Odgovor Rusije na strategiju dvostrukog rata

Prvo i najvažnije, Putin nikada nije izabran da bude svetski policajac ili spasitelj, izabran je da bude samo predsednik Rusije. Izgleda očiglednim, ali ipak izgleda da mnogi pretpostavljaju da je Putin nekako moralno obavezan da nešto uradi da zaštiti Siriju, Novorosiju ili bilo koji deo našeg šikaniranog sveta. Nije tako. Da, Rusija jeste de fakto lider BRIKS-a i zemalja ŠOS, i Rusija prihvata tu činjenicu, ali Putin ima moralnu i pravnu obavezu da se najpre stara o svom narodu.

Drugo, Rusija je sada i zvanično na nišanu Anglocionističke imperije, koja obuhvata ne samo tri nuklearne sile (SAD, Veliku Britaniju i Francusku), već i najmoćnije vojne sile (SAD + NATO), i najvećih svetskih ekonomija (SAD + EU). Mislim da se svi možemo složiti da pretnja takve imperije nije trivijalna stvar i da je Rusija je u pravu što se sa njom ophodi veoma pažljivo.

CILJATI PUTINA I MAŠITI POENTU

Sada, neverovatno, mnogi od onih koji optužuju Putina da je slabić, izdajnik ili naivna Poliana tvrde da Zapad priprema nuklearni rat protiv Rusije. Ako je to zaista tako, nameće se pitanje: ako postoji realna opasnost od rata, nuklearnog ili ne, ne čini li Putin pravu stvar time što ne deluje oštro i ne preti ? Neki će reći da Zapad hoće rat bez obzira šta Putin učinio. U redu, pošteno, ali zar u tom slučaju njegova kupovina što je više moguće vremena pre nego što se desi neizbežno nije prava stvar?!

Treće, po pitanju SAD protiv IDIL-a, nekoliko ovdašnjih komentatora je optužilo Putina da je zabio nož u leđa Asadu jer je Rusija podržala američku rezoluciju u SB UN.

A šta je trebalo da Putin uradi ?! Da pošalje Rusko ratno vazduhoplovstvo u Siriju da štiti sirijske granice? A šta je sa Asadom? Da li je on digao svoju avijaciju da pokuša da zaustavi SAD ili se tiho dogovorio: bombardujte „njih“ a ne nas, i ja ću protestvovati a neću u vezi toga činiti ništa ?  Najočiglednije, ovo drugo.

U stvari, Putin i Asad imaju potpuno istu poziciju: protestvuj zbog jednostrane prirode napada, zahtevaj rezoluciju UN, i mirno gledaj kako se Ujka Sem okrenuo protiv sopstvenog čeda i sada pokušava da ga uništi.

Dodao bih da je Lavrov sasvim logično izjavio da ne postoje „dobri teroristi“. On zna da IDIL nije ništa drugo nego nastavak američke kreacije „Sirijska pobuna“ i američkog čeda Al Kaide. Sa ruske tačke gledišta, izbor je jednostavan: šta je bolje, da SAD koriste svoje snage i ljude da pobiju lude vehabije ili da to Asad radi? A ako IDIL uspe u Iraku, koliko dugo će mu trebati vremena da stigne u Čečeniju? Ili na Krim? Ili Tatarstan? Zašto bi bilo koji ruski ili sirijski vojnik rizikovao da pogine kada je Ratno vazduhoplovstvo SAD spremno da to uradi za njih?

Iako ima slatke ironije u činjenici da SAD sada treba da bombarduju sopstvenu kreaciju, neka im, neka to urade. Čak je i Asad jasno upozoren i očigledno je prilično srećan zbog toga.

Konačno, UN ili ne UN, SAD su već donele odluku da bombarduju IDIL. Dakle, u čemu bi bio smisao blokiranja savršeno dobre rezolucije UN? To bi bilo samoporažavajuće. U stvari, Rusija ovu rezoluciju može čak da iskoristi da spreči da SAD i Velika Britanije služe kao pozadinske baze vehabijskim ekstremistima (ova rezolucija to zabranjuje, a mi govorimo o obavezujućem, Poglavlju 7. Rezolucije Saveta bezbdnosti UN).

A ipak neki govore da je Putin gurnuo Asada pod autobus. Koliko treba biti lud i glup pa imati takvu predstavu o ratovanju i politici? I ako je Putin želeo da gurne Asada pod autobus, zašto to nije učinio prošle godine?

ISKRENO RAZOČARENJE ILI ITELEKTUALNO NEPOŠTENJE?

Ali ta vrsta gluposti o Siriji stvarno je malena u odnosu na istinske ludosti u vidu nekih ovdašnjih komentara o Novorosiji. Evo omiljenih mi. Autor započinje citirajući me:

„U ovom ratu nikada se nije radilo o Novorosiji ili Ukrajini.“

A zatim nastavlja:

„Ta izjava je previše prazna i njom se izbegava odgovornost. Da li stvarno mislite da kažete da hiljade ljudi ubijenih granatiranjem, hiljade mladih ukrajinskih vojnih obveznika stavljenih u mašinu za mlevenje mesa, hiljade domova uništenih, više od jednog miliona ljudi koji su se pretvorili u izbeglice … da ništa od toga nema nikakve veze sa Novorosijom i Ukrajinom ? Da je sve ovo samo zbog Rusije ? Zaista, bilo bi dobro kada biste se uzdržali od tako glupih izjava.“

Jedini problem je, naravno, što ja tako nešto nikad nisam rekao

Naravno, očigledno je da sam mislio da ANGLOCIONISTIČKOJ IMPERIJI cilj nikada nisu bili Ukrajina ili Novorosija, već rat protiv Rusije. Sve što je Rusija uradila jeste da je uvidela stvarnost. Opet, reči „Da li zaista hoćete da kažete da je“ jasno pokazuju da autor namerava da izokrene ono što sam rekao, da unese drugi smisao, a onda da me indignirano denuncira kao monstruma kojeg nije briga za Ukrajinu ili Novorosiju (ostatak komentara je u istom tonu: srdito optuživanje za nikad izjavljeno i zaključke koje nisam izveo).

