O statusnoj neutralnosti tzv. briselskog sporazuma

O međunarodnopravnoj prirodi i međunarodnopravnim posledicama prihvatanja od strane Vlade Srbije tzv. briselskog sporazuma do sada se u srpskoj javnosti malo raspravljalo, čemu je svakako doprinela i zvanična propagadno-medijska strategija Srbijinog rukovodstva da briselski sporazum u javnosti predstave kao „statusno neutralan” akt. Istovremeno, sama forma sporazuma je takva da čini analizu njegove međunarodnopravne prirode komplikovanom. Njegovi istinski kraetori – evroatlantski planeri i potpisnici u ulozi saučesnika, dobrano su se potrudili da svoje prave namere sakriju odevajući ih u nesvakidašnju mutant formu.

Briselski sporazum je zaključen u formi dva pismena instrumenta istovetne sadržine, jedan parafiran od strane Ketrin Ešton i Ivice Dačića, a drugi parafiran od strane Hašima Tačija i Ketrin Ešton.1) Kako je prvi primetio profesor K. Čavoški, radi se „o izobičajenoj formi međunarodnog sporazumevanja” koja je bila svojstvena diplomatiji vremena kada se teško i sporo putovalo, npr. Vestfalski mir 1648. godine.2) Međutim, forma je u savremenom međunarodnom javnom pravu bez uticaja na definisanje prirode jednog međunarodnog ugovora, jer su „stranke slobodne da izaberu formu koju žele pod uslovom da njihova volja jasno proizilazi iz konkretne forme”.3) Sam tekst tzv. briselskog sporazuma ima haotičnu unutrašnju strukturu i šturo definisanu sadržinu, skromnog obima. Za razliku od uobičajenih međunarodnih ugovora u njegovom tekstu se ne razlikuju preambula, dispozitiv i završne odredbe; preambula je potpuno izostala, kao i nazivi ugovornih strana, dok su završne odredbe spojene sa dispozitivnim delom. Na primerku briselskog sporazuma koji je parafirao Srbijin premijer, ispod završne 15. tačke, Dačić je svojeručno dopisao: „Ovde potvrđujem da je ovo tekst predloga koji će biti prihvaćen ili odbačen od obe strane”. Slična izjava premijera Dačića, praćena njegovim parafom, nalazi se i ispod teksta plana za primenu sporazuma: „Potvrđujem da je ovo original o kojem ćemo se izjasniti”.4) Za razliku od Dačića, Tači na svom primerku briselskog sporazuma, kao ni na planu o njegovoj primeni, koji je potpisao zajedno uz parafe Eštonove i Dačića, ne dopisuje izjavu koja se odnosi na potvrdu konačne redakcije teksta ugovora (tzv. autentifikacija teksta ugovora), kao i na naknadno davanje pristanka na briselski sporazum.

Iole politički obavešteniji građanin Srbije zna da po Ustavu Republike Srbije međunarodni ugovori postaju obavezujući njihovim potvrđivanjem, odnosno ratifikacijom u Narodnoj skupštini i to pod uslovom da je međunarodni ugovor u skladu sa Ustavom RS (čl. 16). Imajući to u vidu, kao i samu formu sporazuma kojom se izbegava zajedničko potpisivanje sa Tačijem jednog jedinstvenog dokumenta, čini se na prvi pogled sasvim opravdanom teza Srbijinih zvaničnika o statusnoj neutralnosti briselskog sporazuma. Međutim, ovu tezu sami članovi Vlade Srbije relativizuju svojim stavom o neupitnoj obaveznosti briselskog sporazuma i pre akta ratifikacije, ne objašnjavajući pri tom pravni osnov iz koga ovaj sporazum crpi svoju pravno obavezujuću snagu.

U ovoj protivrečnosti se ne krije nikakva knez-miloševska diplomatska mudrost trijumvirata Vučić-Dačić-Nikolić da nužnim ustupcima zadovolji evroatlantsku pseudoimperiju, a da, pri tom, neratifikovanjem sporazuma izbegne priznanje nezavisnosti natovsko-albanske državolike tvorevine na KiM.  Protivrečnost je isključivo namenjena politički naivnim Srbima kako bi im zamutila predstavu o pravnoj prirodi sporazuma, njegovim posledicama i političkoj i krivičnoj odgovornosti Srbijinih vlastodržaca; pa je kao takva samo jedno u nizu sredstava za eutanaziju srpske pravne svesti i nacionalne savesti i odgovornosti.  

