Od Kosova do Krima – hronika preporoda Rusije

„Mi nikada ne odstupamo od saradnje na principima diplomatije. Ukoliko partneri to ne žele, mi ih ne možemo naterati na takav pristup. Ovaj slučaj se ne može posmatrati van istorijskog konteksta, i nadam se da oni to shvataju. Bez obzira na to da li postoje presedani u međunarodnom pravu (a oni postoje), odgovorno izjavljujem: svako razume da Krim neizmerno više znači Rusiji nego Komorska ostrva Francuskoj ili Foklandi Velikoj Britaniji.“ – ove su reči ministara inostranih poslova Rusije, Sergeja Lavrova, iskazane na konferenciji za novinare posle razgovora sa američkim državnim sekretarom Džonom Kerijem u Londonu, stavile tačku na pokušaje Zapada da zaustave rusku političku i diplomatsku ofanzivu u Ukrajini.

Povratka na staro više ne može biti. Opredeljenje naroda iskazano na krimskom referendumu 16. marta sa 96,77% glasova za pripajanje Rusiji je veoma ozbiljna činjenica koju će morati da uvaži svetska zajednica. Mada su SAD i čelnici Evrposke unije već izjavili da ne priznaju rezultate plebiscita, geopolitička realnost u regionu je izmenjena.

Međutim, korene ovih promena i scenarije daljeg razvoja događaja treba tražiti u peripdu od 1990. do 2000. godine. Ako problem šire posmatramo, on se dobro uklapa u trendove geopolitičkih promena i reorganizovanja evoroazijskog i severoafričkog prostora, započete još 1990. godine na poligonu bivše Jugoslavije. Izmenjena je samo spoljna manifestacija ovog procesa. Ako su u devedesetim i početkom prve decenije ovog veka, promene u potpunosti bile u skladu sa interesima SAD, EU i NATO, drugu polovinu decenije obeležava ravnoteža snaga nastala rastom uticaja Rusije i njenih integracionih projekata.

Svakako da je osnovu za dalje procese na geopolitičkom nivou predstavljalo jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine i ishitreno priznavanje ovog akta od strane zapadnih država. Upravo je kosovski presedan u mnogome odredio dalji razvoj događaja i u regionu Balkana, Crnog mora i Kavkaza i njegov uticaj ne slabi ni danas.

Pre svega, reč je o rešenju Međunarodnog suda u Hagu za Kosovo iz 2010. godine, koje je faktički označilo da su jednostrana proglašenja nezavisnosti ovog tipa u skladu sa međunarodnim pravom. „Međunarodno pravo ne sadrži nikakve važeće odredbe koje bi ograničavale deklaracije o nezavisnosti. Na osnovu toga možemo zaključiti da Deklaracija od 17. februara 2008. ne narušava međunarodno pravo.“ – navedeno je u odluci koju je tada pročitao predsednik Međunarodnog suda OUN Hisaši Ovada. Prema njegovim rečima, međunarodno pravo „ne sadrži nijednu važeću zabranu“ o proglašenju nezavisnosti.

Takav stav je u potpunosti bio u skladu sa argumentima i interesima SAD. Još je u julu 2009. godine Bela kuća podnela izvešaj Međunarodnom sudu OUN u vezi sa situacijom na Kosovu. Tada je iz Vašingtona stigla izjavili da „pravni princip teritorijalnog integriteta ne sprečava nedržavne subjekte da mirno proglase nezavisnost.“ Sada se ovaj argument okrenuo protiv samog Zapada i obio mu se o glavu.

Upravo u navedenom ključu treba razmotriti ono na šta nas je podsetila nedavno predsednik Saveta federacije Rusije, Valentina Matvijenko: „Želim da podsetim na odluku Međunarodnog suda Ujedinjenih nacija o Kosovu od 22. juna 2010, koja se zasniva na članu 2 prvog stava Povelje UN, koja je stvorila presedan, prema kom nije neophodna dozvola centralnih vlasti za održavanje referenduma o samoopredeljenju dela teritorije neke države. Presedan u međunarodnom pravu postaje zakon. Dakle, Krimske vlasti postupaju u skladu sa međunarodnim pravom i odlukama Međunarodnog suda Ujedinjenih nacija.“

Drugim rečima, odluka rukovodstva Krima zasnovana na rezultatima referenduma je u potpunosti u skladu sa gore pomenutim odlukama Međunarodnog suda pravde o Kosovu.

Samoopredeljenje Krima nije prva manifestacija „kosovskog presedana“ u bivšem SSSR-u. Prema priznanju anonimnih briselskih diplomata, upravo je priznanje nezavisnosti Kosova od strane Zapada, podstaklo tadašnjeg predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija na vojnu operaciju u Južnoj Osetiji sa namerom da jednom za svagda eliminiše svoje „Kosova“. Rezultat je poznat: samoopredeljenje Južne Osetije i Abhazije, Rusko priznavanje njihove nezavisnosti i pokušaji EU da napravi „dobru bombu u lošem ratu“ organizovanjem raznih posmatračkih i posredničkih misija.

Evropska unija i danas pokušava da maksimalno amortizuje i relativizuje uticaj krimskog referenduma na geopolitičku situaciju u balkanskom, crnomorskom i kavkazkom regionu. Visoki izaslanik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednosnu politiku Ketrin Ešton je ponovo pozvala Rusiju da se uključi u dijalog sa ukrajinskim rukovodstvom i nastavila pregovore sa međunarodnom zajednicom u cilju smirivanja situacije u Ukrajini i pronalaženja rešenja političkim sredstvima. Međutim, ovi apeli su deplasirani. Rusija je spremna za pregovore. Ipak, gotovo jednoglasno izražena volja stanovnika Krima je činjenica koja se mora imati u vidu i uvažavati i to je završena stvar. Rusija nije krivac što je kosovski presedan pre šest godina radikalno promenio geopolitičku situaciju u svetu.

U tom smislu čini se naj objektivnijim mišljenje izraženo nedavno u uvodniku uticajnije američke izdavačke kuće The USA Today. Nazvavši dešavanja u Ukrajini „parijom pokera“, otvoreno se konstatuje: „Možda je Krim već izgubljen“. Naravno, sa tačke gledišta zapadnih interesa. Poznati američki politikolog Tomas Fridman je na stranicama časopisa The New York Times priznao da su SAD i Zapad od samog početka vodili pogrešnu politiku proširenja NATO ka granicama Rusije. Postavši i sami taoci ove politike, oni reaguju neadekvatno, istovremeno naglašavajući potrebu da živimo u svetu “koji je prestao da postoji”. Ugledni američki konzervativni političar Patrik Bjukenen u idanju The American Conservative postavlja retoričko pitanje: „Zar nije bilo jasno da Rusija, kao velika sila, na kijevski puč, izveden uz podršku SAD, neće mirno i nezainteresovano posmatrati i da će zaštiti svoje strateške interese i pozicije na Crnom moru, koji postoje i koje čuva već dva veka?“

Aktivna politika Rusije na Krimu je pokazala da se svet zaista menja. Nezavisnost Kosova se pokazala kao „Pirova pobeda“ Zapada.

Izvor: Fond Strateške Kulture