Već sam navikao na istinski zavidan nivo neiskrenosti putinomrziteljske gomile i sada to smatram nečim za nju tipičnim. Ali sam hteo da ilustrujem i samo još jednom pokažem da se, bar u nekim slučajevima, uopšte ne želi iskren razgovor. Ali, ni ja ne želim da sve svedem na samo nekoliko nečasnih i bučnih pojedinaca. Tu su i mnogi koji su iskreno zbunjeni, isfrustrirani i čak razočarani očiglednom pasivnošću Rusije. Evo izvoda iz e-pisma kojeg sam dobio jutros:

„Izgleda da sam se zaista nadao da će možda Rusija, Kina i BRIKS postati kontrateža. Ono što ja ne razumem jeste zašto Rusija posle sve te satanizacije od strane SAD i Evrope ne uzvrati. Sankcije nametnute od strane Zapada bole Rusiju, a ipak još uvek prodaje naftu za evro/ dolar i upinje se da akomodira Evropu. Ja ne razumem zašto oni ne kažu mičite sve sankcije ili nema gasa. Kina takođe veoma malo govori protivu SAD, iako potpuno shvata da će, ako Rusija oslabi, ona biti sledeća na listi. Što se tiče sve te priče o ukidanju sankcija Iranu, sve je to farsa, jer kao što svi znamo, Izrael nikada neće dozvoliti da se ukinu. Pa zašto Kina i Rusija pristaju na tu šaradu ? Ponekad se pitam nismo li svi izigrani, da je to sve jedna velika igra, da nema šanse  da će se išta promeniti.“

U ovom slučaju autor ispravno vidi da Rusija i Kina prate veoma sličnu politiku koja sigurno izgleda kao pokušaj da se udovolji SAD. Za razliku od prethodnog komentara, tu je autor i iskren i istinski tužan.

U stvari, verujem da su ono što opserviram tri veoma različita fenomena što se javljaju istovremeno:

1) Organizovana putinomrziteljska kampanja koju su pokrenuli ogranci vlada SAD i Velike Britanije, čiji je zadatak manipulacija društvenim medijima.

2) Spontana putinomrziteljska kampanja predvođena izvesnim ruskim nacionalno-boljševičkim krugovima (Limonov, Dugin & komp.).

3) Izraz iskrene zbunjenosti, tuge i razočarenja poštenih i dobronamernih ljudi za koje je sadašnji ruski stav stvarno lišen smisla .

Ostatak ovog posta će biti u potpunosti posvećen pokušaju da se onima iz treće grupe objasni ruski stav (bilo kakav dijalog sa prve dve jednostavno je besmislen).

POKUŠAJ DAVANJA SMISLA NAIZGLED NELOGIČNOJ POLITICI

U uvodu sam rekao da ono što se dešava jeste rat protiv Rusije, ali ne pravi rat (još?), i ne baš onakav kakav je stari hladni rat bio. U suštini, ono što Anglocionisti rade prilično je jasno i mnogo ruskih komentatora već je došlo do tog zaključka: SAD su ušle u rat protiv Rusije u kojem će se SAD  boriti do poslednjeg Ukrajinca. Tako, za Anglocionističku imperiju, „uspeh“ nikada ne može biti definisan rezultatom u Ukrajini, jer, kao što sam ranije rekao, u ovom ratu se ne radi o Ukrajini. Za Imperiju, „uspeh“ je specifičan ishod u Rusiji: promena režima. Hajde da pogledamo kako Imperija planira da ostvari ovaj rezultat.

Prvobitni plan bio je jednostavan i u tipičnom stilu američkih neokonzervativaca: zbaciti Janukoviča, utoriti Ukrajinu u EU i NATO, politički primaknuti NATO do ruske granice i, vojno, premestiti na Krim. Taj plan je propao. Rusija je prihvatila Krim a Ukrajina se urušila u opak građanski rat u kombinaciji sa terminalnom ekonomskom krizom. Onda su američki neokonzervativci potegli Plan B.

I Plan B je bio jednostavan: da Rusija vojno interveniše u Donbasu i da se to iskoristi kao izgovor za pravi Drugi hladni rat, čime bi se stvorile tenzije između Istoka i Zapada kao 1950-ih, opravdala strahom indukovana politika na Zapadu, i potpuno raskinule inače sve čvršće ekonomske veze između Rusije i EU. Osim što je i taj plan omanuo – Rusija nije zagrizla mamac, i umesto da direktno interveniše u Donbasu, ona je počela s velikom tajnom operacijom da podrži borbu protiv nacističkih snaga u Novorosiji. Ruski plan je uspeo, a Huntine represivne snage (HRS) su teško poražene od Novorosijskih oružanih snaga (NOS), iako su ove imale ogroman deficit u vatrenoj moći, oklopu, specijalistima i ljudstvu (ruska tajna pomoć je takvu situaciju postepeno preokrenula).

