Od izvora dva putića

Dokle ću, Gospode, vapiti a ti nećeš da čuješ?
dokle ću ti vikati: nasilje a ti nećeš da izbaviš.
Zašto puštaš da vidim bezakonje i da gledam
muku i grabež i nasilje pred sobom i kako podižu
svađu i raspru“.
(Knjiga proroka Avakuma, Biblija, strana 790)

Jedan putić, kojim Srbija hrabro korača, sa prijateljima iz Brisela, posebno uz podršku prijatelja pukovnika Slovenca (ime mu ne spominjem, nakon svih zala koja je počinio prema srpskom narodu, a posebno nedavnih vickastih izjava o „dobijanju datuma“, jer bih opoganio ovaj tekst), vodi je u svetlu budućnost – EVROPSKU UNIJU. „Bez EU nema ni Srbije“, svakodnevno kliču naši vladari, odnosno medijskim smrtonosnim oružjem utiskaju to u mozgove i stare i mlade generacije. Da bez EU nema Srbije, trebalo bi da shvati, kako kažu „i onaj mali broj koji se koprca i potura joj klipove“ na tom putiću.

Srbiju će u EU (nakon 3000. godina, kako je poručio jedan Nemac) uvesti nama drage i prijateljske zemlje, Hrvatska i Kosovo. Vođe te dve susedne države, dadoše obećanje našim rukovodiocima, koji su nedano boravili u slobodarskom gradu Zagrebu, u kome sam živio 10 godina. Sedamdesetih godina, prošlog veka, u doba maspokreta, dok sam radio na RTV Zagreb, su me „ljepo dali zamolit, ne“ (ne samo mene) da ga napustim sa koferima. Smatram sebe među prvim  „Palestincima“ iz njihove im ljepe plave.

Da sam nekim slučajem bio u Kabinetu moga prijatelja iz radikalskih vremena, Tomislava, ili u Kabinetu moga još većeg prijatelja i kolege Ivana, ne bih mogao sa njima putovati da vidim, nakon 43 godine, moj dragi Zgreb, jer su me zbog ponovljenog zločestog ponašanja u Argentini, proglasili nepoželjnom osobom.

Prema izveštajima (anti)srpakih i hrvatskih novinara, cela ta „noćna“ proslava, uz prisutvo više od nekolika stotina evropskih i svetskih lutajućih ličnosti, odvijala se u znaku vođa, Nikolića, Dačića, Jataganke (Jahjaga) i Tačija. Ta željno očekivana noć „sa velikim historijskim povodom“, ili crna noć za hrvatski narod, nekako je pala u zasjenak zbog prisustva navedenih uglednika.

Jedan hrvatski novinar je dao izvjestit, ne, da je upravo ta proslava doprinela da se nađu zajedno navedeni političari, „dvije suverene države“, posebno za istim stolom na radnom doručku šefova država i vlada zemalja regiona. Izvjestitelj je podvukao da je taj radni doručak uvršten u Program proslave upravo zbog najviših vođa dve države, ostatka Srbije i suverene Kosovo, naglasivši da je to prvi njihov zajednički susret. Eto, taj mali megoalomanski narod pripisa i to u svoje zasluge za čovečanstvo, iako se vođe krnje Srbije i države Kosovo već odavno sastaju na najvišem nivou.

Drugi hrvatski novinar, koji od kada je postao novinar, Srbiju smatra „ćetnićkom“, a Nikolića „ćetnikom“ (kada je Nikolić izabran za predsednika, to hrvatsko-ustaško pero pisalo je ružne osvrte na račun supruge predsednika, te da je „novoizabrani predsjednik, na nekoj bosanskoj planiji, dobio čin ćetnićkog vojvode“), podvlači da su se Nikolić, Dačić i Mrkić ponašali euforično: trčali su od Josipovića do Milanovića, hvatali ih za rukave da se između njih slikaju. Nikolić, a posebno ovoga puta ministar inostranih dela Mrkić, nešto su pričali novinarima. Ja nemam taj intelektualni kapacitet da shvatim šta su to mrmljali sebi, kako se to kaže u narodu, „u bradu“.