Naime, ratifikacija je uslov da jedan međunarodni ugovor postane obavezujući u okvirima domaćeg, Srbijinog pravnog poretka, dok je u pogledu njegove međunarodnopravne obaveznosti ratifikacija nužna samo ukoliko su se ugovorne strane oko toga sporazumele ili ukoliko je jednostrano predstavnik jedne države ugovornice potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije ili je takvu nameru jedna strana jasno istakla tokom pregovora. To proizilazi iz čl. 14. tač. 1. Konvencije o ugovornom pravu od 1969. godine, poznatije kao Bečka konvencija, koju je Jugoslavija ratifikovala 1972. godine, a koja je osnovni izvor međunarodnog ugovornog prava (Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 30/72). Briselski sporazum je I. Dačić parafirao ne pod rezervom ratifikacije, već pod uslovom naknadnog obostranog prihvatanja, što je posebna ustanova, predviđena u čl. 14. tač. 2,  iste Konvencije, čiji se ratio nalazi „u nameri da se olakša akt obavezivanja ugovorom koji često pretpostavlja dugu i komplikovanu proceduru po unutrašnjem pravu”.5) Shodno takvoj prirodi ustanove prihvatanja međunarodnog ugovora, briselski sporazum nije poslat u Narodnu skupštinu na ratifikaciju, već ga je prihvatila Vlada Srbije i o tome obavestila EU kao posrednika. Međutim, kako ističu S. Avramov i M. Kreća „uslovi pod kojima se država obavezuje aktom ratifikacije važe, mutatis mutandis, i kod prihvatanja”.6)

Istovremeno, prema čl. 12. tač 2. a u vezi sa tač. 1. Bečke konvencije, već paraf predsednika Vlade na nekom međunarodnom ugovoru može definitivno da međunarodnopravno obaveže državu potpisnicu ukoliko se strane oko toga saglase. Iz toga sledi zaključak da je premijer Dačić rezervu u vezi davanja naknadnog pristanka na sporazum od strane Vlade Srbije istakao kako bi eventualnu političku i krvičnu odgovornost blagovremeno podelio sa drugim članovima Vlade, pre svega sa A. Vučićem. Na ovakvo međunarodnopravno dejstvo parafa mislio je Afrim Hoti, sa albanskog prištinskog Pravnog fakulteta, kada je ukazao da „neki sporazumi mogu da stupe na snagu i bez ratifikacije, ukoliko ih postignu visoki državni zvaničnici, uključujući tu predsednika i premijera zemlje”, čemu će po njegovom mišljenju pribegnuti Beograd.7) Upravo je ovaj put izabrao Hašim Tači kada je 19. aprila samo parafirao briselski sporazum, bez ikakvog uslovljavanja naknadnim prihvatanjem od strane separatističke albanske Vlade. Međutim, saglasno tački 6. Rezolucije separatističke albanske Skupštine od 18. februara 2012. godine: „Sporazumi procesa normalizacije odnosa između dveju država biće ratifikovani od strane Skupštine” (separatističke).8)Albanski separatisti pribegavaju ratifikaciji briselskog sporazuma, kako to potvrđuju reči još jednog albanskog pravnog stručnjaka R. Smaka, isključivo zbog potrebe jačanja autoriteta untrašnjeg pravnog poretka tzv. Republike Kosova, jer „Kosovo mora pokazati ozbiljnost i ispoštovati ustavne i pravne akte”.9)

Uostalom, međunarodna praksa je i pre donošenja Bečke konvencije od 1969. godine u pojedinim slučajevima išla toliko daleko da su se čak i usmene službene izjave najviših državnih zvaničnika, pre svega šefa države, premijera i ministra spoljnih poslova, smatrale konačnim i obavezujućim za njegovu državu. Tako je Međunarodni sud pravde 1933. godine u sporu između Danske i Norveške u vezi Istočnog Grenlanda zauzeo stav da izjava ministra inostranih poslova Norveške, Nils Klaus Ihlena (1919. g.), o davanju saglasnosti Danskoj da svoj suverenitet proširi nad celim Grenlandom, upućena kao odgovor na pitanje danske vlade, koju je parlament Norveške osporio, „obavezna za zemlju kojoj pripada ministar”.10)

Navedeni elementi forme nedvosmisleno ukazuju da je u pogledu načina izražavanja pristanka da ugovor bude međunarodnopravno obavezujući briselski sporazum sačinjen s obzirom na Konvenciju o ugovornom pravu od 1969. godine, koja se prema čl. 1. primenjuje samo na ugovore zaključene između država, a ne i na ugovore drugih subjekata međunarodnog prava, kao što su međunarodne organizacije (Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 30/72). Sledstveno, prema klasičnoj međunarodnopravnoj teoriji, kako ističe M. Bartoš, zaključenje dvostranih ugovora ima nesporno karakter implicitnog dei ure priznanja nove države, jer je ugovorni kapacitet neodvojiv atribut države kao osnovnog međunarodnopravnog subjekta.11) Federalne jedinice nemaju izvorni ugovorni kapacitet kojim bi u međunarodnopravnom opštenju stvarale prava i obaveze.

