Иако су заљубљеници у догму о либералној демократији као крају историје одахнули када је Доналд Трамп изгубио на изборима, њихово вјерују и даље не стоји добро чак ни на Западу, исходишту и једином „природном“ станишту те глобализоване либералне утопије. У САД је дошла до изражаја чињеница да демократија постаје проблем када се демократски процес оконча исходом који чувари неолибералног света сматрају недопуштеним. Гласници наших господара, коментаријат и други тумачи догме, који верују да им је света дужност да обликују и усмеравају мозгове гласајућих маса, почели су да говоре и о смрти демократије. Вашингтон пост је за мото узео „Демократија умире у мраку“, али кориговао их је чак и Андерсон Купер. Си-Ен-Ен-ова звезда тврди да у Трамповој Америци либерална демократија „умире“ окупана светлом.

Илузију смрти створила је чињеница да су гласачи широм света – од САД и Мађарске до Индије и Филипина – свесно бирали одлучне, популистичке лидере склоне чвршћој руци и невољне да једног дана предају власт политички коректним, али углавном неодлучним и метиљавим ривалима. Без сагласности либералних елита, које и даље сањају фукујамску јаву, презрени широм света, првенствено губитници у глобализацији, отворили су врата „глобалној рецесији демократије“ и повећали, на крају Хладног рата драматично сужени, Овертонов прозор – распон прихватљивих политика и понашања изабраних вођа. Помогле су им друштвене мреже, које су традиционалним медијима одузеле улогу чувара капије и верификатора демократског процеса. Добили смо растући број „илибералних демократија“, насталих не толико као производ медијских манипулација колико одлучности гласача да демократски бирају недемократе.

Где је ту Србија

Колико је Александар Вучић изданак овог новог, не толико постдемократског колико другачије демократског света, а колико је рецесија демократије у Србији последица западног мешања и мешетарења, које је целокупну политичку сферу у Србији сабило у само једну тачку – Косово? Да ли је важнија чињеница да је Вучићева Србија, за разлику од Милошевићеве деведесетих, „свет“ или то што је демократија у Србији неспојива са западним виђењем независности Косова као „трајног решења“?

Своје тумачење, укључујући и „оцену демократије после Петог октобра“, понудио је недавно и професор Небојша Владисављевић у амбициозно насловљеној књизи – Успон и пад демократије после Петог октобра. Угледни политиколог је академску пресуду сместио у наслову подебелог дела – у коме је, чини ми се, проблематичнија слика замишљеног успона него пада, укључујући песимистичку дијагнозу, сасвим по укусу публике „Утиска недеље“ и Ивана Ивановића: „коначни слом демократије и успон новог ауторитаризма“. Упоредна, непримерено ружичаста слика „успона демократије“ у ђинђићевско-тадићевској Србији последица је у великој мери избора научних сарадника и њихових саговорника, представљених као „кључни протагонисти и новинари“, иако је, углавном, реч о профитерима „европеизације“ и ударницима аутоколонијализма.

Наиме, у прикупљању материјала Владисављевићу је помагало неколико млађих професора, на првом месту недекларисани НАТО лобиста Филип Ејдус и Александра Крстић – двоје упечатљивих симбола малигне репродукције аутоколонијалних елита у академској сфери у Србији. Ејдус је интелигентнији и поткованији, али одавно је постао један од дискурзивних нацификатора српског друштва, увек спремних да клонирају зломисао Радомира Константиновића. На пример, одлуку да 2011. године не буде дозвољено одржавање „Прајда“ прокоментарисао је вокабуларом Философије паланке: „Вајмарска Србија је на коленима. На наредним изборима фаворити су црква и пивница.“

Ејдус и Крстићева разговарали су са шездесетак доајенки и пешадинаца антисрпског и случајносрпског становишта, неизабраних али од 5. октобра врло моћних фундаменталиста грађанизма као што су Драган Поповић, Тамара Скроза, Милан Антонијевић, Тамара Спаић и Веселин Симоновић. Симоновић, на пример, уређује један од најзатворенијих аутоколонијалних „медија“ у Србији, док Тамару Спаић могу да замислим само као сведока о томе како је све и колико Демократска странка плаћала Небојшу Спаића за ударнички рад на сужавању медијског простора за дијалог о кључним питањима. Нажалост, Владисављевић своје закључке о успону демократије темељи на веровању да овде постоји неко помена вредно, аутохтоно и аутономно „цивилно друштво“ иако је реч о мрежи антидемократских, неоколонијалних трансмисија, које опстају захваљујући финансирању било директно са Запада, било преко „међународних“ институција које служе западним интересима.