Tada je anglocionistička plutokratija zaista odlepila uvidevši da se, istovremeno, njihov plan raspada i da ne postoji zaista ništa što se  može uradi da se spasi (vojna opcija je bila potpuno nemoguća, kao što sam ranije objasnio). Pokušali su s ekonomskim sankcijama, ali su one samo pomogle da Putin uđe u odavno potrebne reforme. Ali najgore od svega  je bilo to što je Putin, svaki put kada je Zapad očekivao da će uraditi jedno, činio upravo suprotno:

-Niko nije očekivao da će Putin koristi vojnu silu na Krimu u brzopoteznoj operaciji koja će u istoriju ući slavna bar kao „Štorm-333″.

– Svi (uključujući i mene) su očekivali da će Putin poslati snage u Novorosiju. Nije.

– Niko nije očekivao da će ruske kontrasankcije udariti po poljoprivrednom sektoru EU.

– Svi su očekivali da će Putin uzvratiti posle najnovije runde sankcija. Nije.

Tu postoji obrazac, osnova svih borilačkih veština: prvo, nikad ne signaliziraj svoje namere; drugo, fintiraj, i; treće, udari kada i gde protivnik ne očekuje.

Nasuprot tome, postoje dve stvari koje su duboko ukorenjene u zapadnom načinu političkog mišljenja, stvari koje Putin nikada ne radi: Putin nikada ne preti i nikada se ne razmeće. Na primer, iako su SAD u suštini u ratu sa Rusijom, Rusija će rado podržati rezoluciju protiv IDIL-a, ako je u ruskom interesu. I ruski diplomati će govoriti o „našim američkim partnerima“ i „našim američkim prijateljima“, dok će, istovremeno, činiti više nego ostatak planete zajedno za rušenje Anglocionističke imperije.

KRATAK POGLED NA PUTINOV UČINAK

Kao što sam pre pisao, za razliku od nekih drugih blogera i komentatora, ja nisamvidovit niti prorok i ne mogu vam reći šta Putin misli ili šta će sutra učiniti. Ali ono što mogu da vam kažem jeste šta je Putin već učinio (bez nekog posebnog reda):

– polomio je kičmu od Anglocionista podržavanoj oligarhiji u Rusiji;
– ostvario je zaista čudesan uspeh u Čečeniji (kakav nijedan prorok nije predvideo);
– bukvalno je vaskrsao rusku ekonomiju;
– obnovio je ruske vojske, obaveštajne i bezbednosne službebe;
– ozbiljno je narušio mogućnosti stranih NVO da podrivaju Rusiju;
– učinio je više za dedolarizaciju planete nego iko pre njega;
– napravio je Rusiju neospornim liderom i BRIKS-a i ŠOS;
– otvoreno je osporio informativni monopol zapadne propagandne mašinerije (sa projektima kao što je RT );
– zaustavio je neposredno predstojeći SAD / NATO napad na Siriju slanjem Ekspedicionih snaga Ruske ratne mornarice (koje su Siriji pružile punu radarsku pokrivenost čitavog regiona);
– omogućio je Asadu da pobedi u sirijskom građanskom ratu;
– otvoreno je odbacio „univerzalni civilizacijski model“ Zapada i otvoreno podržava drugi, zasnovan na veri i tradiciji;
– otvoreno je odbacio unipolarni „Novi svetski poredak“ na čelu sa Anglocionistima i otvoreno podržava multipolarni svetski poredak;
– podržava Asanža (preko RT) i štiti Snoudena;
– stvorio je i promovisao novi model saveza između hrišćanstva i islama i tako potkopao paradigmu „Sukob civilizacija“;
– šutnuo je Anglocioniste s ključnih lokacija na Kavkazu (Čečenija, Osetija);
– šutnuo je Anglocioniste s ključnih lokacija u centralnoj Aziji (baza Manas u Kirgistanu);
– dao je Rusiji sredstva da brani svoje interese na Arktiku, uključujući vojna sredstva;
– uspostavio je pravi strateški savez sa Kinom, savez koji je u srži i ŠOS i BRIKS-a;
– trenutno promoviše zakone koji brane stranim interesima da kontrolišu ruske medije;
– dao je Iranu sredstva da razvije preko potreban civilni nuklearni program;
– radi sa Kinom na stvaranju finansijskog sistema potpuno odvojenog od onog koji kontrolišu Anglocionisti (uključujući trgovinu u rubljama ili juanu);
– ponovo je uspostavio rusku političku i ekonomsku podršku Kubi, Venecueli, Boliviji, Ekvadoru, Brazilu, Nikaragvi i Argentini;
– efikasno je izduvao jedra proameričke obojene revolucije u Rusiji;
– organizovao je „Voentorg“ koja je naoružala Novorosijske oružane snage;
– pružio je utočište stotinama hiljada ukrajinskih izbeglica;
– poslao je životno potrebnu humanitarnu pomoć Novorosiji;
– obezbedio je direktnu rusku vatrenu podršku Novorosijskim oružanim snagama, možda čak i iz vazduha, a na ključnim mestima ( „Južni prsten“, na primer).
– poslednje, ali ne i najmanje važno, otvoreno govori o potrebi da se Rusija „suverenizuje“ i da se savlada proamerička peta kolona.

