Од гашења државне агенције до гашења државе

Неразумно гашење државне новинске агенције Танјуг је и знак гашења државе Србије. То је још један доказ у којој мери актуелна власт у Србији и политичка елита, која је њен део, не разумеју, а многи и не знају шта једну државу чини државом и шта су кључне полуге државне инфраструктуре. Гашење Танјуга је, нажалост, само још једно забрињавајуће упозорење на шта је све спремна демократски изабрана власт у Србији и каква судбина уствари очекује и оно мало што је преостало од државе.

Званична верзија, уствари изговор, је да се држава Србија повлачи из медија, а приватизација агенције није успела. И агенција је једноставно угашена и избрисана из папира, она више не постоји. Како се то могло догодити?

Министарство културе, значи влада Србије, каже да је тако по закону јер нико није хтео да купи Танјуг. А све то унутар званичног наратива о демократизацији друштва и европских интеграција Србије. Званични европско-демократски наратив у Србији је препун обмана, лажи и глупости, али случај гашења државне новинске агенције је и у тој равни екстреман.

Прво, не постоји ни једна једина држава у Европи, пре свега у Европској унији (ЕУ), која нема државну новинску агенцију. Свака, наравно, према свом месту и могућностима, али државна новинска агенција постоји у свим земљама. А та Европа, та ЕУ, је наводно, како тврде власти у Београду, узор Србији. У почетку еуфорије неолибералног модела савременог друштва, почетком 90-тих година прошлог века, три државе ЕУ и Европе су додуше угасиле своје националне новинске агенције. Прве су то урадиле Белгија и Норвешка. Али није прошло ни годину дана, схваћена је грешка и поново су основале своје агенције. Онда је Мађарска, у то време покусни кунић и шампион неолиберализма, угасила своју новинску агенцију МИТ, која је у тој земљи основана још 1882. године. Али већ после годину дана је враћена државна агенција.

КАКО ТО РАДИ РОЈТЕРС

Чак и Велика Британија, која и даље по свету и код куће промовише неолиберални поглед на свет, има своју државну новинску агенцију, Press Association, PA. Та агенција ради по истом принципу као и Танјуг у време друга Тита, и то и дан-данас, и нико не размишља о њеном укидању. И само се Србија, после свих тих искустава на које би ваљда, како се тврди са највишег места у Београду, требало да се угледају грађани Србије, определила да угаси своју државну агенцију. И то по закону који су писали безимени инструктори са Запада и Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). И то они који долазе из земаља које и даље имају државне новинске агенције и не размишљају о њиховом укидању. Напротив, шире их.

Новинска агенција је изузетно важан али и веома скуп посао. Никада производња вести, и када их има и када их нема, није јефтина, али је важна. И зато у свету и нема приватних новинских агенција које нешто значе. Једноставно, само држава може да финансира тај посао. Постоји једна приватна новинска агенција – и то је Ројтерс, који се сада зове Томпсон Ројтерс. Али акционари те агенције су и неке државе, које онда преко своје инфраструктуре финансијски помажу и обезбеђују послове, па се о њеном приватном власништву може говорити као хибриду. На пример, Велика Британија је преко своје државне агенције ПА један од сувласника Томсон Ројтерса. Већ неколико година је власник са већинским правом одлучивању у тој агенцији породица Томсон из Канаде, која се обогатила издавањем бесплатних телефонских именика и својим блиским везама са Вашингтоном и Лондоном.

Постоје, наравно, и многе мале приватне новинске агенције, које, међутим, нису важне и служе интересима одређених интересних група или неких држава, и то једно време и онда нестају. Агенција је скуп посао и нема тог тржишта које може да га исплати.

Тако и у Србији постоје две приватне агенције – Бета и ФоНет – али и оне опстају захваљујући донацијама са Запада и последњих година помоћи из буџета Србије. Те агенције раде и имају свој сервис и представљају важан допринос информативном простору Србије и информисаности њених грађана, али природа тог посла је да се не може живети само од продаје вести. То је једноставно тако. Није зато ни чудо што нико није хтео да купи Танјуг. У почетку је било заинтересованих који су лобирали да се прода агенција, али све је пропало када се схватило да зграда Танјуга на Обилићевом венцу у центру Београда није у власништву агенције, него државе Србије. И онда зашто би неко куповао Танјуг ако нема зграде.

Државна новинска агенција је, по дефиницији, део, и то веома битан део, државне инфраструктуре. Друго је питање каква агенција је прикладна свакој држави, па тако и Србији, али њена дефинисаност, њена природа, није нигде до сада доведена у питање. Треба ли подсетити да су, на пример, и Словенија и Хрватска прво започеле борбу за државност оснивањем својих државних новинских агенција – СТА и ХИНА. Те су државе данас чланице и ЕУ и НАТО, али још имају те своје државне агенције. Вероватно су то научиле од некадашње социјалистичке Југославије, која је неколико дана пре сопственог проглашења 1943. године у Јајцу основала новинску агенцију Танјуг.

А ДА ПРИВАТИЗУЈЕМО И МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ?

На неки начин, без државне новинске агенције једна држава и није држава. Приватизовати државну новинску агенцију је, на пример, равно приватизацији неког министарства, рецимо, министарства одбране или спољних послова. То је, наравно, бесмислено, али то се десило у Србији. Уствари, био је покушај приватизације, па је после неуспеха агенција једноставно угашена.

Овај необичан случај истовремено сведочи шта актуелна власт Србије мисли не само о својој држави него и о правима својих грађана. Право на информацију је део корпуса људских права и то право је држава обавезна, дужна, да обезбеди и штити. У условима приватизоване штампе и већине медија, право на информацију може да обезбеди само државна агенција, која ради и дању и ноћу, и под било којом владом. У Србији додуше постоје државни радио и телевизија, али ко ће да храни те медије. То може само државна новинска агенција. Другим речима, гашењем државне новинске агенције у Србији су угрожена и људска права, чији је део и право на информацију.

Гашење Танјуга је уствари део ширег концепта, који је на снази у Србији: рушења државе преко уништавања информативног простора. Локални државни медији се гасе или продају онима који ће их касније угасити, а све под изговором европских интеграција. То је велика обмана. У целој Европи, пре свега у водећим земљама, државне радио-телевизије имају широм земље у већим центрима своје локалне подружнице, локалне радио и телевизијске станице. То чини кичму информативног система једне земље и, наравно, интегративни су део безбедносно-одбрамбене културе, онога што се у бившој Југославији некада звало општенародна одбрана и цивилна самозаштита. То су државни послови и приватни медији их не могу обављати онако како интерес и државе и грађана захтева. У Србији се све то ради под изговором да држава „мора да се повуче из медија“.

Ко је то рекао да мора. Тачно је, међутим, да не мора или тачније не мора из свих. То је у Србији, поред свега, и обмана, јер држава је још увек власник радио-телевизије, и треба да буде, као и сурогат сувласник неких водећих листова. Уз то, свака земља је специфична и свака земља своју инфраструктуру кроји према сопственим условима, па тако и Србија.

Зато је гашење Танјуга, и то на тако бахат начин, веома лош знак за Србију. Једног дана ће, наравно, нека друга власт бити приморана да обнови државну агенцију под неким другим именом и са неким другим људима, али Србија није у позицији да себи дозволи толико губљење времена.

Извор: Нови Стандард