Одговор Војиславу Коштуници

У ауторском тексту Војислава Коштунице „Србија између еврофанатизма и политичке неутралности” отворен је низ драгоцених питања од великог политичког значаја за прошлост, садашњост и будућност српског народа. Сматрајући да нема разлога да о тим важним темама ћутимо, већ да је неопходно да изнесемо став једне нове политичке генерације у Србији, указаћемо на три политичка мита која се провлаче у овом чланку, а да су притом у великом несагласју са главном линијом евроскептицизма у њему изнетом.

1. Победа 5. октобра

Ако 5. октобар називамо победом – онда благосиљамо почетак еврофанатизма и дефинитивног разарања Србије. Под часним опозиционим именом Војислава Коштунице и изговором рушења ауторитарног режима Слободана Милошевића на власт у Србији су дошле економске и политичке убице које су опљачкале и уништиле српско друштво у распону од банкарства преко привреде до културе и медија. Њихова победа 5. октобра 2000. је почетак тешких пораза Србије и немогуће је 5. октобар читати у другачијем кључу. То како ће објективно бити оцењен режим Слободана Милошевића, да ли је народ тога дана својим протестима желео нешто друго, као и то шта је у свему томе намеравао Војислав Коштуница лично, у овом случају није релевантно – важно је какве су последице по Србију наступиле.

Нажалост, сличан догађај са катастрофалним последицама по државу поновио се са победом Томислава Николића, изнова уз подршку ДСС, у другом кругу председничких избора 2012. Под изговором рушења Милошевића на власт су дошли прозападни и неолиберални ДОС-исти, а под изговором рушења Тадића власт су уграбили још већи еврорадикали и фанатици на челу са Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Ове две „победе” скупо су коштале Србију и никако се у политичкој терминологији генерације којој припадам не могу и неће називати победама, напротив.

Нећемо у ЕУ од 2008. и због отимања КиМ

Ми смо јавну расправу ЗА и ПРОТИВ уласка Србије у ЕУ отворили далеко пре проглашења тзв. независности Косова уз помоћ ЕУ 2008. године. ЕУ за нас никада није представљала примамљиву и привлачну снагу, нити смо у њу икада имали поверења. ЕУ је за нас неприхватљива и пре и после 2008. године, и због односа према КиМ, али и без обзира на однос ЕУ према КиМ. ЕУ је за нас недемократска и тоталитарна наддржавна творевина, оријентисана ка израбљивању ресурса и тржишта нових и мањих чланица, са којом имамо веома мало заједничког. После катастрофалног искуства југословенства и комунизма, евроунијатство представа трећи чин интеграционих самоубистава која нам се намећу у последњих 100 година.

Апсолутно смо уверени да нову српску политику за 21. век не можемо градити без јасног познавања пропасти Запада и отклањања свих демократских заблуда и илузија које нам се сервирају са те стране света. Истовремено, треба познавати све оно што је добро и квалитетно у свакој од појединачних држава Европе, са којима треба гајити билатералне односе и учити се одређеним вредностима које тамо итекако постоје, попут организације државе, радне дисциплине, владавине закона или подржавања здравих стилова живота. ЕУ не спада у те европске вредности и ми је одбацујемо као антиевропску тековину у целини.

2. Политичка неутралност

Идеја политичке неутралности у промењеним геополитичким околностима које коначно почињу да раде за српску националну ствар за нас је у најмању руку нејасна. Србија не може да опстане без савезника, а трагање за савезницима и политичка неутралност се искључују. Било да затражимо повољан међународни кредит, тржиште за извоз домаћих производа, савремено наоружање или дипломатску подршку за националне и државне интересе – ми се већ опредељујемо. На западној страни света јаких савезника за Србе и Србију нема. На другим странама света се могу наћи. Ако смо политички неутрални, онда не можемо постати озбиљни партнери онима који нама могу постати озбиљни савезници, покровитељи или заштитници.

Што се Покрета Двери тиче наша спољно-политичка платформа јасно налаже преусмеравање курса државног брода Србије од бриселског правца и погубног безалтернативног пута у ЕУ ка српским и евроазијским интеграцијама. Предмет нашег интересовања што пре треба да постане обједињавање српског духовног, културног, економског и политичког простора на Балкану (Српска Унија), као и недвосмислено окретање ка Русији и процесима придруживања царинским унијама на бившем совјетском простору, Евроазијској Унији и Организацији за договорну колективну безбедност (ОДКБ). Наша политичка генерација ту нема дилема: ми нисмо неутрални. Ми смо пре свега и изнад свега српски родољуби и гледамо на којој страни света можемо да пронађемо подршку за остварење српских националних и државних интереса оличених у српским интеграцијама. Друге интеграције за нас су прихватљиве само ако су у функцији српских интеграција. То Европска Унија свакако није, а стратешко партнерство са Руском федерацијом и евроазијске интеграције могу бити.

Критика ЕУ данас је опште место у читавој Европи. Овакви ауторски текстови, попут Клаусовог и Коштуничиног, и данас много значе јер долазе из пера великих европских политичких ауторитета, али би много више значили да су интелектуално, али и формално-политички и организационо дошли раније. Потребни су нам и данас, и да је у питању петиција којом се покреће истина о ЕУ у српском друштву ми бисмо је одмах потписали. Али, проблем је у нечему другом. Потпуно рашчишћавање са ЕУ није могуће ако се притом задржавају поменута три политичка мита из прошлости, садашњости и будућности српског народа. Наша је обавеза била да на то укажемо.

Извор: Двери