Огледало нашег неспокоја

Лепо је хтети и желети. Неки чак говоре да је лепше стремити него стићи. Да би се стигло потребан је (јасан) циљ. Ово не подразумева сан о немогућем. Тај сан се зове нада, а живот нас уверава да је нада само опојна превара за којом имају непресушну потребу сви они који су изгубили циљ.

Иза нас је 2014. Jош једна „историјска“ година, како уобичајено исте називају из врха власти. Пре доласкa наредне из дугог низа наших искушења, ваљало би да се обаве (пр)оцене учињеног. Упореди са претходним. И мало завири у (могућа) очекивања. Оно што се дешавало од избора који су, уз остало, и расписани да би двојица челних људи извршне власти заменила свој положај, па до недавних албанских лекција које су потврдиле да је и овогодишњи наш пут био на затвореном острву окруженом морем сумњи.

Ако се безбедно удаљимо од олако датих предизборних обећања која су углавном немоћна пред циљем који измиче, остају чињенице о даљој неостварености државних пројеката. Остаје потврда о још једном тешком периоду од када смо из црвених магли социјализма ушли, преко грађанског рата, санкција СБ ОУН и бомби НАТО пакта, у ову стварност лишене будућности бољег живота.

Смањује нам се број становника, а повећава незапосленост. Сада је на броју од близу 800.000 радно способних без посла, и стопи од 20%. Још је стимулативно, па зато царује црно тржиште рада. Расте спољњи дуг и са достиглих 26 милијарди евра представља црту подвучену на граници безнађа. Ниво од близу 90% бруто друштвеног производа, који и даље не бележи раст. Напротив, у паду је, са пројекцијом од 2%. У порасту је и унутрашња задуженост. На колективну егзистенцијалну неизвесност упућује нас и све учесталија задуженост државе продајом хартија од вредности, често са годишњим каматним стопама вишеструко већим од других земаља, по истом основу и у исто време. Држава је дужна да исплати још и милијарду и по евра старе девизне штедње. Са укупном задуженошћу од око 36 млрд евра сваки грађанин тегли о врату дуг већи од 5.000 евра. Динар је сваке године слабији за неколико процената. Ову је отпочео са 115, а достигао 122 за један евро, иако је НБС за одбрану курса потрошила 1,66 млрд евра. Производња је утихнула, а неке гране су замрле. Извоз је танак. Увоз стандардно предњачи. Инфлација изнад 5 посто. Народне кухиње траже донаторе. Буџет захтева ребаланс. Увек завршава дефицитом. Овогодишњи око милијарду и по евра. Неукроћена јавна потрошња. Недисциплина у трошковима народних посланика. Партијски дугови надрасли прилив. Изгубљени механизми за наплату потрошене струје и ТВ претплату. Више од три стотине милиона евра дуга за руски гас. Свако даље набрајање је непотребно и представљало би дугу монотону листу наших неостварености и промашаја.

Корисно је погледати на шта нам указују резултати истраживања неких иностраних и међународних организација и установа. Иако нису званично потврђене као суверени власници међународних мерила, стручне су и меродавне више од потребног. Према Листи индекса перцепције корупције Србија је 78 од 175 држава. Неповољније од прошлогодишњег извештаја (72 /177), што много говори и мало обећава. Поменути ранг одговара карактеру високо корумпиране земље. Обесхрабрујућа порука страним улагачима. Једно друго истраживање, рађено за потребе Европског парламента, и по основу 40 параметара, потврдило је црне слутње о квалитету рада здравствене службе. Делимо последње, 35. место у Европи. Број коришћених параметара оповргава свако неприхватање резултата. На светској листи по чекању на грађевинску дозволу заузимамо 186. место у свету (!), са 16 процедура и 269 дана чекања на исту. По прекограничној трговини 96. а по процедури и времену регистровања имовине на 84. месту. Рангирање држава према присутним медијским слободама сврстало је Србију на 74 (од 197) место на свету; према условима за пословање тек на 91. Резултати мерења квалитета живота доделили су нашој земљи 84. (од 111) место у свету. Подаци уносе немир свакоме ко мисли. Не обећавају успешну нову годину коју ћемо ускоро једни другима пожелети. Придружује им се и познати часопис Економист који је почетком децембра објавио годишњу прогнозу по којој ће се Србија, наредне 2015. наћи међу 15 најспорије растућих економија у свету.