Nisam u mogućnosti da ih citiram, jer ako Nikolić nešto šapuće na radnom doručku šefova država i vlada regiona, da ne priznaje državu Kosovo, a sedi za stolom sa Jatagankom i Tačijem (koji se sve vreme u duetu sa M. Đukanovićem histerično smejao, zna se na čiji konto), kuca se kristalnim čašama (kristalom nije dozvoljeno kucanje) i nazdravlja, onda se postavlja pitanje, da li sam ja (i veliki broj unesrećenih Srba) glup ili lud.

Ministar spoljni je godinu dana izigravao ćutologa. U Zagrebu je naglo progovorio. Niko ga nije shvatio šta je pričao, odnosno šta je hteo da kaže. Uz to, dok je govorio, držao je ruke na leđima, diplomatski nema šta. Zašto služe diplomatsko-konzularna predstavništva (DKP), ministru nije poznato, iako mu je osnovni zadatak da organizuje diplomatski aparat, da ga usavrši, da ga kadrovski osavremeni. Diplomati su dužni da izveštavaju iz zemlje prijema istinu, ( a ne da se služe tzv. friziranjem telegrama), da ukazuju na dobre i loše strane svih odnosa, da sprovode spoljnu politiku zemlje odašiljanja (ako zemlja ima svoju spoljnu politiku) i nadasve da štite i zaštite državljane svoje zemlje u zemlji prijema, a sve u duhu Bečkih konvencija, drugij međunarodnih i bilateralnih sporazuma.

Diplomati imaju poseban zadatak da telegramima izveste rukovodstvo o nekom događaju, proslavi, sastanku, konferenciji u zemlji prijema, na koju su pozvani rukovodioci zemlje odašiljanja. Najmanje nedelju dana ranije, dužni su da izveste o svim (najsitnijim) detaljima događaja, posebno da dođu do sadržaja programa, ceremonijala, protokola. Preko svojih diplomatskih i domaćih veza, da dođu do sadržaja govora domaćina, posebno o onom delu koji se odnosi na zemlju odašiljanja. Ako se pokaže da zemlja prijema, bilo u kom pogledu, nanosi uvrede zemlji čije je vođe pozvala, u zemlji se na najvišem nivou (uobičjeno je da se problem, ako je veliki, iznese hitno i na sednicu Parlamenta) odluči da li će učestvovati na tom događaju. Zato su u diplomatiji potrebni pravi profesionalci, zanatlije, s jedne strane i s druge, da imaju vođe koji će pročitati njihove izveštaje (ako ih je bilo), na osnovu kojih će odustati od učešća na proslavi, sačuvati dostojanstvo svoga naroda i zemlje (to se u diplomatiji i spoljnoj politici Nemačke, Francuske, Engleske, njihovim vođama, ne može destiti).

Dakle, nedopustivo je da vrh srpske politiičke „elite“ učestvuje na proslavi zemlje koja u Programu navodi i A. Pavelića među historijske hrvatske državnike (na to su jedino reagovali Jevreji i to mlako), zatim „kradu“ srpske naučnike i književnike. Kada se vratio u Srbiju, Nikolić kukumači kako je „povređen“ što je Milanović u govoru prisvojio Teslu i Andrća kao „hrvatske znamenite ličnosti“, ali nije hteo da reaguje. Da, toga momenta se nema ni mogućnosti ni načina za reagovanje (dovoljno je imao pameti da ne može na trgu bana Jelačića uzeti mikrofon i započeti svađu sa Milanovićem). Međutim, morao je imati dovoljno pameti, odnosno nije imao mandat da u ime svekolikog srpskog naroda, prisustvuje toj proslavi. Hrvati, kao megalomanski mali narod (3 i po miliona), osim svekolikog pogroma i genocida nad Srbima, su sve pokrali i prisvojili: srpske teritorije, Republiku Srpsku Krajinu, srpske velikane, izvršili su krađu srpskog jezika, nasilno su prisvajili Dubrovačku (srpski grad) kulturu, sprovode od pamtivijeka sistematsko rasrbljavanje Svetosavske Crkve, prekrajaju istoriju, svoje poroke prikazuju kao vrline, svoje poraze kao pobede, svoju golotinju u svakom pogledu kao bogatstvo – ponose se onim čega se drugi stide.