Osnovno pravilo međunarodnog javnog prava glasi da je jedan međunarodnopravni ugovor valjan iako je protivan propisima unutrašnjeg prava, čime se osnažuje princip pacta sunt servanda.12) S toga imamo sledeću košmarnu situaciju: zaključujući briselski sporazum najviši nosioci vlasti Republike Srbije izvršili su protivustavno i kažnjivo krivično delo priznanja separatističko-teororističke albanske tvorevine na KiM (krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine), ali su istovremeno ovim, sa aspekta unutrašnjeg pravnog poretka nepostojećim aktom, preuzeli međunarodne obaveze. Pri ovakvom stanju stvari hitna odluka Ustavnog suda Republike Srbije u postupku ocene ustavnosti briselskog sporazuma pokrenutog od strane poslanika DSS-a, mogla bi da predupredi štetne posledice na međunarodnom planu. Proglašavanjem briselskog sporazuma neustavnim međunarodnoj zajednici bi se poslao jasan signal da je njegovim zaključenjem došlo do očigledne povrede bitne ustavne norme, te da je zbog toga, a saglasno čl. 46. Konvencije o ugovornom pravu, briselski sporazum ništav (Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 30/72).

U slučaju da sudije Ustavnog suda Srbije pod pritiskom izvršne vlasti izaberu stazu profesionalnog i ljudskog bespuća, pa ne učine ono što i laici vide – ne proglase briselski sporazum protivustavanim, poruku međunarodnoj zajednici o apsolutnoj ništavosti za državu Srbiju briselskog sporazuma mora da pošalju oni čija neotuđiva prava i interese ovaj okupatorski diktat, presvučen u formu „ugovora”, neposredno tangira. Stalna, ozbiljna i sistematična opstrukcija primene briselskog sporazuma, putem izgradnje Ustavom Republike Srbije predviđene organizicije vlasti u AP KiM, pretvorila bi briselski sporazum u istorijski spomenik zapadnog imperijalizma.

U suprotnom, briselski sporazum bi postao tragičan presedan punovažnosti jednog međunarodnog „ugovora” koji je nastao kao plod dvadesetogodišnje najogoljenije i najbrutalnije prinude nad državom koja je njegova ugovorna strana – Republikom Srbijom. Jer po čl. 52. Konvencije o ugovornom pravu:„Ništav je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile, kršenjem principa međunarodnog prava otelovljenih u Povelji Ujedinjenih nacija” (Sl. list SFRJ-Međunarodni ugovori i drugi sporazumi, br. 30/72).

To je još jedan dokaz da pitanje odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije na KiM ne može da bude samo interes Srbije, ponajmanje njenih vladajućih garnitura, jer se na njemu lomi celokupni međunarodnopravni poredak stvoren u uslovima ravnoteže snaga posle Drugog svetskog rata.

____________________________________

1)    http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/04-L-199.pdf

2)    http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=iwSt1DEGW78

3)    S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Beograd, 2007, str. 435;

4)http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:430347-Novosti-prenose-tekst-sporazuma;http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/04-L-199.pdf

5)    S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, str. 453;

6)    S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, str. 453;

7)    http://www.slobodnaevropa.org/content/kosovski-strucnjaci-sporazum-sa-srbijom-treba-ratifikovati/24972995.html;

8)    http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/Rezolucija_odnos_Kosovo_Srbija.pdf;

9)    http://www.slobodnaevropa.org/content/kosovski-strucnjaci-sporazum-sa-srbijom-treba-ratifikovati/24972995.html;

10)http://books.google.rs/books?id=rD_DDw2Rr_EC&pg=PA14&lpg=PA14&dq=Ihlen+Declaration&source=bl&ots=TQ9IHf3w9k&sig=Q2vJDcLMy8HUy-1YTVMe_goia8M&hl=en&sa=X&oi=book_result&ct=result&redir_esc=y#v=onepage&q=Ihlen%20Declaration&f=false;

S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, str. 494;

11) M. Bartoš, Međunarodno javno pravo, I knjiga, Opšti deo: izvori, subjekti, Beograd, 1954, str. 201-202;

12) S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, str. 493-494.

Izvor: Fond Strateške Kulture