Размере озбиљног понижења попримило је и све оно што је везано за зараде запослених. Влада је утврдила износ минималне зараде, која је још на снази. Без пореза и доприноса за социјално осигурање износи 115 динара (нето) по радном часу. Најмања зарада у Европи и у групи најмањих на свету. Просечна исплаћена зарада износи око 380 евра. При европском дну. У региону, нешто виша од македонског просека, а раме уз раме Албанији. Слику допуњују висока корупција, неефикасан правосудни систем и остарела популација. Наши највећи изазови и надаље остају високи буџетски издаци за плате, пензије и накнаде за незапослене, брзо растућа потреба за новим државним позајмицама, пораст јавног и приватног спољњег дуга и стагнација иностраних инвестиција.

У описаним околностима створена је визија економске празнине која нас изгледа неповратно води у лошу бесконачност. За добар део грађанства живот се одвија у привиду, живе из друге руке. Упозоравајући број људи има мање од нуле, немају ништа и не могу ништа. Сувласници су бивше среће. Живот им се претворио у школски пример самозаваравања у општој равнотежи тихог незадовољства. Заиста је постало тешко. Стигло је време које наговештава могућност „затварања радње“.

Са пуно вероватноће сутрашњи животни избор незапослених, отпуштених, великог броја пензионисаних и приличног броја запослених, биће одабир између ничег доброг и много горег. Засути мрвицама јефтиних обећања предуго су без добрих вести. Оштро егзистенцијално угрожени и исцрпљени од дугог бесмисла чекања на боље дочекали су да им држава из џепа заграби давно зарађено. Од животних савезника имају само непрестану жељу да се приближе животу. Садашњи који воде има мало више смисла него затвореник слободе.

Одлив мозгова још није препознат као стратешки изазов посебног реда важности и највишег степена хитности. Посматрамо трагично отицање памети. Исказујемо ретку небрижност о интелектуалним капацитетима. Овим смо испунили још један услов за стање технолошке заосталости која нас задуго искључује из потраге за високопрофитабилним пословима. Међу академцима и даље важи правило „Заврши и пали“. У запећку је прилично тога што вреди, од људи и програма до идеја. Највећи инвестициони програм „Београд на води“ („вредан више од три милијарде евра“) изгледа да расте у велику илузију поткрепљену малим истинама. И даље нису успостављени услови нормалног привређивања. Трошимо више него што зарадимо. У ствари, ми се издржавамо непрестано увећавајући оно што немамо, задужујући се све више и више.

Немоћ државе, тако често, подржана недораслим партијским кадровима отвара многа питања, рађа недоумице, сумње, бриге и страхове. Разможава се култура страха. Умножава се број оних који живот посматрају из перспективе страха. Страхује се за посао, за могућност редовног плаћања комуналија, измирења пореза… Десетине хиљада запослених у предузећима која су заобишле приватизације живе са страхом од отказа, који већ ледено пуже уз кичму. Свесни су да је сваки нови посао јако далеко, и да их свако „трагање за хлебом“ ставља пред тужан избор.

Муљ предуге транзиције потопио је стотине хиљада радних места да би „спасиоци“ привреде добили милионе квадрата јефтиног грађевинског земљишта. Добили су и десетине хиљада квадрата пословног простора у централним улицама градова ове земље. Утемељен је варварски облик балканског капитализма, најчешће праћен шестодневном радном недељом, двонедељним годишњим одморима и малим зарадама. Корупција склања огроман новац у џепове појединаца, криминална удружења контролишу део тржишта и токова новца. Учестале су тврдње да се контролисани медијски простор проширује, у фирмама одлучују партијски кадрови… Бирачко тело, од преко 6 милиона људи, је постало колективни губитник српског модела транзиције. Јединствена смо земља која у приватном власништву, и то у свом главном граду, има речно приобаље. До државне речне царине стиже се из брода пасарелом изнад приватног поседа. Претходно је платформа за ову криминалну радњу поплочана суптилно тихом изменом прописа. Окупирано је и новобеоградско речно приобање. Важни и посебни људи, и они храбри који нису у ове прве две категорије, нелегално су подигли стотине којекаквих објеката без бојазни да ће бити срушени. Заштићени су. И објекти и „власници“. Недоследношћу државе, татином биографијом, припадношћу партији… Посебну заштиту уживају деца познатих личности из врха политике. Одважно учествују и у овом пркосу мањине која нам оваквим поступком поручује да наставља да траје спектакл јефтиног морала и да су грађевинско комунални прописи разграђени од своје првобитне сврхе.

