Од Пинокиа до Пиночеа via Гебелс

Страшно је ово што се дешава Бошку Обрадовићу, кога бесомучни лажљивци у служби Кловна Без Смисла За Хумор већ годинама не остављају на миру. Али, Бошко је православни хришћанин који зна да је у Новом Завету блаженим назван човек о коме лажу на правди Бога. Тако да Обрадовића препуштамо заштити Бога Правде Коме пева наша химна, а окрећемо се, опет и опет, Кловну Без Смисла За Хумор у чијем „озрачју“ су, како би рекла бивша браћа Хрвати, такве малигне „бедастоће“ постале могуће.

Лаж плус насиље: добитна формула?

Александар Вучић је почео као Пинокио, лажљивац коме се неистина одмах види као Колодијевом јунаку нос – рецимо, она лаж о Кинезима који ће нам, у замену за домаће свињске ногице, давати „летече аутомобиле“. Он је увек лагао наивно и простачки, као глумац трећеразредног провинцијског позоришта. Али, пошто је схватио да неистине, макар и бескрајно понављане, нису довољне, решио је, по свему судећи, да влада као чилеански диктатор Пиноче.

Сада му је циљ да уклони опозицију на сваки могући начин, користећи разнолика средства – од бесомучне пропаганде до огољеног насиља оних који, надахнути каудиљовим ТВ наступима, почињу да бију неистомишљенике, као недавно у Крушевцу.

Зашто нови стадиони?

Можда је зато у овој гладној земљи Пиноче у покушају решио да гради огромне стадионе, да би имао где да смешта политичке противнике, кад затреба.

Рецимо, кад у договору са својим партнером у преговорима, Хашимом Тачијем Змијом, одлучи да „направи фрку“ како би могао да преда Косово и Метохију, и када му сви медији које држи под контролом помогну да покаже како је опозиција (што да не?) тровала београдски водовод, а да је Бошко Обрадовић људождер који се храни месом политичких противника (нарочито противница). Шта? Бије жене? Није то довољно за медијски наступ слугу кловнократског Пиночеа – треба доказати да он једе жене, као Ханибал у филму „Кад јагањци утихну“. Јер, Вучићев учитељ Гебелс је лепо рекао да је једина лаж у коју ће људи веровати огромна лаж.

Начела Гебелсове пропаганде

Уосталом, све ово што се дешава око Бошка Обрадовића виђено је много пута, а већ поменути Гебелс је јасно дефинисао начела: пропаганду мора да планира и спроводи само један ауторитет (погодите, браћо Срби, који!):

• последице пропагандне акције узимају се у обзир док акција траје (порука Пинокија – потенцијалног Пиночеа ботовима: смањићемо ефекат опозиционог скупа у Београду, јер тај скуп упозорава на обрисе крваве диктатуре која се спрема Србији ако власт остане у мојим рукама);
• она мора да утиче на политику и акцију непријатеља (обрукаћемо их тако да нико неће хтети ни да чује њихов политички програм);
• оперативна информација мора бити доступна у пропагандној кампањи (ако такве информације нема, измислићемо је, и наћи лажне сведоке да је потврде);
• морамо изазвати занимање публике и учинити да лаж преносе признати медији (код Пинокија – Пиночеа сви медији);
• боље је користити црну него белу пропаганду јер је црна уверљивија (сипајте што више вербалних фекалија по глави опозиционара, и то ће бити право ријалити уживање за масе навинкуте на „Пинк“ и „Хепи“);
• лидери својим угледом треба да подржавају пропаганду (зна се ко је србијански Лидл Лидер);
• мора се пажљиво темпирати (уочи протеста опозиције због премлаћивања Борка Стефановића појављује се, после две године ћутања, жена којој је „крвави Бошко“ претио батинама);
• пропаганда мора бити таква да за људе и догађаје користи карактеристичне изразе и слогане (типа „Бошко љотићевац“);
• мора да код народа створи оптимални ниво страха (на пример, ако не буде Вучића на власти, избиће рат и биће укинуте пензије, а сви стари ће умрети од глади);
• пропаганда мора да смањи фрустрације, што би Броз рекао, „широких народних маса“ (нема везе што лоше живимо, важно је да је Пинокио – Пиноче добио награду Златни лав за мир и нанасиље, коју је установио произвођач прашка за веш из Италије).
• Пошто пропаганда не може одмах да промени став народа, народу треба нудити акцију (аутобус плус сендвич уз путовање у неки град, на каудиљов митинг).

Не свемоћ, него немоћ

Ипак, пропаганда није свемоћна. Она се троши пред основним животним чињеницама, које кажу да је Србија поробљена, гладна и јадна, и да ће са Кловном Без Смисла За Хумор на власти бити још поробљенија, још гладнија и још јаднија. Зато секта Вучићевих сведока, која верује у хиљадугодишње царство Вучићево у Београду на води и шире, посеже за све бесомучнијим лажима и преварама.

При чему то, наравно, није израз моћи, него немоћи, што се зна и из новије историје Србадије.  Рецимо, Слободан Милошевић је био на врхунцу моћи кад је допуштао да на РТСу иде опозициона серија „Отворена врата“, а видело се да је готов кад су његови послушници ухапсили афористичара Бапсија. А Кловну Без Смисла За Хумор од самог почетка смета сваки сатирични изазов – од карикатура у новинама до Нушићијаде у Ивањици. И то је знак немоћи маскиране у свемоћ.

Поуке из овог случаја

Слобода мора доћи. И за њу се треба борити. Али мирно, без насиља, стрпљиво, тако да Кловнова агресивна немоћ постане што очитија, а његове приче о сопственом хиљадугодишњем царству у Србији и шире потпуно јадне и ништавне. Врло је важно схватити да ће пропагандни ударци у леђа опозиције бити све снажнији, али и све празнији, јер беду, глад и сиромаштво никаква пропаганда не може сакрити. Најважније је, међутим, спремати се за оно после: претварање Србије у правно уређену државу у којој Пинокио који би да је Пиноче неће бити могућ. То ће бити Србија дијалога, истинске трпељивости, права на избор и слободну реч, у којој нико неће ићи крвав зато што другачије мисли.

Како би рекао Фортинбрас у „Хамлету“: „Go softly on“.

Извор: Двери