A ta lista je mnogo duža. Sve što pokušavam da pokažem jeste da Anglocionisti imaju veoma dobar razlog što mrze Putina: njegov dug istorijat veoma efikasne borbe protiv njih, Anglocionista. Dakle, sem ako pretpostavimo da se Putin najednom prelomio ili da mu je jednostavno ponestalo energije, ili hrabrosti, ja tvrdim da ideja o njegovom iznenadnom zaokretu od 180 stepeni nema smisla. Njegova aktuelna politika, međutim, smisla ima, što ću sada pokušati da objasnim.

Ako ste od onih „Putin izdade Novorosiju“ osoba, ostavite tu hipotezu po strani za trenutak, tek rasprave radi, i pretpostavite da je Putin i principijelan i logičan. Šta on to radi u Ukrajini? Možemo li osmisliti ono što opserviramo?

IMPERATIVI KOJE RUSIJA NE MOŽE IGNORISATI

Prvo, sledeće smatram neospornim:

Prvo, Rusija mora pobediti u ratu koji Anglocionisti trenutno vode protiv nje. Ono što Imperija želi u Rusiji jeste promena režima posle čega bi sledila potpuna apsorpcija u sferu uticaja Zapada i, verovatno, raspad Rusije. Ugroženo je samo postojanje ruske civilizacije.

Drugo, Rusija nikada neće biti sigurna sa neonacističkim rusofobnim režimom na vlasti u Kijevu. Ukijevske nacionalističke nakaze su dokazale da je s njima nemoguće pregovarati (prekršili su bukvalno svaki sporazum potpisan do sada), njihova mržnja prema Rusiji je totalna ( što su pokazali svojim stalnim referencama na upotrebu – hipotetičkog – nuklearnog oružja protiv Rusije). Stoga je,

Treće, promena režima u Kijevu praćena potunom denacifikacijom jedini je mogući način za Rusiju da ostvari svoje vitalne ciljeve.

Opet, i rizikujući da moje reči budu izvrnute i pogrešno protumačene, moram ponoviti da se ovde ne radi o Novorosiji. Nije čak ni budućnost Ukrajine u pitanju. U pitanju je planetarni sukob (ovo je jedna od Duginovih teza s kojom se u potpunosti slažem). Budućnost planete zavisi od sposobnosti BRIKS / ŠOS zemalja da zamene Anglocionističku imperiju sa vrlo različitim, multipolarnim, međunarodnim poretkom. Rusija je od ključnog značaja i neophodna je u ovim naporima (svaki takav napor učinjen bez Rusije je osuđen na propast), a budućnost Rusije se sada odlučuje time šta će Rusija učiniti u Ukrajini. Što se tiče budućnosti Ukrajine, ona u velikoj meri zavisi od toga šta će se desiti sa Novorosijom, ali ne isključivo. Na paradoksalan način, Novorosija je važnija za Rusiju nego Ukrajinu. A evo i zašto:

Za ostatak Ukrajine, Novorosija je izgubljena. Zauvek. Ni zajednički Putinov i Obamin napor ne bi to mogao sprečiti. U stvari, Ukiji to znaju i to je razlog zašto se ne trude da osvoje srca i umove lokalnog stanovništva. U stvari, ja sam uveren da je takozvano slučajno ili hirovito uništenje novorosijske industrijske, privredne, naučne i kulturne infrastrukture nameran čin osvetničke mržnje sličan načinu na koji su se Anglocionisti uvek okretali ubijanju civila kada nisu mogli da nadvladaju vojne snage (primeri Jugoslavije i Libana padaju mi na pamet). Naravno, Moskva će verovatno primorati lokalne novorosijske političke lidere da potpišu neku vrstu dokumenta kojim se prihvata suverenitet Kijeva, ali to će biti fikcija, suviše je kasno za to. Ako ne de jure, onda de fakto, Novorosija nikada više neće prihvatiti vladavinu Kijeva. I svi to znaju, u Kijevu, u Novorosiji i u Rusiji.

Kako bi izgledala de fakto, ali ne i de jure nezavisnost ?

Bez ukrajinske vojske, Nacionalne garde, bataljona oligarha ili SBU, puna ekonomska, kulturna, verska, jezička i nezavisnost obrazovnog sistema, lokalno izabrani zvaničnici i lokalni mediji, ali sve to sa ukijevskim zastavama, bez zvaničnog statusa nezavisnosti, bez Novorosijskih oružanih snaga (nazvaće ih nešto kao „regionalne bezbednosne snage“ ili čak „policija“), i ne novorosijska valuta (mada će se rublja uz dolar i evro koristiti u svakodnevnom životu). Čelnici će morati da budu zvanično odobreni od Kijeva (što će Kijev, naravno, i učiniti, dopuštajući da njegova nemoć postane vidljiva). To će biti privremen, prelazni i nestabilan aranžman, ali će biti dovoljno dobar da se spasi obraz Kijeva.

To rekavši, sad bih dodao i tvrdim da i Kijev i Moskva imaju interes u održavanju fikcije unitarne Ukrajine. Za Kijev, to je način da ne izgleda totalno poražen od prokletih Moskalja. Ali šta je sa Rusijom?

ŠTA BI STE VI UČINILI NA PUTINOVOM MESTU?