Пад демократије је пак једноставнија прича, која има две важне димензије. Нажалост, Владисављевић прву уопште не помиње, док је другој посветио мало простора, као нечему узгредном у, иначе, досадњикавом тексту. Књига је оптерећена хронологијом и прожета ламентом што српски гласачи нису сами аминовали вечну хегемонију „претежно космополитски-проевропски усмерених демократских странака и делова цивилног друштва“.

Проф. др Небојша Владисављевић током разговора о књизи „Успон и пад Петог октобра“ у просторијама Института за европске студије, 20. децембар 2019. – Фото: Снимак екрана/ИЕС

Прва, недостајућа димензија анализе, везана је за чињеницу да је демократија овде склона паду – као и све друге туђе, западне политичке норме, октроисане преко ноћи, без аутохтоног локалног развоја и преко потребног, специфичног саморазумевања субјеката, које овде не постоји, а питање је да ли се може развити. Консолидација „либералне“ демократије – која се данас редовно узима као синоним за демократију без придева, Демократију с великим Д – снажно је културално условљена. Као и када је реч о другим нормама политичке модерности, тог скупа сукцесивно глобализованих идеја, пракси и институција, које су кренуле са Запада и временом колонизовале политичку имагинацију доминантних елита у (безмало) целом свету, историја демократије је западна. Она није производ неког заједничког, истински универзалног друштвеног развоја већ је постала (скоро па) свеприсутна – и „универзална“ само у том, прилично тривијалном смислу – захваљујући вишевековној војној и економској премоћи Запада.

Неозбиљно је судити о демократији и демократизацији у неком незападном друштву, укључујући и српско, без узимања у обзир културалних претпоставки либералне демократије, које су задовољене само у западним друштвима. Тамо се вековима развијало погодно саморазумевање субјеката, данас гласача, као и пожељна схватања рационалности, односа моћи и могућности деловања. Одсуство тих, углавном прећуткиваних, ретко експлицитно уважених претпоставки „консолидоване демократије“ чини да изборна демократија овде представља тешко достижан циљ.

Нажалост, неуспех консолидације демократије добио је важну улогу у бујању културе аутошовинизма међу привилегованим космополитама, који воле да верују да су Срби само случајно. Он има важно место у тумачењима која српско друштво уоквиравају као неизлечиву патологију, која може бити кроћена само сталним западним мешањем.

Србија је земља која је вековима била део османског екумена. Неупоредиво дуже смо били у истој држави, и делили исти културални простор, с Алепом и Дамаском него са Загребом и Љубљаном. Наша историја је једна битно другачије европска историја, која мало тога дели с нормативном и, како се стално сугерише, „нормализујућом“ западном друштвеном историјом, која је олако бивала изједначена са (све)европском, па и „универзалном“, иако је провинцијална и парохијална као и све друге. Наиме, унутар Европе, што је, иначе, одредница коју није дозвољено плурализовати, посебно је изражена склоност да свака различитост у односу на Запад буде схваћена не толико као недостатак колико као тешка културална и друштвена болест.

Оваквим тумачењима нашег друштвеног и политичког развоја не доприносе само млађи сарадници већ и сам Владисављевић. Штавише, иако у његовом приступу и настави нема ни „а“ од аутошовинизма, културално слабовиди појмови и критеријуми на којима инсистира имају значајну улогу у претварању Факултета политичких наука у институцију којој би, бојим се, већ било примереније име Факултет аутошовинистичких наука. Чини се да је лакше пронаћи јетија него српску заставу на протестима студената овог факултета, који већ неко време најуспешније штанцује згађене елитисте и отуђене неолиберале.

Програм је толико културално неосетљив и затрован западноцентричним приступима и мерилима да студентима просто намеће самопорицатељски закључак да сва незападна друштва, па и српско, морају да понове западни пут друштвеног развоја, прођу га с мањим или већим закашњењем, како би постали, наводно, исправни и здрави, цивилизовани субјекти и пуноправни чланови међународне заједнице.

Нажалост, иако сам сигуран да му то није била намера, Владисављевић је дао много већи допринос појави и расту „демократског аутошовинизма“ – где неуспешна демократизација добија централно место у конструисању слике домовине као не само ружне и кужне већ и непоправљиве – него бољем разумевању разгранатих корена такмичарског ауторитарног режима и препрека да демократија у Србији постане колико-толико консолидована.