Један из затворског серијала „бизнисмена“ скренуо је посебну пажњу својим пословним умећем. Његове две фирме дугују више од 40 милијарди динара. Задужио се код 18 банака. За безмало половину тог дуга нема баш никаквих гаранција да ће бити враћен. У бизнис је кренуо из фотеље високог партијског положаја. Одани перспективни кадар који се, кад му је требало, и чешљао као вођа. Умешно је искористио стечене блиске социјалне капацитете, стимулативно их подстакао да обезбеде претпоставке за превару и пљачку државних банака и стигао до титуле пословне личности године града Београда за 2012. Двогодишњицу овог успеха (коначно) дочекује у истражном затвору. Само који месец пре хапшења хвалисао се пословним „успесима“ на резервисаном ударном простору у најстаријем дневном листу Србије. Беззазорно лагање са насловне стране употпуњено фотографијом успешног пословног човека. Срамота за столетње новине, бламажа за Србију, његов хохштаплерај, а нови пораз за сваки честити рад. На стази овог „пословног успеха“ остао је дуг раван исплати 2 милиона пензија, оних „срећних“ који су „заштићени“ мерама Владе. Његов партијски друг који је остао у политици и стигао до врхова извршне власти има потребу да се повремено ограђује од догађаја и блиских сарадника. Чинио је то због „кофера“, због познанства и контаката са блиским сарадником вође највећег балканског нарко клана, због избора шефа свог кабинета, а пре неког дана и због овог бизнисмена. Докази које је наводио, гласом папе који обзнањује указ о издавању буле, не надилазе наша уверења у бледуњаву веродостојност исказа.

Најављују се нове продаје. Из државног рукава догодине се ваде последње карте са снагом адута. Стратешки економски, привредни и финансијски субјекти, нуклеус последњег упоришта вредне државне имовине дописују се на листу могуће продаје. Делимичне или стопроцентне. ЕПС, ЕМС, Телеком, Комбинат Бор, ПКБ, Комецијална банка, Аеродром Никола Тесла, Дунав осигурање, Енергопројект… јер кажу да ће радити боље када не буду наши. Изгледа да је неважно и то што набројане фирме остварују профите. Какве -такве. Колико је изгледно да ће и продаја асова наше привреде завршити грехом према сопственој будућности? Према нараштајима који ће расти у туђој колевци и поред маћехе која ће им причати да их је мајка домовина напустила због неквалитетног млека живота и недостатка разума.

Следом неуспеле идеје да се приватни универзитети укључе у високошколски систем и потпомогну стварање кадрова тражених занимања, звања и стручних профила за нови век, стигло се до нове еротизације јавног живота. Остале су (основане) сумње у стечени квалитет знања, брзину стицања диплома и оригиналност мастер теза и докторских дисертација. Нови интелектуалци у својству партијских кадрова поправљају квалификациону структуру наших власти. Ипак, нису избегнути презриви погледи и подругљиви коментари на рачун факултетских и мастер диплома и докторских звања неколицине изабраних и/или постављених људи у власти. Од врха државе преко министара до шефова министарских кабинета и директора јавних предузећа и установа. Њихова лагодна неоптерећеност мишљењем јавности, претходно упакована у (само)обмањујућу причу, указује на потпуни изостанак свести и одговорности према народу, држави и успостављеним вредностима образовног система.

Недовољно смо научили из историје, није идентификован модел система, нејасно су дефинисани национални циљеви. Још увек није однегован здрав однос према земљи и њеној традицији, према химни и застави. Изостао је државни подстицај да људи раде на себи и да мењају навике. Непрепознатљива је државна подршка да се изгради здрав поглед на рад, на породицу, нацију и културу сећања. Партијски кадрови у врху власти нису добар пример и нису способни да младима укажу да су знање, поштење и способност критичког мишљења оне вредности којима треба да теже. Са подсмехом се гледа на вредности које настају из ваљаног, честитог и поштеног рада. Одавно је стигло време да се питамо: Јесу ли поштење и искреност најважнији односи у људској природи?