Kao što je poznato, Hrvatska nije ispunila tisuću uslova da uđe u EU, posebno nije uredila odnose sa susedima, što je jedan od glavnih uslova EU za prijem neke zemlje (Srbiji ne daju datumčić dok ne prizna državu Kosovo, a nešto kasnije i državu Vojvodinu).

Nemačka, Italija, Mađarska, Austrija, Engleska, pre hrvatskog spektakularnog ulaska u EU, kupile su više od 70 posto privrednih i dr. objekata u Hrvatskoj, između ostalog, sva brodogradilišta. Sada će te zemlje, posebno Nemačka i Italija, dokrajčiti kupovinu ostrva, obale (u Hrvatskoj je inače dozvoljena kupovina građevinskog i dr. zemljišta, a ulaskom u EU tim nepokretnostima više i ne raspolaže), autoputeva. Nesrećni narod u Hrvatskoj, posebno Dalmatinci, sve to zna, kuka, gladuje (živeli su od srpskih turista) ali pomoći nema. I ono malo svojih proizvoda neće moći prodati kada se „sruče“, kada Hrvatsku zatrpaju, proizvodi iz zemalja, članica EU.

Nakon tragedije Rumunije, posebno Bugarske (Bugari sada velikim koracima traže spas u odnosima sa Rusijom, koje je car Simeon Saksoburgotski, kada je došao na čelo Vlade 2001., potpuno prekinuo, zabranio je ruski jezik u školama u institucijama, čak i na ulici) i dr. zemalja, sada Hrvatske, da li će srpski narod iznjedriti neke druge i drugačije ljude, vođe, koji će zatvoriti taj putić, sačuvati svoje neprocenjive privredne potencijale, nacionalno biće, svoju veru, svoju tradiciju, kulturu. Posebna je opasnost od Hrvata, njihovih tajkuna, koji već odavno za tuđe pare kupuju zemlju po Vojvodini. Nemci su prošle godine dali 50 miliona Evra jednom hrvatskom tajkunu da kupuje srpsku zemlju (doduše Nemci smatraju da je to zemlja Nemaca, Folksdojčera). Nakon što je žalosni Parlament izglasao Deklaraciju o izjednačavanju dželata i žrtava, naslednici mađarskih dželata tražiće povraćaj imovine, nepokretnosti, na osnovu Zakona o restituciji.

Drugi putić bi trebalo da bude široki autoput, sa osam traka, koji vodi prema Rusiji, Kini – zemljama BRIK-a. Hitno bi trebalo zatvoriti putić prema EU, odnosno iskopati jednu veliku provaliju na tom putu. Opravdano ćete izreći dve nepobitne istine: prva, ovaj put koji vodi na drugu stranu, nije nikakvo otkriće (pokušavano je još od pantivijeka okretanje prema Rusiji), i druga, koje su to snage u Srbiji koje bi krenule ovim putem, odnosno da li ih srpaki narod može iznjedriti, jer sadašnji vladari nemaju taj kapacitet, oni su se opredelili.

S obzirom na to u kakvom je tragičnom stanju i položaju Srbija (ekonomski, moralni, duhovni pad), o čemu su napisani tomovi knjiga, studija, članaka, od piromanske revolucije 2000. godine do danas, svako ko je iole blizu pamti zna da bi ulaskom u EU nestala. Pre toga, Srbiju će vladri iz senke svesti na Beogradski pašaluk.