Антисрпски протест „Стоп крвавим кошуљама“, Београд, 25. мај 2019. – Фото: Танјуг/Димитрије Голл

Међународни утицај

Овде долазимо до друге, неупадљиве и сасвим скрајнуте, једва присутне димензије Владисављевићеве анализе – онога што само успут помиње као „међународну политику условљавања“, „подршку западних партнера“ Вучићу и „међународне утицаје“, који су „понекад деловали у супротном смеру“. Благо речено, надреално ми звучи Владисављевићев закључак: „с једне стране, домаћи и спољни притисци резултирали су успостављањем демократских процедура“, док „с друге стране, владајуће ауторитарне снаге систематски су подривале те процедуре и слободе“. Читајући једно оволико невероватно тумачење улоге спољних актера и последица „међународног утицаја“ питао сам се не само да ли мој уважени професор и ја живимо у истој земљи већ да ли смо и даље на истој планети.

Демократија у Србији јесте пала – мада с много мање висине него што сугерише Владисављевић, па се није много угрувала. Падала је првенствено зато што су је систематски саплитали и рушили њени западни ментори и недоследни промотери. Штавише, у Србији није толико реч о антидемократској машини колико о антиполитичкој машини, којом управљају западни центри моћи. Они су се у свом циничном навођењу – прво демократије затим ауторитаризма – заклањали иза флоскуле о „европеизацији“ и серије неоколонијалних императива. Од „пуне сарадње“ с хашким парасудом, преко хомонационалистичког „Прајда“ до „преговора“ о статусу Косова.

Резултат је уштројена демократија, много више обарана од споља него што је пала изнутра, и политичка сфера у којој постоји само једно мерило – косовско, које је наметнуо Запад. Све друге теме и питања, за које волимо да верујемо да су важни или кључни, у политичком смислу једноставно не постоје. Они су у фрустрирајућем домену истовремено неопходног и немогућег, па је овде сврсисходна само она анализа која полази од овдашње неоколонијалне реалности и затим у широком луку заобилази пратеће бајке о медијским слободама, институционалном дизајну и правној држави.

У околностима када се демократизација одвија у сенци антиполитичког неоколонијалног мешања и разорног антидемократског учинка аутоколонијалних снага – које Владисављевић упорно назива „цивилно друштво“, у Србији је упутно размишљати не толико о такмичарском ауторитаризму колико о навођеној демократији, односно навођеном ауторитаризму. Ипак, није сасвим јасно, чак и када узмемо у обзир тужни избор сарадника и саговорника, зашто Владисављевић не препознаје ко је овде – још од 5. октобра – био главни штројитељ демократије, биљке која се, истини за вољу, не прима лако у балканском „климатском појасу“.

Представљало би пријатно изненађење да демократски развој у Србији не остане трајно ограничен на лавирање између јаког лидера, гаранта стабилности којој стреме грађани, који више од свега мрзе неизвесност, и слабашне опозиције, растргане између потраге за не-Вучићем и слатких снова „чопора“ лидерчића патуљастих странака, који би да понове тужну постпетооктобарску историју.

Не треба губити из вида да је Запад дао легитимитет навођењу демократије и ауторитаризма у Србији када је као питања свих питања редом наметао Хаг, „Прајд“ и уступке Приштини. Пустили су духа из боце и само је било питање времена када ће се појавити локални лидер способан да сам наводи (не)демократију унутар параметара који су дефинисали Брисел и Вашингтон. Добили смо више нивоа навођења, али, слично навођеним, „паметним ракетама“, и навођење (не)демократије уме да глупаво промаши мету и направи огромну „колатералну штету“. Наиме, систематски наводећи домаћу политику на само једну мету током претходне две деценије, западни господари и арбитри наших избора гурнули су демократију у Србији на слепи колосек. Нажалост, Владисављевић говори о „прагу демократије“, али не помиње праг недемократије, иза кога нас је заковао западни „демократски“ инжењеринг.

Функционисање кастриране демократије је и у Србији потпомогнуто густом мрежом аутоколонијалних снага, организованих у такозване „невладине организације“, које представљају кључне антидемократске и антинародне полуге. Као и у многим другим земљама изложеним систематском неоколонијалном мешању, важни чворови су истраживачко новинарство, надзор и верификација изборних процедура и „реформа правосуђа“. Владисављевићеви сарадници на писању књиге су удобно смештени у овој матрици доминације и десубјективизације, па не треба да чуди што она не добацује до сржи проблема с којим је покушао да се ухвати укоштац.

Западни сумрак демократије

Вишак садржаја и повремена врцавост треба да прикрију бројне рупчаге у предугачкој књизи. Текст се врти око упоредне потраге за репризама кључних тренутака из историје демократије на Западу („Слом старог режима и револуционарна демократизација“) и академског идолопоклонства неоколонијалним, псеудонаучним али помодним идеолошким конструктима, као што је такозвана транзициона правда („Почетак званичног преиспитивања прошлости и демократизација“). Зато не чуди што у жовијалним медитацијама о „сумраку“ демократије у Србији недостаје кључна глава – која би могла да се зове „Западни сумрак демократије“, већ се аутор фокусира на кључну последицу, локални дериват западног мешања, и пише о „напредном сумраку демократије“.