Сведоци смо лакоће нестајања нормалног живота. Потрошен је унапред, престанком рада фабрика и гашењем непосредне призводње. Радници у производњи су нестали. Изгубили се у окружењу себичног грабежа и опседнутости брзог стицања новца из чега су плански искључени. Машине исечене, продате у старо гвожђе и претопљене. Годинама забринутих погледа сад живе на магловитој граници између чињенице о немаштини и маште о бољем животу. Постали су узорно добар модел дводеценијског преживљавања. Нова „жута“ класа, коју је изневерени, заборављени и одбачени народ у очају казнио на изборима, одобрила је и подржала беспризорну приватизацију у којој се добар део друштвеног капитала преселио на приватне рачуне сумњивих тендерских победника. Ова класа недодирљивих отпочела је и вишегодишњи флерт са НАТО савезом, некритично прихватајући препоруке које су водиле у нестајање војске. Стимулисани да забораве да је тај савез 1999. досањао мрачну страст неоправданог насиља радиоактивним бомбама које ће да зраче док траје васељена. Све више разлога упућује на питање: Да ли је увек добро тамо где је домовина?

Победивши на деветим вишестраначким изборима „обећавајућа народна енергија“ окупљена испод слогана „Покренимо Србију“ уводи „порез на памет“ као важну меру „за спас“ Србије. Овим кажњавањем, углавном интелектуалаца обрадовао се део нове пролетерске класе због смањења разлике у зарадама, па је на овогодишњим, десетим, изборима и то помогло у победи оних који су (овај пут) истицали слоган „Свом снагом у реформе“. Прве „реформе“ су донеле смањење радничких права по усвојеном закону о раду, који је тихо кројило и удружење страних инвеститора. Умањују се зараде губитком тзв. „туђег“ минулог рада. Изменом и допуном закона промењени су услови за одлазак у пензију. Стигли смо до оштрије и неповољније ситуације. Краће ћемо се радовати пензионим исплатама. Укида се интелектуални намет, а отпочела је примена умањења плата и пензија великог дела гласача. Крајем треће новембарске недеље речено нам је да се „десио важан дан за нашу земљу јер је донет важан план који ће подржати цео свет“. Потписан је споразум и тако обећано беспоговорно испуњење десет жеља ММФ. Узидани су нови каменчићи у зиду незадовољства.

Штитећи ону несрећну пензионерску већину и све оне који тек помало живе или мисле да помало живе, чули смо поносну изјаву како је од руке у туђем џепу сачувано чак 60% овог социјално невидљивог слоја. Због свеколике „бриге“ за стандард оних „са краја колоне“ држава се одрекла месечне новчане помоћи више од милион пензионера и око 112 хиљада запослених у јавном сектору. Цинизам који има упориште у тужној истини да ова заштићена већинска популација има у просеку 200 или мање од двесто евра на сваких 30 дана живота. За лекове, комуналије, храну… и то баш наведеним редом. Цифра са којом се егзистенција доживљава као казна. Трајно непроменљива ситуација у којој спас извире у поразном прихватању мишљења да не треба схватити озбиљно све оно што не садржава никакав смисао.

Најављени наставак транзиционе беде је одлука о коначном решењу (исто што и гашењу) за око пет стотина државних предузећа, уз отпуштање неколико десетина хиљада запослених. Додатак овом путу испуњеног кризама лежи у плану за отпуштањем вишкова у (партијски намноженој) државној администрацији. Биће и оних који ће старосни пензијски услов дочекати лишени даље могућности запослења. У исто време исплаћиваће се оне неморално стечене ослоњене на лажне доказе непостојећих болести. Неки од ових уживалаца безбедно обављају рад у својим предузећима примајући инвалидску пензију. Коначно је држава начела ову причу. Обављеним контролним надзором утврђено је да је свака десета пензија сумњивог „порекла“. Логиком бројева лако је дознати да се ради о армији од преко сто хиљада оних који су учествовали у овом криминалу. Метастаза неморала који плаћамо и из државног буџета, задужујући се кредитима за чије одобрење претходно испуњавамо услове који постају све нељудскији.

У нашој колективној причи са пуно озбиљних тема које нисмо у стању да решимо искуством, знањем, традицијом и разлозима логике, посебан део је пут евроинтеграција. Претходна власт је истицала да „ЕУ нема алтернативу“. Сувласници садашње, не тако давно су били противници, а сад су поборници и присталице Уније. Негодујући за све претходно учињено, са поносом истичу да смо „привржени европском путу“ и да је „ЕУ стратешки циљ Србије“. Иронизована разлика једне те исте (сумњиве) истине. Искреност ових навода ваљало би проверити одговором власти на једноставно питање: Да ли увек верујете у оно што говорите? При свему томе једни друге прекоревају не примећујући да их веже заједнички именитељ, -бриселски конгломерат лицемерја и слаткоречивости. Пут ка њему јасно показује да има форму ахасферских лутања. Све више личи на незаситу звер која прождире наше осмехе. Личи на место за нашу непрестану дилему. Представља избор између новог облика неједнакости и утапања у ново једноумље. Оличен је у повременим предлозима да машемо невидљивом заставицом смисла и охрабрују нас да направимо немогући избор у косметском питању.

