О рационалној одбрани српских интереса у Црној гори

Критеријум односа црногорских Срба према држави Црној Гори, према њеним установама и представницима, и уопште према чињеници њеног постојања, треба бити пре свега однос те државе према самим црногорским Србима, те према интересима српског народа у целини. За њих не може важити налог безусловне оданости према Црној Гори, какав се, макар хипотетички, очекује у односу грађана према својој држави. Разлог је тај зато што је, почевши од 1997, држава Црна Гора у свом карактеру преправљана и направљена тако да постане идентитетски казамат за црногорске Србе, простор унутар којег ће они бити национално, морално, правно и економски угрожавани, тако да им се што више смањи број, да буду натерани на идентитетску конверзију или да напусте Црну Гору. Као што знамо, то се у немалом броју случајева и догодило.

Родољубље, као и, рецимо, однос деце и родитеља (у оба смера) подразумева једну врсту безусловне оданости – због чињенице да ми је неко родитељ, односно да ми је потомак. Одатле проистиче и могућност праштања ако се неко у том односу не покаже најбоље, рецимо „мајка-отаџбина“ према својој „деци“. Црна Гора, каква је почела да се помаља од 1997. и каква, у суштини, и данас постоји, није се случајно огрешила о црногорске Србе, већ је она и направљена да би била антисрпска, па стога и изразито непријатељска према својим српским грађанима.

Утолико, црногорски Срби нису у моралној обавези да државу Црну Гору сматрају својом отаџбином, тј. (безусловно) родољубље црногорских Срба према држави Црној Гори више није могуће, пожељно, нити целисходно. То, наравно, нема никакве везе с нашим осећањима према историјској Црној Гори – не само зато што је она била српска, дакле наша, већ и стога што се Србин може бити само припадањем конкретном српском завичају. А за нас, за наш представно-имагинативни свет, Црна Гора је и даље – без обзира на сва огрешења ђукановићевске „Црне Горе“ о њене светле традиције – наш српски завичај.

Но данас, у реалности у (пост)ђукановивћевске Црне Горе, не постоји морална нити грађанска обавеза емотивне коидентификације Срба с њом, с њеним представницима и симболима. Осим тога, то под оваквим околностима уопште не би било ни рационално. „Рационалнō“, дакле, постаје кључна реч политичке перцепције и политичког деловања црногорских Срба, јер када неко/нешто према вама показује дуготрајно, системско непријатељство, тада, поред негативне емоције према таквом, непријатељском ентитету, постаје саветно и оправдано заузимање практичног циљно-рационалног става према њему. А рационално је образовати став према држави Црној Гори с обзиром на целокупне, па и идентитетске интересе (црногорских) Срба – по принципу реципрочности, тј. како она према нама – тако и ми према њој.

Утолико, црногорским Србима треба бити стало до добробити Црне Горе само као засебног друштвеног, те економско-правног простора који, као историјска последица кривотвореног референдума из 2006, представља фактички, неизабрани оквир њихове егзистенције. Међутим, свеобухватна добробит Црне Горе – која би, поред осталога, подразумевала и консолидацију њене државности у равни емотивне интериоризације њене егзистенције и код њених српских грађана, што би било нормално да је Црна Гора нормално настала – то није нешто што би црногорски Срби требало да желе, на чему би требало да раде, или да пристају да их увлаче у политичке и друштвене аранжмане који би томе водили. Напросто, начином настанка и тиме што је била још од пре тзв. „осамостаљења“ држава Црна Гора, ако не неповратно, а оно макар задуго – док се ствари коренито не измене, изгубила срца црногорских Срба, и до даљњега нема морално право да рачуна на њих.

Зато не треба да се чуде што ми, на пример, не можемо да навијамо за спортске представнике и репрезентације Црне Горе, јер они репрезентују Црну Гору која није наша. Тога морају бити свесни не само званични представници црногорске државе него и сви грађани, те друштвени актери, нарочито они који нас лицемерно-цинично прозивају због недостатка „патриотизма“. Држава Црна Гора тек треба да заслужи патриотизам црногорских Срба, и то тако што ће направити радикални заокрет у своме идентитетском хабитусу – од духа дукљанског Мило-горја, затеченог у њеним установама 30. августа 2020, односно у тренутку формалне смене власти – ка духу његошевске Црне Горе. Судећи по низу потеза неких од актуелних највиших чиновника Црне Горе, нешто такво још није на видику.

