао у Сарајево да испрати СС Ханџар дивизију на Источни фронт. Незадовољни статусом ИВЗ у НДХ, муслимани су се обратили ником другом до Хајнриху Химлеру, команданту СС и свих концентрационих логора Трећег рајха да их узме под своју директну управу. Нису им били довољни Јасеновац и Градина за Србе, Јевреје и Роме, него су тражили Аушвиц и Дахау.

Док су се Срби углавном поделили на две ослободилачке герилске формације – краљевску војску у отаџбини и комунистички НОФ – дотле се већина војно активних муслимана, до пада Мусолинијеве Италије пред крај рата, делила на две колаборантске: домобране/усташе Павелићеве НДХ и СС дивизију Хитлерове Немачке.

Упркос свему: „Срби су фашисти, а Бошњаци – антифашисти“. Андрић је одавно утврдио да „где почиње Босна, престаје логика“, али како објаснити ту первертирану негативну дијалектику по којој јесте оно што није, а није оно што јесте?

Иако је механизам пројекције примарно индивидуално психолошки, са социјално-психолошког становишта могло би се протумачити као механизам пројекције властитих фрустрација на другога. Због историјског континуитета колаборације – још од порођаја под окупацијом Османског царства, преко аустроугарске анексије, до окупације Трећег рајха итд. – осећање колективне кривице треба пребацити на другог. Тај други није било који други, него баш онај који историјом хајдучије, буна, устанака и ослободилачких ратова изблиза подсећа на алтернативни морално супериоран модел понашања.

Политиколошки гледано, за објашњење би могла да послужи и Бугарелова синтагма „апели империјама“. Током дуге историје колаборације, муслимани су се континуирао обраћали стамболској Порти, царском Бечу, Химлеру у Берлину и другим удаљеним центрима изван Босне који су управљали Босном. Традиција тражења спољне заштите, уз стигматизацију иноверних и другонационалних комшија, инерцијом се пренела и на савремене Бошњаке. Уместо договора са Србима и Хрватима у БиХ, они „апелују на империју“ и више прате председничке изборе у САД него у властитој земљи, више се уздају у инострани протекторат него у самовладавину и самоуправу.

Грађани Сарајева у ауто-колони са заставама БиХ и САД прослављају победу Џоа Бајдена на америчким председничким изборима, Сарајево, 08. новембар 2020. – Фото: Снимак екрана/The Hill

Инверзија историјских улога фашиста – антифашиста у Бошњака уклапа се и у генерални тренд ревизије историје који је започео поводом 100 година Великог рата. Већ поменути историчар Хуснија био је организатор међународног скупа у Сарајеву који је требало да докаже да је Србија изазвала Први светски рат и да у припремљену клопку, којој су зачудо кумовали и неки француски научници, увуче и српске историчаре. Како смо, црно на бело, и предвидели – тренд се касније наставио и минимизирањем улоге Црвене армије у победи над фашизмом, а потомци „антифашиста“ из СС Ханџар дивизије прећутали су искуства очева са Источног фронта.

Популарни домаћин ток шоуа на ТВ Фејс, Сенад Хаџифејзовић, у обе поменуте емисије је са разумљивим професионалним задовољством пратио двоје виђених Бошњака са оптужбама за фашизам на рачун виђених Срба, јер без грубих испада и провокација нема велике гледаности.

Међутим, када је у међувремену Зоран Милановић на рачун грађанске Босне изјавио „прво сапун па онда парфем“, одједном га је напустила професионална рутина и лежерност. Неуобичајено узрујан, одржао је непристојно неодмерену лекцију председнику суседне државе Хрватске. Али, не као грађанин јединствене Босне, него баш као Бошњак и познавалац муслиманских хигијенских обичаја.

Елем, оптужба за фашизам или је оправдана или представља ситницу која не заслужује интервенцију водитеља. Али, „сапун и парфем“ је – тешка увреда. Оно прво се односило на оне друге, а ово друго на своје.

Нека се припреме Цвијановићева, Чубриловић и Вишковић да буду упоређени са Химлером, Гебелсом, Борманом и другим главешинама Трећег рајха!

Можда је то нека нова директива с врха сарајевске протекторатске амбасадорократије.


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на О фашизму и антифашизму у данашњој БиХ

* Обавезна поља