Без жеља да радимо на отклањању неспособности да се самоорганизујемо у складу са општеважећим правилима садашње Европе, коју поред Уније чине и неке друге земље, прихватамо предуслове свих будућих услова којих ће бити толико да се неповратно редукује и ширина свих могућих и свих будућих избора. Нисмо се гласно питали да ли напредак ка Бриселу можда значи и неизоставни напредак на путу отуђења? Дела (наше) територије свакако. Засигурно и неких посебности и неких истина на којима су расле толике генерације. У овај процес се уклапају већ стечена сазнања да данас више не вреди много тога што су нам до јуче поручивали резултати два светска рата у којима смо били на победничкој страни. Тај напредак ка ЕУ значи и наш повремени консензус формиран око глупости и будалаштина, све до шарених парада оних који изгледа једини држе до свог „поноса“. На том дугом путу, што следи у неизвесност циља, последично може да дође до самозаборава. Са много добрих разлога лако је за веровати да ће нам, у том случају, из Брисела стићи честитке за „храбар цивилизацијски искорак“. Надаље, уколико без жеље и воље за дубином размишљања, на том путу, престигнемо и сами себе, и „велике истине“ не ставимо под знак питања, и дозволимо себи да постанемо боца са празном поруком на неизвесној пучини евроунијског мора, добићемо и епитет „узорног кандидата“. То су два од десетак начина подршке којима се охрабрују државе кандидати које (и надаље) љубе своју самообману.

Нашу изгубљену равнотежу на тасу националних вредности још једино ми не препознајемо. Ко би још био спреман да пристане на граничне прелазе, на царине, на туђу полицију… на својој територији? Након свега овога неће нас ни питати за формирање своје војске, чиме ће се и дефинитивно заокружити стварање косовске државности. Немачки народ са усхићењем прославља 15-огодишњицу сједињења, а њихови политичари гурају у тзв. Косово и наш народ са севера покрајине који је одувек био оријентисан ка рашком округу и без албанског живља. Територија на којој никада до сада нису сазидане три албанске куће у једном низу. (Срезови Лепосавић и Лешак су 1959. административном одлуком припојени Косовскомитровачком округу.) Дрон са заставом Велике Албаније и провокативно-увредљиви наступ гостујућег албанског премијера су трагикомичне метафоре наше дезоријентације. Накнадне реакције наших званичника су лишене снаге. Без одјека. Изостала је заштита и примерена квалификација од ЕУ, УЕФА, западних „партнера и пријатеља“. Ова несрећна понижења постала су добра прилика да се подсетимо да значење наше комуникације лежи у реакцији других, а не у ономе што смо ми желели да кажемо.

Са нашег европског пута видљиве су и неке неспојиве пукотине и непомирљиве супротности између земаља чланица. Све очигледнија извесност опстанка ЕУ у овој форми и оваквој подели надлежности. Постоје различите визије будућности Уније. Све јаснији је ауторитет и доминација неколико чланица. Наставља се учесталост предлога и препорука (готово обавезујућег карактера) из прекоокеанске земље која је део свог благостања стекла (непрестаним) ратовима и патњама другог. Свима је познат посебан став В. Британије на нека важна и стратешка питања. Из врхова власти гласно размишљају о изласку. Француска све више брине за сопствени кредитни рејтинг. Мађарска са неким својим ставовима искаче из задате шеме. Нема сагласности у решавању (пре)задужених чланица. Подебљава се позиција „аутсајдера“ малих. Велико заједништво у националном и културном складу, предностима заједничког тржишта и изобиљу је футуристичка утопија. И саме чланице знају да у Бриселу не станује истина. На челним позицијама се смењују далтонисти који немају разумевања за топле колоре етно и националних вредности и њихових предности. Све мање је правих доказа којима нас уверавају да су поручили повољан ток будућности.