Kada su, s vremena na vreme, neki strani državnici zemalja članica EU, govorili da će pomoći Srbiji na tom putu, osećao se manji strah od tog dobročinstava, od dobročinstva koje obećavaju slovenački i hrvatski vladari. Srbi moraju jednom za sva vremena shvatiti da je njihova „ljubav“ prema srpskom narodu, srpska nesreća.

Slovenci su već odavano osetili „blagodeti“ EU. Zemlja im je u ekonomskom i svakom drugom beznađu. Zašto ne bi i Srbija bila u još većem.

Hrvati će, takođe, poduzeti sve mere da Srbija, tim putićem uđe u EU. Zdušno će se zalagati, jer zašto bi Hrvatska nestala kao država ulaskom u EU, a da Srbija sačuva svoju samostalnost i samobitnost. Ekonomske posledice, koje već doživljava Hrvatska ulaskom u EU, loše će delovati na već ionako lošu srpsku privredu.

Sve bivše sovjetske republike, danas države, kao Kazahstan, Uzbegistan, Jermenija, Kirgizija, Ukrajina i dr.obnavljaju (svojedobno prekinutu) saradnju sa Rusijom na svim poljima. Bivše zemlje tzv. Istočnog bloka (SEV-a), stalne članice EU, Mađarska, Slovačka, Bugarska, Rumunija, Poljska, spas, posebno na privrednom planu, vide u Rusiji, Kini, Indiji, dr. zemljama i kontinetima. Pre nego što su primljene, EU im je uništila sve privredne grane. Obećani veliki su ostali puko slovo na papiru.

Bugarska bi trebalo da bude opomena svim zemljama da beže što dalje od EU. U toj bogatoj zemlji, još iz doba socijalizma poznatoj po poljoprivredi, energetici, tekstilnoj industriji, turizmu, danas je zavladala glad (godišnje plaća ogromna sredstva NATO-u, nema pravo na Evro, Bugari se ne mogu „šetati“ po zemljama EU, ona nema punopravni status članice).

Da li će Srbi nastaviti da se uče na vlastitim greškama i to u teškim vremenima, kao što je ovo. Imao je srpaki narod, kroz celu svoju istoriju, velika iskušenja, stradanja iz kojih nije izvukao pouke. I sadašnji vladari znaju (to je znao i Milošević, pokušavao se okretati i Istoku i Zapadu, treba biti pošten i to priznati) da Srbija mora imati zaštitnika(e). Da ponovimo, sadašnji vladari odlučili su se da to bude, uz Imperiju, EU pod cenu rasparčavanja Srbije.

Ako ostanu na vlasti, doživeće gore razočaranje od ranijih vladara, i u Imperiju i u EU. Zaboraviće se Milošević i mnogi oko njega, koji su (kao i on) tragično završili. Oni ne vide (ili ne smeju da vide) da Imerija ruši EU, kao što je srušila veliki SSSR i Varšavski pakt, a šta onda očekuje mala Srbija. Da li je bilo, ili još ima, naivnih koji veruju da će Imperija dozvoliti da se stvre SED i da Evro potisne Dolar.

Ako su vladari od „Boga ustanovljeni“, jer je Bog rekao: “Daću vam pastire po srcu vašem“, da li su i „nedostojni“ vladari po božjem „dopuštenju“. Bog nije predvideo da bi vladari trebalo da imaju vrhunske zdravstvene kartone. Čuveni dr prof. (završio je medicinu u Petrogradu) Vladimir Stanojević, napisao je knjigu nakon 50 godina rada, pod naslovom „Tragedija genija“. Prvi primerak je poslao Brozu 1972. godine, uz kratko pismo u kome je i sledeća rečenica: “Po teoriji psihijatrije, svi smo mi bolesni…“ Šef Kabineta Mirko Milutinović je ljutito reagovao. Naredio je: „Vratite to“, tako da Broz, nažalost, nije pročitao tu ozbiljnu knjigu. Koliko su naš vladari, dosadašnji i sadašnji, zdravi ili bolesni, mi o tome ne možemo i nemamo pravo suditi, promišljati. Sve spisatelje, novinare i dr. koji to rade, trebalo bi adekvatno kažnjavati, posebno tzv. urednike u nekim tabloidima (u ovoj zemlji ne znaju šta su to tabloidi).