Postavite sebi sledeće pitanje: da ste Putin i da je vaš cilj promena režima u Kijevu, da li bi radije da Novorosija bude deo Ukrajine, ili ne? Ja tvrdim da je imati Novorosiju unutar Ukrajine mnogo bolje iz sledećih razloga:

1. to je čini delom, čak i na makro nivou,  ukrajinskih procesa, kao na nacionalnim izborima i nacionalnim medijima;
2. nameće poređenje sa uslovima u ostatku Ukrajine;
3. to čini mnogo lakšim uticaj na trgovinu, biznis, transport, itd;
4. stvara alternativni politički centar, bez nacista, za razliku od Kijeva;
5. olakšava ruskim interesima (svih vrsta) da penetriraju u Ukrajinu;
6. otklanja mogućnost da se „zid“ ili „barijera“ Hladnog rata stavi na neki geografskom marker;
7. otklanja optužbe da Rusija želi da podeli Ukrajinu.

Drugim rečima, imati Novorosiju de jure, nominalno, kao deo Ukrajine je najbolji način da izgleda da je sve u skladu sa zahtevima Anglocionističke imperije, dok se za to vreme ruši nacistička hunta na vlasti. U nedavnom članku sam objasnio šta Rusija može da uradi bez ikakvih većih posledica:

1. da se svuda politički suprotstavlja ukijevskom režimu: u UN, medijima, da utiče na javno mnjenje, itd;
2. da iskazuje političku podršku Novorosiji i bilo kojoj i bilo kakvoj ukrajinskoj opoziciji vodeći informativni rat (ruski mediji rade odličan posao);
3. da sprečava pad Novorosije (tajna vojna pomoć);
4. da nemilosrdno ekonomski pritiska Ukrajinu;
5. da remeti koliko je to moguće SAD-EU „osovinu dobrote“;
6. da pomaže ekonomski i finansijski prosperitet Krima i Ukrajine.

Drugim rečima – neka izgleda da si van dok si unutra.

ŠTA BI UOPŠTE BILA ALTERNATIVA?

Već čujem hor ogorčenih „Ura patriota“ (tako ih zovu u Rusiji) kako me optužuju da Novorosiju vidim samo kao sredstvo za ostvarivanje ruskih političkih ciljeva i da ignorišem smrt i patnju koju je pretrpeo narod Novorosije. Takvima ću jednostavno odgovoriti sledeće:

Da li neko ozbiljno veruje da bi nezavisna Novorosija mogla da živi ma i u najmanjem miru i bezbednosti, bez promene režima u Kijevu? Ako Rusija sebi ne može da priušti nacističku huntu na vlasti u Kijevu, može li Novorosija ?!

U principu, ura-patriote su za uraditi „odma“, bez bilo kakve srednjoročne ili dugoročne vizije. Baš kao oni što veruju da Sirija može biti spasena slanjem ruskih aviona, ura-patriote veruju da se kriza u Ukrajini može rešiti slanjem tenkova. Oni su savršen primer za to šta je H.L. Menken mislio rekavši: „Za svaki složen problem postoji odgovor koji je jasan i jednostavan, ali i pogrešan.“

Tužna stvarnost je da je način razmišljanja iza takvih „jednostavnih“ rešenja uvek isti: nikada pregovarati, nikada ne praviti kompromis, ne gledati dugoročno, već samo u neposrednu budućnost i koristi silu u svim slučajevima.

Ali tu su činjenice: SAD / NATO blok je moćan, vojno, ekonomski i politički, a to može da povredi Rusiju, posebno vremenom. Osim toga, iako Rusija može lako pobediti ukrajinsku vojsku, teško da bi to bila značajna „pobeda“. Spolja bi pokrenula bitno pogoršanje međunarodne političke klime, dok bi na unutrašnjem planu Rusija morala da suzbija ukrajinske nacionaliste (a svi nisu nacisti) silom. Bi li Rusija to mogla da izvede? Opet, odgovor je – da, ali po koju cenu?

Moj dobar prijatelj je bio pukovnik u specijalnoj jedinici KGB-a pod nazivom „Kaskada“ (kasnije je preimenovana u „Vimpel“). Jednog dana mi je rekao kako se njegov otac, i sam operativac GRU-a, borio protiv ukrajinskih pobunjenika od kraja Drugog svetskog rata u 1945. do 1958. godine: to je trinaest godina! Staljinu i Hruščovu je trebalo 13 godina da konačno slome ukrajinske nacionalističke pobunjenike. Da li iko u pameti iskreno veruje da bi savremena Rusija trebalo da ponovi takvu politiku i proćerda godine ganjajući ukrajinske pobunjenike?

Uzgred, ako su ukrajinski nacionalisti mogli da se bore protiv sovjetske vlasti Staljina i Hruščova punih 13 godina posle završetka rata – kako to da ne postoji vidljiv otpor nacistima u Zaporožju, Dnjepropetrovsku ili Harkovu ? Da, Luganks i Donjeck se ustali na oružje, veoma uspešno – ali ostatak Ukrajine? Da ste Putin, da li biste bili sigurni da će ruske snage oslobađajući ove gradove dobiti istu dobrodošlicu kao na Krimu?

Pa ipak, ura patriote teraju svoje, za još ruske intervencije i dalje novorosijske vojne operacije protiv ukijevskih snaga. Zar nije vreme da se zapitamo ko bi imao koristi od takve politike?