Немачка намеће понашање у све већем делу евроунијског живота. Унија се налази у ери „немачког евронационализма“. Канцеларка Ангела Меркел је развила „једну Меркијавели методу, једну везу између Макијавелија и Меркел-политике моћи“, како то пише познати европски социолог Улрих Бек. Овај професор Универзитета у Минхену и чувене Лондонске школе економије, у својој књизи „Немачка Европа“ јасно поручује „мултилатерализам се претвара у унилатерализам, једнакост у хегемонију, суверенитет у зависност, поштовање се претвара у непоштовање достојанства других држава“.Све чешће се заобилазе парламенти и владе чланица и институције ЕУ. Формалне структуре владања у ЕУ и даље постоје, али је Немачка без прописане надлежности добила на моћи. Више од две стотине милијарди евра немачке подршке у кредитима и кредитним гаранцијама кризним чланицама евро-зоне додатно су утврдиле „право“ да су немачка решења најбоља решења за Европу. Прошлости припада време да се воља намеће оружјем. На стогодишњицу Првог светског рата влада време немачке економске логике.

Бриселско уверавање, које све чешће граничи са присилом, траје још од 10. октобра 2005. када је у Палати федерације (СЦГ) озваничен почетак преговора о ССП. Већ од раније увежбани да чекамо, споразум смо потписали у априлу 2008., тек након две и по године „преговарања“, те лепе речи која означава потпуно испуњење услова. Само који месец краће прошло је да би био одмрзнут процес ратификације тог споразума (јун 2010). Исти је ступио на снагу после протека више од три године, у септембру 2013. Величајући значај те „нову победе“ власт није претпостављала да и после више од годину дана нису отпочели преговори о приступању у ЕУ. Свакако да ће ту бити још неких услова, оних чије испуњење блиско ослкава нашу немоћ и утемељује косовску државност. Да се придруже већ испуњеним која су одступила од наших друштвених очекивања и поразила смисао амбициозног почетка. У амбијенту лаког веровања већ су одавно остале и неке друге наше заблуде. Тамо лежи и она о брзини приступа у чланство. Све претходне политичке власти у протеклих десет година наглашавале су завршетак сваког „великог корака“. Избегавале су да саопште како су то били стриктни ђачки задаци у којима смо, уз све друго, остајали без генерала и других високих официра војске и полиције, председника, команданата, функционера… које смо хапсили, здраве или болесне, способне или не, и упућивали у казамат у Хагу да свету буду доказ зла, геноцида и сваке друге (српске) кривице. По успешном завршетку ове фазе, са нашом великом свешћу и савешћу за међународну „правду“, отворен је косовскометохијски ребус. Повећали смо ниво кооперативности тако да смо се сада, уместо војног, полицијског и политичког врха, државне архиве и суверених тајни које се „ником не дају“, постепено одрицали Резолуције 1244 СБ УН и суверенитета на десетини своје територије. У току је поступак пузајућег признања косовске државе. Онога што ником до сада у историји ЕЕЗ/ЕЗ/ЕУ, од потписивања Римског уговора 1957. није тражено. Па нигде до сада Унија није имала здушно двотрећинско учешће својих тадашњих чланица, обучених у НАТО униформе, у бомбардовњу неке земље, изузев Србије. Улазимо у десету годину од сусрета са једном идејом која је променила свој карактер. Са идејом која све више представља још један фантазам Србије која је, нажалост, изгубила себе. Сад нам тихо указују да је остала још једна деценија до могућег пријема. Рачунају на нашу ирационалност у вери да нада последња умире. Заборавили су на истину која упозорава да стари богови умиру онда када више нема никог ко ће у њих да верује.

Свикли смо на „сталне подршке и охрабрења“, а и ми смо њих навикли на наше испразне приче да никада нећемо признати тзв. државу Косово, а потписујемо мноштво тога што води у закључак да ће све потписано (и спроведено) бити равно признању. Сагласни смо са њиховим присуством на међународним скуповима, са доделом међународног позивног телефонског броја, који ће Косово користити као суверена држава већ у првим месецима 2015. Доставили смо им матиче књиге рођених/венчаних/умрлих (и са славодобитним усхитом рекли да су то „само“ копије), испоручили катастарску документацију (и задовољно нагласили како је већина непокретне имовине власништво СПЦ, државе или грађана српске народности), прихватили граничне прелазе и царину задовољно трљајући руке што су то „само административни прелази“ и што на службеном штамбиљу „само“ пише Косово, правећи се да осим нас нико други није приметио да на том печату не пише и Србија. Намеће се питање: Шта је боље, бити срећан или бити у праву?