Док се то не деси, или: док црногорски Срби, на трагу духа литија, не издејствују такву политичку промену, Црна Гора, што се нас тиче, пре свега остаје тековина историјског сећања, затим завичај, али она у емотивном смислу – оваква каква сада јесте – више није наша. Да ли ће то постати – зависиће од понашања саме црногорске државе, али, нагласио бих још једном, и од способности црногорских Срба да активним политичким, друштвеним и културним деловањем њене установе уподобе својој вољи. Тада би оне, као што је било до 1997, или још боље – до 1916, поново постале израз онога што јесу Црногорци као Срби, односно већина грађана Црне Горе. Прошлогодишње политичке промене остале су увелико недоречене, и ако у догледно време не буде напретка у смеру њихове реализације, могућ је и најгори развој догађаја – политички повратак дукљо-ђуканизма.

Све ово нас суочава с важним реалноетичким проблемом родољубља црногорских Срба. Наиме, они су не само упућени да воле оно што је Црна Гора била, насупрот ономе што она сада јесте, него и да љубављу према њеној прошлости надокнађују немогућност своје емотивне идентификације с њеном садашњошћу. Ипак, ова аномалија „живљења у прошлости“, што нам „модернисти“ из Црне Горе и из Србије спочитавају, неупоредиво је мања од аномалије коју живе и коју оличавају „дукљани“. Они, љубећи свој натовски, албанофилно-кроатофилни Монтенегро, не могу да воле некадашњу Црну Гору, или пак морају да безобзирно кривотворе њену историју и њен историјски идентитет, што немилице и чине – не били га, унаказивањем, уподобили својој псеудопатриотској антиутопији званој „независна Црна Гора“. „Дукљани“, дакле, живе у садашњости Црне Горе на темељу заборава, лажи и издаје аутентичне Црне Горе. Њихова аномалија је не само кудикамо већа од наше него је и морално неодбрањива, што се нашем односу према суштинској Црној Гори не може приговорити.

А заједнички именитељ и наше и њихове аномалије јесте садашња држава Црна Гора, која је настала не само на правно него и на морално нерегуларан начин, тако да само њено постојање у оваквом облику представља највећу црногорску аномалију. Тога треба да буду свесни сви одговорни и свесни политички, друштвени и културни актери у Црној Гори, и зато је пред нама дуг, дуг пут до нормализације Црне Горе. Када то кажемо, тада нарочито немамо у виду идеолошку нормализацију ненормалногā, на којем почива државна Црна Гора, а што од нас траже „дукљани“, ДПС и њима сличне политичке снаге, те западњачке амбасаде.

Нипошто не смемо упасти у замку пристанка да нас непријатељи духа историјске Црне Горе подучавају родољубљу и грађанским обавезама и врлинама. То се не односи само на њихов покушај нормализовања србофобног дукљанства него и тобоже идентитетски неутралне, „грађанске“ Црне Горе, која наводно своје грађане не разликује по њиховим идентитетским исповестима. У темељу саме егзистенције „самосталне“ Црне Горе лежи антисрпска намера и њено постојање на тим основима, ма колико трајало, не може укинути њене антисрпске темеље. Протоком времена то не може бити забашурено, већ се може променити само истрајним и одлучним радом на промени њеног антисрпског карактера.

Поред идентитетских аномалија, за савремену Црну Гору везане су и политичке, које се, разуме се, на прве наслањају. Аномалија је, наиме, посматрати интересе државе Црне Горе као безупитну величину, док се, с друге стране, антисрпски потези актуелних црногорских власти (сетимо се низа аката према тзв. „Косову“) правдају тиме шта је Црна Гора мала, да је у тешкој економској и политичкој ситуацији, те да стога тобоже мора бити нарочито пријемчива на интересе и налоге великих сила – читај Запада, који би да је задржи на њеном досадашњем антисрпском (и антируском) курсу, без обзира на већинске ставове њених грађана и на њене истинске државне интересе.