To je stari trik američke CIA-e, da koristi društvene medije i blogosferu za pokretanje nacionalističkog ekstremizma u Rusiji. Dobro znani i poštovani ruski patriota i novinar – Maksim Ševčenko – ima grupu ljudi organizovanih da prate IP brojeve nekih od najuticajnijih radikalnih nacionalističkih organizacija, sajtova, blogova i individualnih postera na ruskom internetu. Ispostavilo se da je većina sa sedištem u SAD, Kanadi i Izraelu. Iznenađenje ! Ili, možda, uopšte ne čudi ?

Za Anglocioniste, podržavanje ekstremista i žestokih nacionalista u Rusiji ima savršenog smisla. Ili će uticati na javno mnjenje ili će ih, u najmanju ruku, iskoristi za lupetanje po vlasti. Ja lično ne vidim razliku između jednog Udaljcova ili Navalnog s jedne strane, i Limonova ili Dugina s druge. Njihov jedini učinak je da su ljudi ljuti na Kremlj. Koji je izgovor za gnev nije bitno – za Navalnog su „ukradeni izbori“, za Dugina „izdana Novorosija“. I nije bitno ko je od njih plaćeni agent ili je tek „korisni idiot“ – Bog će im suditi – ali jeste bitno to da rešenja za koja se zalažu uopšte nisu rešenja, već samo svetački izgovori za ruženje vlasti.

U međuvremenu, imamo da Putin ne samo da nije prodao, izdao ili na drugi način ostavio Novorosiju, Porošenko je taj koji se jedva drži na vlasti, a Banderastan srlja u propast. Tu je, ipak, i dosta ljudi koji vide da je ova „propast i čemer“ glupost, kako u Rusiji (Juri Barančik), tako i u inostranstvu (M.K. Badrakumar).

ALI ŠTA JE SA OLIGARSIMA?

Razmatrao sam ovo pitanje u nedavnom postu The Saker: Strelkov, od plivanja sa piranama do plivanja sa velikim belim ajkulama | Ćirilizovano , ali mislim da je važno i ovde se vratiti na ovu temu. Prva stvar koja je od ključnog značaja za razumevanje ruskog ili ukrajinskog konteksta jeste da su oligarsi životna činjenica . To ne znači da je njihovo prisustvo dobra stvar, samo da Putin i Porošenko i, po tom pitanju, svako ko pokušava da tamo nešto uradi, treba da ih uzme u obzir. Velika razlika je u tome što je u Kijevu režim pod kontrolom oligarha zamenjen režimom oligarha, dok u Rusiji oligarhija može imati samo uticaja, ali ne i kontrolu nad Kremljom. Primeri Hodorkovskog ili Jevtušenkova pokazuju da Kremlj i dalje može, što i čini, da sredi oligarha kada je to potrebno.

Ipak, jedna je stvar izabrati jednog ili dva oligarha, a sasvim druga ukloniti ih iz ukrajinske jednačine: drugo se neće desiti. Dakle, za Putina, bilo koja ukrajinska strategija mora da uzme u obzir prisustvo i, iskreno, moć ukrajinskih oligarha i njihovih ruskih pandana.

Putin zna da su oligarsi lojalni jedino sebi i da je njihova jedina „zemlja“ tamo gde je njihova imovina. Kao bivšem obaveštajnom oficiru KGB-a, za Putina je ovo očigledan plus, jer takav način razmišljanja potencijalno mu omogućava da ih manipuliše. Svaki obaveštajni oficir zna da se ljudi mogu manipulisati pristupima čija je lista ograničena: ideologijom, egom, ozlojeđenošću, seksom, „skeletom u ormaru“ i, naravno, novcem. S Putinove tačke gledišta, Rinat Ahmetov, na primer, je tip koji je zapošljavao nekih 200 000 ljudi u Donbasu, koji očigledno može da svrši posla, a čija je zvanična lojalnost Kijevu i Ukrajini samo kamuflaža za njegovu stvarnu lojalnost: svom novcu. Putin ne mora da voli ili poštuje Ahmetova, većina obaveštajnih oficira potajno prezire takve osobe, ali to takođe znači da je Ahmetov za Putina apsolutno ključan za razgovor, ispitivanje opcija i, eventualno, da se iskoristi za postizanje ruskih nacionalnih strateških ciljeva u Donbasu.

Već sam to ovde pisao i to mnogo puta: Rusi razgovaraju sa svojim neprijateljima. Sa prijateljskim osmehom. To još više važi za bivšeg obaveštajnog oficira koji je obučen da uvek komunicira, osmehuje se, da izgleda da je zainteresovan i pun razumevanja. Za Putina,  Ahmetov nije prijatelj ili saveznik, već moćna figura kojom se može manipulisati u korist Rusije. Ono što pokušavam da objasnim je sledeće:

Kruže brojne glasine o tajnim pregovorima između Rinata Ahmetova i raznih ruskih zvaničnika. Neki kažu da je Kodakovski u pitanju. Treći pominju Surkova. Uopšte ne sumnjam da se takvi tajni pregovori odvijaju. U stvari, siguran sam da razgovara svak sa svakim. Čak se razgovara i sa odvratnim, zlim i podlim stvorenjem kao što je Kolomojski. U stvari, siguran signal da je neko konačno odlučio da ga ukloni biće to da niko s njim više ne govori. To će se verovatno desiti, s vremenom, ali sasvim sigurno ne dok njegova baza moći  dovoljno ne erodira.