Успоставили смо и први степен дипломатских односа, прихватањем косовског официра за везу који има своју канцеларију у Београду. Сада и са пасошем „Републике Косово“. Ускоро ће он, уместо УНМИК-а, издавати дозволе српским званичницима за посету Космету. Кад једном стигнемо до приступног поглавља о нашим односима са тзв. Р. Косовом и официр за везу ће имати могућност да прерасте у неку вишу форму. Нама ће бити „пружена прилика“ да пре тог новог назива додамо реч „административни“, али и да му уручимо неку врсту дипломатског имунитета, опет „административног карактера“. Од средине новембра сагласили смо се са постојањем пасоша тзв. Републике Косово, и чак шта више, о њиховој несметаној употреби приликом преласка граничних прелаза ка Хрватској, Мађарској, Македонији и Бугарској. Ово важи и на оба међународна аеродрома, на „Николи Тесли“ још од септембра, без обавештавања јавности. Поразну нелагодност су умањиле Румунија и БиХ које нису признале косовску државу, па ни пасоше исте „државе“, и тако они немају вредност (ето баш) на свим граничним прелазима Србије. Коју смо поруку овим пристајањем послали влади у Букурешту, која је већ била у размишљању о признавању косовске државности!? Од овог новембра признајемо и све универзитетске дипломе које се стекну под надлежношћу министарства просвете тзв. Републике Косово. И то је једна од жртви коју смо принели на свети бриселски олтар. Истовремено, у том Бриселу, баш као и у Берлину, Паризу, Лондону… те исте дипломе и даље не важе. Али зато су они признали суверено Косово, а „ми никада то нећемо“.

Ни све побројано и непобројано што смо прихватили и даље је недовољно да би се отпочели преговори о приступању, отварањем првог од 35 поглавља. Неки нам поручују да ћемо за преговарачки сто сести до краја јуна идуће године, сигурно. Важно је да су нас господа из Брисела (Филе, Лајчак, Ештон… и остала имена која још увек у једном делу јавности изазивају одбојност) још у јануару обавестили да се може сматрати како је Србија већ отпочела приступне преговоре. Изјаве које би збуниле сваки детектор лажи. Јасно се види да је то била купопродаја празнине. Иста та господа нису захтевала потребу безбедног повратка прогнаних и силом отераних, повратак целокупне земљишнокњижне имовине, потребу за утврђивањем вредности имовине у власништву државе Србије и заустављање даље приватизације свега онога што је у неспорном власништву наше државе.

И наш политички врх не инсистира на враћању отетог и накнади за намерно уништено. То је изгледа мање важно од свих наших признања неспорних атрибута косовске државности. У нашем топу из кога се не пуца остали су поред јасних и систематичних спискова отете имовине и захтеви да се власти у Приштини обавежу на укључење у отплату међународних кредита са средствима непобитно уложеним у ресурсе, опрему, привредне и друге капиталне објекте које у целости ужива тзв. Република Косово. Власти у Приштини имају другачији приступ. Најављују захтев за ратну одштету (!!!) и поделу државног блага из заоставштине СФРЈ, из дела који је припао Србији. Сад нам Космет припада само и искључиво у сфери симболичког. Измиче нам из сећања стварањем нове европске грађанске свести коју препоручују опсенари из Вашингтона и Брисела, а већ прихватају поносни домаћи „мондијалисти“. Иде нам косовска „одјавна шпица“.

Мајсторством наших грешака, суочени смо са коначним губљењем сваког облика суверенитета на територији јужне српске покрајине. За узврат се производи привид о нашој једнакости у обе једначине, бриселској и косовскометохијској. Чини се то непрестаним понављањем оне истрошене реченице о трајном непризнавању косовског суверенитета. Реченице која је, на жалост, постала сама себи сврха. Испражњена од смисла. Она што подсећа на девојку која је, док је нашла оно што је хтела, изубила оно што је имала.

Лако је за веровати да ће се власт, ма која била, у једној од наредних фаза пута ка ЕУ, потрудити да нас увери како наша разочарења треба да буду лишена сваке неподношљивости према Бриселу и Приштини. Препоручиће да се измакнемо од сваке културе конфликта и „појаснити“ да је исходиште свих проблема на неким другим местима, а посебно у лошем поступању и погрешним радњама претходних власти. За узврат ће стићи ново оснажење нашег стрпљења са поруком да искористимо своју прилику за бриселску столицу. Можда би пре тога било добро да се питамо: Ако су неке прилике заиста ретке, да ли то значи да су праве?