Протест француског антиглобалистичког покрета “Жути прслуци” поред Тријумфалне капије – Фото: Снимак екрана/YouTube

Нема код Владисављевића много тога. Ни речи о пинквошингу, хомонационализму и хомоколонијализму – потчињавајућем сету (анти)политика и неоколонијалних императива везаних за тактичко привилеговање и „видљивост“ родних мањина. Без њега се не могу разумети ни узроци пада Тадићеве климаве власти, ни „Ђитлеров“ одлазак у превремену политичку пензију, ни механизми како је Вучић лавирао између два кључна ослонца – српских гласача и западних центара моћи, који имају супротстављена, наизглед неспојива, очекивања од његове владавине.

Ово су само неки разлози зашто је ова књига, коју је 2019. године издао београдски „Архипелаг“, више један аутоколонијални споменар него дело које може допринети демократизацији или разумевању величине и природе терета који је оптерећује. Нажалост, здравље ми не дозвољава да се детаљније посветим другим недостацима Владисављевићевог приступа проблему. Али желим да истакнем да они нису последица незнања већ погрешно калибрисаних знања за конструктивни приступ проблему демократизације на нашем лиминалном, али суштински незападном простору, који је систематски изложен десуверенизујућем неоколонијалном мешању.

Владисављевић је одличан предавач, али одан западноцентричним схватањима и склон да, као и скоро сви други професори на Факултету политичких наука у Београду, игнорише или умањује релевантност културално осетљивих приступа – како релативистичких, тако и плуралистичких. Нажалост, они су посебно значајни када посматрамо консолидацију демократије и њену промоцију у Србији и остатку незападног света. При томе, темељна слабост Владисављевићевог културално неосвешћеног приступа присутна је у нашим политичким наукама у целини и фатално ограничава њихову друштвену релевантност и могуће домете.

Наиме, Владисављевић воли да истакне да није транзитолог и доследно избегава појам демократске транзиције. Али његова визија консолидоване демократије/полиархије, што је кључна норма одбегле политичке модерности, егземпларно је транзитолошка у оригиналном смислу. Демократија је постала кључни аспект и важно мерило очекиване и захтеване „транзиције“ незападних друштава ка телеолошки схваћеној, „исправној“ модерности у западноцентричној једнини. Уосталом, оно што би политички антрополог посматрао као аспект транзиције, Владисављевић зове консолидација.

Ова, у Владисављевићевом случају неосвешћена, транзитолошка слепа мрља је много већа него што изгледа јер олакшава игнорисање улоге и ефеката културалног превођења. Реч је о процесу који нема ни смисао у западном контексту, али игра кључну улогу у „консолидацији“ демократије/ полиархије у свим незападним друштвима, укључујући српско, које је вековима живело другачију, само привидно неевропску историју. Једна од последица је да Владисављевићева књига – као и велики део програма факултета на коме предаје – доприноси погрешном калибрисању очекивања, примени непримерених аршина и некритичком пресађивању западних институционалних оквира.

Они овде тешко могу „исправно“ да (про)функционишу и углавном су осуђени да животаре као карикатуре, сенке или лоше копије. Одлични примери културално миопичних трансплантација по моделу „ресавске школе“ – где царују фото-копир машине и превођење закона и правилника с једног од језика језгра неоколонијалног света – јесу преименовање „државне телевизије“ у Јавни сервис и оснивање Агенције за борбу против корупције, чија друштвена корист не надилази чињеницу да обезбеђује стабилне приходе запосленима. Да не улазим овде у то да је баш корупција у референтној књизи о „невољама са културом“ у политичким наукама наведена као пример појма за који није могуће дати универзално прихватљиву дефиницију.

Ако изузмемо очекивани допринос све софистициранијој и разгранатијој култури аутошовинизма и колонизацији младих умова, књига о демократији после Петог октобра – која не уважава чињеницу да много тога бива додато и изгубљено у културалном преводу и која, истовремено, умањује деструктивни учинак западног мешања – није од помена вредне користи. Аутору и његовом издавачу ће донети аплаузе оних који су склони да кључни узрок свих овдашњих проблема виде у нама. Најгоре од свега је што Владисављевић овом књигом охрабрује садашње и будуће студенте да их првенствено траже овде, у малој земљи окованој неоколонијализмом и затрованој аутошовинизмом.


Извор: Печат/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Обдукција аутоколонијалног споменара

* Обавезна поља