Jedan ruski bloger veruje da je Putin Ahmetova već „ubedio“ (čitaj: potkupio) i da je ovaj spreman da igra po novim pravilima koja sada glase „Putin je gazda“. Možda. Možda ne još, ali uskoro. Možda nikada. Sve što ja sugerišem jeste da su pregovori između Kremlja i lokalnih ukijevskih oligarha logična i neizbežna stvar, ista kao američki kontakti sa italijanskom mafijom pre no što su se američke oružane snage iskrcale u Italiju.

POSTOJI LI PETA KOLONA U RUSIJI?

Da, apsolutno. Prvo i najvažnije, utvrđeno je da je ima unutar same vlade Medvedeva i čak unutar predsedničke administracije. Uvek imajte na umu da je Putin doveden na vlast od dve konkurentske sile: tajnih službi i „velikog novca“. I da, iako je tačno da je Putin strahovito oslabio „veliki novac“ komponentu (ono što ja zovem „Atlantističkim integracionistima“), oni su i dalje tamo, itekako, iako su pokorniji, oprezniji i manje arogantni nego kada je Medvedev bio formalno predsednik. Velika promena u poslednjih nekoliko godina je to što se borba između patriota („Evroazijskih suverenista“) i pete kolone sada vodi na otvorenom, ali je daleko od kraja. I mi nikada ne treba da potcenjujemo ove ljude: oni imaju veliku moć, mnogo novca i fantastične mogućnosti da korumpiraju, prete, diskredituju, sabotiraju, prikrivaju, podmazuju, itd. Oni su takođe veoma pametni, oni mogu da zaposle najbolje stručnjake i oni su veoma, veoma dobri u ogavnim političkim kampanjama. Na primer, petokolonaši se jako trude da se nacionalno – boljševička opozicija što više čuje (i Limonov i Dugin redovno dobijaju termine na ruskim televizijama) i priča se da oni dosta finansiraju nacional-boljševičke medije (kao što su braća Koh davali za Čajanku u SAD).

Još jedan problem je što, iako ovi momci objektivno rade po porudžbini američke CIA-e, za to nema dokaza. Kao što mi je jedan mudar prijatelj rekao mnogo puta: većina zavera su realno tajni dogovori i veoma ih je teško dokazati. Ali zajednički interesi američke CIA-e i ruske i ukrajinske oligarhije su toliko očigledni da su neosporni.

PRAVA OPASNOST ZA RUSIJU

Dobro, sada imamo potpunu sliku. Opet, Putin mora da se istovremeno suoči sa:

1) strateškim američko-britansko & komp. kampanjama psihološkog rata koje kombinuju satanizaciju Putina preko korporativnih medija i kampanjama preko društvenih medija, da ga se diskredituje zbog pasivnosti i nepružanja adekvatnog odgovora Zapadu;

2) malom, ali veoma bučnom grupom (uglavnom) nacional-boljševika (Limonov, Dugin & komp.), koji su u Novorosiji našli savršen razlog i priliku da lupetaju o/po Putinu zato što ne deli njihovu ideologiju i ne slaže se s njihovim „jasnim, jednostavnim, i pogrešnim“ rešenjima;

3) mrežom moćnih oligarha koji će želeti da iskoriste prilike koje im pružaju akcije prve dve grupe, da promovišu svoje sopstvene interese;

4) petom kolonom za koju je sve gore navedeno fantastična prilika za slabljenje Evroazijskih suverenista;

5) sa razočarenjem mnogih iskrenih ljudi koji smatraju da se Rusija ponaša kao ping-pong loptica;

6) ogromnom većinom Novorosijana koji žele potpunu (de fakto i de jure) nezavisnost od Kijeva i koji su iskreno ubeđeni da su bilo kakvi pregovori sa Kijevom uvod u izdaju Rusije interesa Novorosije;

7) objektivnom stvarnošću da interesi Rusije i Novorosije nisu isti;

8) objektivnom stvarnošću da je Anglocionistička imperija i dalje veoma moćna, pa čak i potencijalno opasna.

Za Putina će biti veoma, veoma, teško da balansira ovim snagama na takav način da rezultujući vektor bude onaj koji je u strateškom interesu Rusije. Tvrdim da jednostavno ne postoji drugo rešenje tog pitanja, osim da se u potpunosti razdvoje zvanična (deklarativna) ruska politika i stvarne akcije Rusije. Tajna pomoć Novorosiji – Voentorg – je primer toga, ali samo ograničen, jer ono što Rusija mora uraditi sada prevazilazi tajne akcije: mora izgledati da Rusija radi jedno, a da ustvari čini potpuno suprotno. U strateškom interesu Rusije je da u ovom trenutku izgleda, da:

1) podržava sporazumno rešenje u skladu sa: unitarnom nesvrstanom Ukrajinom, sa širokim regionalnim pravima za sve oblasti, a da se, istovremeno, svuda politički suprotstavlja režimu: u UN, medijima, da utiče na javno mnjenje i sl. i da podržava i Novorosiju i bilo kakvu ukrajinsku opoziciju;

2) pruži ruskim i ukrajinskim oligarsima razlog da se, ako ne podržavaju, onda barem ne protive takvom rešenju (npr: tako što neće nacionalizovati imovinu Ahmetova u Donbasu), dok se istovremeno osigurava da raspolaže s dovoljno, i u doslovnom smislu, „vatrene moći“, da zadrži pod kontrolom oligarhe;

3) pregovara sa EU o stvarnoj implementaciji Sporazuma Ukrajine sa EU, dok u isto vreme pomaže Ukrajini da izvrši ekonomsko samoubistvo, ali vodeći računa da ekonomski davi ali da režim ne zakovrne;

4) pregovara sa EU i huntom u Kijevu oko isporuke gasa, a da istovremeno režim plaća dovoljno da bude švorc;

5) generalno deluje nekonfrontativno u odnosu na SAD, dok istovremeno stvara što je više moguće tenzija između SAD i EU;

6) da je, kao, na raspolaganju i spremna da posluje sa Angocionističkom imperijom, a u isto vreme da gradi alternativne međunarodne sisteme necentrirane na SAD i dolar.