Međutim, svi imamo pravo i obavezu (dakako Narod) da procenjujemo njihove postupke. Njihove izjave, svađe, obećanja, njihovi nedopustivi sporazumi sa stranim lutajućim cirkuzantima koji su štetni za naciju i zemlju, njihovo glumatanje kada se ne zna da li nešto govore ozbiljno ili se „prave ludi“, trebalo bi sankciuonišu „pastiri“.

Velika naučna i dr. srpska imena, kroz svekoliku istoriju, nisu štedeli ni narod ni vladare, da ih smeste tamo gde pripadaju, da upozore na katastrofalno ponašanje. Ove vladare trebalo bi hitno zaustaviti, takoreći večeras, ujutru, da ne preduzimaju daljnje katasrofalne korake koje generacije neće moći ispraviti, a što je tragičnije, postoji ozbiljna opasnost nestanka srpskog naroda.

S obzirom na to da je nemoguće (nema ko da to izvede) ukinuti Parlament, partije, najmanje pet godina, uvesti rukovođenje zemljom na čelu sa 10 prosvećenih civila,  očistiti pošast koja se nakotila, u jednu reč napraviti državu od saveza komuna – opština, državu koja počiva na tri osnovna stuba (zakonodavna, sudska i izvršna vlast), potrebno je hitno organizovati izbore, ujediniti sve patriotske snage koje nisu do sada bile na vlasti, promeniti Vladu i broj poslanika u Parlamentu svesti na najmanju moguću meru. Poslanici za Parlament moraju biti birani na nivou opština, moraju za svoj rad odgovarti opštini, koja ga u svakom momentu, ako dobro ne radi, može smeniti. Parlament „bira“ članove Vlade bez partijske pripadnosti.

Ovo je poslednji momenat da se sačuva srbsko nacionalno biće, srbska nacija kao moralno-istorijska zajednica, jer je Imperija u Kongresu već davno proklamovala globalizaciju i nazvala je „Industrija zaborava“. Ta „Industrija zaborava“ poništava svekoliku prošlost jednoj naciji, nacionalnu svest, ukida veru. To je jedini način, izjavili su autori tog paklenog plana, da se ukinu nacionalne države. Srbija, odnosno srpska nacija će nestati ako nastavi da ide putićem ka EU, za koga Predsednik, pred Fileom, reče „da će biti dug i težak“. Mudar čovek odabere lakši put za svoju narod, za opstanak.

Samo navedene i mnoge druge promene (pre svega na privrednom planu), mogu obezbediti da se krene onim velikim aotoputem na drugu stranu, odnosno iz temlja promeni spoljnu politiku, koju će sprovoditi jedan drugi i drugačiji diplomatski sastav (očistiti diplomatiju od stranaca, Sorošovih stipendisata, otvorenih neprijatelja srpskog naroda, neznalica, neradnika – džabalebaroša na deviznoj plati, školovati u srpskoj Diplomatskoj akademiji i osposobljavati diplomate – zanatlije, koji po Kodeksu ne mogu pripadati nijednoj partiji).

Dakle, Zapad je zlikovačkim bombardovanjem Srbije i stvaranjem fantomske države Kosovo, otvoreno poručio i pokazao da će Srbija nestati sa mape Evrope. Okretanje prema drugim zemljama, pre svega prema Rusiji i Kini, mora biti na svim poljima, potkrepljeno čvrstim carinskim i drugim unijama, sporazumima, ugovorima, memorandumima. Samo tako Srbija može, uz ukidanje svih poznatih unutrašnjih podela sačuvati Sever Kosmeta, Jug Srbije, Vojvodinu, Rašku oblast.

Izvor: Vidovdan