Ако Црна Гора заиста нема способност да се одупре притисцима усмереним ка продужавању учешћа у натистичком, антисрпско-антируском „хору“ сателитских држава и парадржавних творевина, тада она тиме, поред околности да наставља да делује супротно вољи и самоосећању већине својих грађана, губи разлог постојања као држава. Шта ће нама, шта ће било коме разумном, који ову ствар може неутрално посматрати, држава која нема ни минималне капацитете стварне државе и која се као држава одржава у животу по цену унутрашњег и међународног деловања супротно већинској вољи својих грађана?

Да закључимо, савремена црногорска држава је спорна из најмање три разлога: а) направљена је правно изузетно спорним и нелегитимним референдумом; б) постојала је, деловала, односно постоји и даље делује супротно идентитетским интересима већине својих грађана, те супротно српским интересима у Црној Гори и изван ње; в) не показује никакав капацитет да се као држава одупре притисцима међународног ангажовања у активностима супротним идентитетској вољи већине њених грађана. Ако држава Црна Гора треба бити тобоже неупитна величина да би и даље служила као унутрашњеполитички и спољнополитички антисрпски сервис, тада она тиме показује да је као самостална држава беспредметна, и тада је, уколико не покаже способност за суштинску промену у том погледу, као такву у догледно време треба укинути.

Ако би се, међутим, изнашао начин да установе државе Црне Горе почну да буду интерно и екстерно репрезентативне за вољу грађана Црне Горе, што би јој самим тим одузело антисрпски карактер, то би отворило могућност постепеног рехабилитовања и емотивне идентификације црногорских Срба с њом. Ипак, ни тада се не би смело заборавити да је сама егзистенција државе Црне Горе, у историјској ситуацији заједничког државног крова са Србијом, била антисрпски мотивисана, те да је дугорочно једино рационално и оправдано враћање Црне Горе у државно јединство са Србијом, односно са свим српским земљама које историјски досегну способност за политичко самоодлучивање.

На крају, додао бих нешто што се не тиче нашег односа према црногорској држави, а тематски и практично је комплементарно с тим питањем. Реч је о односу црногорских Срба према Србији. Позив на рационалну перцепцију и рационално политичко и историјско деловање важи и када је реч о властима у Србији, јер, примера ради, онај ко више година води активну политику покушаја предавања Косова и Метохије и косовскометохијских Срба Великој Албанији, као што већ годинама раде актуелне србијанске власти, тај не би смео бити сматран безусловно искреним пријатељем никоме од Срба изван Србије, већ његови конкретни потези треба да буду пажљиво праћени и процењивани.

Претпоставка за то је да црногорски Срби гаје и чувају право и способност самосталног процењивања политичке конкретности не само када је реч о држави Црној Гори него и о држави Србији. Но с друге стране, држава Србија, за разлику од државе Црне Горе, и формално и суштински има српски карактер, и она је зато, ко год у Београду био на власти, с правом у срцима црногорских Срба, као уосталом и Срба из Српске, којима је, једнако као и нама, тело противприродно одвојено од душе.

Но на трећем месту, и на самом крају, тамо где држава Србија делује у српском интересу, нарочито овде у Црној Гори, црногорски Срби имају морално право и патриотску обавезу да таквом дејству Србије – ако га буде – садејствују. На тај начин би се избегло упадање у менталну и политичку замку некакве одбране интереса и суверености резидуално антисрпске Црне Горе од тобоже недозвољеног „мешања у унутрашње ствари“ од стране „друге државе“.

Ако је оваква Црна Гора настала тако што су српски непријатељи у њу „умесили“ антисрпски отров, тада је свако национално целисходно мешање Србије у црногорске послове – свако мешање за које сами црногорски Срби самостално процене да је у њиховом најбољем српском, националном интересу – допуштено и добродошло. Када то кажем, не позивам да се заборави предисторија сарадње бившег црногорског и актуалног србијанског режима, али уколико је дошло до промене политике Србије према Црној Гори, а засад се чини да јесте – рационално је, још једном наглашавам тај епитет, то примити к знању и деловати у складу с новом политичком и историјском стварношћу, све док званични Београд плодно подржава српску ствар у Црној Гори.

Српска кућа, Подгорица, 24. мај 2021.

---

Извор: Покрет за Косово и Метохију