Kao što vidite, ovo prevazilazi regularni program tajnih akcija. Ono s čim se suočavamo je veoma složen, višeslojan, program za postizanje ruskog najvažnijijeg cilja u Ukrajini (promena režima i denacifikacija), dok se inhibira što je više moguće pokušaja Anglocionista da ponovo stvore tešku i dugotrajnu krizu između Istoka i Zapada, kriza u kojoj bi se EU praktično fuzionisala sa SAD.

ZAKLJUČAK: KLJUČ RUSKE POLITIKE?

Većina nas je navikla da misli u kategorijama supersile. Uostalom, američki predsednici, od Regana do Obame, sve su nas kljukali velikim izjavama, gotovo neprestanim vojnim operacijama, posle brifinzima Pentagona, pretnjama, sankcijama, bojkotima, itd, tako da bih rekao da je to uvek bilo obeležje zapadne „diplomatije“, od krstaških ratova do najnovijeg bombardovanja IDIL-a. Rusija i Kina imaju dijametralno suprotnu tradiciju. Na primer, u smislu metodologije, Lavrov uvek ponavlja isti princip: „Mi želimo da naši neprijatelji budu neutralni, želimo da neutralne pretvorimo u partnere i želimo da od partnera postanu naši prijatelji.“ Uloga ruskih diplomata nije da se priprema rat, već da se rat izbegne. Da, Rusija će se boriti, ali samo kada diplomatija ne uspe. Ako je za SAD diplomatija isključivo sredstvo za isporučivanje pretnji, za Rusiju je ona osnovno sredstvo da ih otkloni. Stoga uopšte nije čudno što je američka diplomatija primitivna do komičnosti. Uostalom, koliko je potrebno sofisticiranost pa reći „ispunjavaj, inače“. Svaki uličar zna kako se to radi. Ruski diplomati su mnogo sličniji deminerima: oni moraju da budu izuzetno strpljivi, veoma pažljivi i potpuno usredsređeni. Ali, i što je najvažnije, nikome ne mogu dozvoliti da ih požuruje, da stvar ne bi eksplodirala.

Rusija je potpunosti svesna da je Anglocionistička imperija u ratu sa njom i da predaja jednostavno više nije opcija (pod pretpostavkom da je ikada bila). Rusija takođe shvata da ona sama nije prava supersila, ili, još manje, imperija. Rusija je samo veoma moćna zemlja koja pokušava da primiri imperiju bez izazivanja frontalnog sukoba s njom. U Ukrajini, Rusija ne vidi drugačijeg rešenja od promene režima u Kijevu. U postizanju tog cilja, Rusija će uvek preferirati rešenje do kojeg se došlo pregovorima, a ne ono ostvareno silom, iako će, ako joj se ne ostavi drugi izbor, upotrebiti silu. Drugim rečima:

Dugoročni i krajnji cilj Rusije je rušenje Anglocionističke imperije.

Srednjoročni cilj Rusije je stvaranje uslova za promenu režima u Kijevu.

Kratkoročni cilj Rusije je sprečiti Ukrajinu da savlada Novorosiju

Ruski preferentni metod za postizanje ovih ciljeva je pregovaranje sa svim uključenim stranama. Preduslov za postizanje ovih ciljeva putem pregovora jeste sprečavanje Anglocionističke imperije da uspe u stvaranju akutne kontinentalne krize (s druge strane, imperijalna „duboka država“ sve to potpuno razume i otud dvostruka objave rata od Obame i Porošenka).

Dokle god imate ove osnovne principe na umu, i krivudanja, protivrečnosti i pasivnost ruske politike će vam imati smisla.

Otvoreno je pitanje da li će Rusija uspeti u ostvarivanju svojih ciljeva. Teorijski, uspešan huntin napad na Novorosiju bi mogao naterati Rusiju da interveniše. Isto tako, uvek postoji mogućnost još jedne „lažne zastave“, možda nuklearne. Ja mislim da je ruska politika zdrava i  realno najostvarljivija pod trenutnim skupom okolnosti, ali vreme će reći svoje.

Žao mi je što mi je trebalo više od 6400 reči da sve ovo objasnim, ali u društvu u kojem se većina „misli“ izražava „tvitovima“ i analizama kao što su Fejsbuk postovi, težak je to zadatak baciti malo svetla na ono što se pretvori u poplavu nesporazuma i zabluda, a sve još gore manipulacijom društvenim medijima. Čini mi se da bi 60 000 reči bilo dostatno za ovaj zadatak, jer je mnogo lakše jednostavno izbaci kratak i jednostavan slogan nego opovrgnuti njegove pretpostavke i implikacije.

Nadam se da će barem oni među vama koji su iskreno bili zbunjeni naizgled nelogičnim stavom Rusije sada moći da spoje tačkice i da svemu tome daju više smisla.

Izvor: Evroazija.info