Кад испунимо све записано у бриселским договорима и споразумима, и тако оснажимо независност нове албанске државе, и кад стигнемо до условљеног почетка разговора о првом одабраном поглављу биће нам то представљено као „важан доказ“ да више нисмо несрећни спој земље и неба и црна копча распада СФРЈ и злочина којима се суди у Хагу. Представиће то као коначно одговоран поглед Србије у будућност. Као пољубац Бога.

Из Брисела и Берлина све јасније поручују да се ЕУ затворила за десетак наредних година. Искористиће то време да провере (ис)трајност наших европских врлина и вредности. Можда би и ми могли да се питамо: Шта је опасније, ако други не примећују наше врлине или ако их немамо? Држаће нас „на оку“ како не бисмо Москви препустили иницијативу на овом делу Балкана. Нису нам наклоњени, али је важно да се Русија лагано потискује. Из будућих пројеката, из свести, из традиције, из наших глава. И из Европе. То је трајни и неспорни захтев који се уклапа у америчке геополитичке и геостратешке планове о европској изолацији Русије. Потом и опкољавању те земље. За реализацију им треба широки фронт и чиста позадина. Није у питању жеља за пријемом држава Западног Балкана као оног недостајућег квалитета. Током свих тих будућих година чекања обилазиће нас другоразредни бриселски службеници настојећи да уједначе достизање замишљених стандарда у целом региону. Западни Балкан је за њих мешавина бледуњавих вредности без посебног значаја. Од значаја је простор, који би требало да буде удаљен од Русије и непосредно близак НАТО савезу. Сматрају они да је потребно да се сви преостали „балканци“ међусобно причекају како би у пакету стигли до чланства. Знају оно што и ми, да би у противном било међусобних затезања и свакојаких блокада и спречавања. Свесни су да је иза границе могућег потпуна и пријатељска сарадња Албаније, Македоније, БиХ и Србије. У мултилатералној и било којој билатералној комбинацији. Дакле, нема уласка док и последња балканска држава не испуни услове. Бриселски гаврани верују да овој конструкцији неће бити много отпора услед наше заразе дугим чекањем и увежбане сарадљивости. И због од раније наметнутог принципа о непожељности усправног мишљења и хода. А за нас остаје питање: Да ли је постало опасно не подилазити осредњости?

Декларацијом о Србији, коју је усвојио Бундестаг предвиђа се и постизање „правно обавезујућег споразума“ са Приштином. Сваком је јасно да ће на „костур“ обавезујућих норми Берлин и те како утицати. Готово до детаља. Све ће морати да буде неспорно. И наша предаја. Она која подразумева и свако наше будуће разумевање косметског питања. Свакако, и нашу сагласност са условима који се, изван политике, зову уцене и додирују болесне крајности вредносних судова који повремено важе само за Србију. Озбиљност немачког приступа скоро је потврдио и председник Јоаким Гаук изјавом да „у наредној деценији Србију чека важан и комплексан процес трансформације.“ Прихватили смо ту озбиљност. У судницу смо, због „неоправданог и непримереног“ револта отерали нову серију генерала. За сада само полицијских. Војне још нису тражили. Четворица високих званичника МУП-а Србије до јуче су били узор лојалности држави, људи од угледа и професије. Тако смо до сада мислили, али нас је званична Немачка „замолила“ да променимо мишљење. Истина, овај пут оптуженичка клупа није у Хагу. Наша је клупа, њихова је само уцена. Тројица генерала и један високи полицијски службеник, у складу са задатим пресудама биће „уграђени“ у дуге и високе степенице које воде до ЕУ. Они генерали који већ робијају по европским затворима задовољавајући форме танких оптужби, приметно лажних сведочења и сумњивих правних образложења у непринципијелним пресудама, нису били довољна квота за „узвишени“ европски циљ. Време је за питање: Колико нас узнемирава и забрињава чињеница да смо, извршавајући овај берлински налог и раније оне хашке, у кривично-судске поступке испоручили, у овом веку и по туђем налогу, више генерала него што је у Нирнбершком процесу било оних из нацистичке Немачке?

Словеначки председник нам поручује да на Западном Балкану треба „убрзати процес помирења“ и „његово укључење у ЕУ и НАТО“. Није једини који рачуна да требамо загрлити оне који су нас зверски бомбардовали. Рачуна на осеку нашег памћења. И на нашу нову непромишљеност која би на дан или два употпунила ударне термине у вестима моћних медија у овом свету који пати од недостатка запрепашћења. Лакрдију нове европске стварности употпунила је мартовска изјава оног дезоријентисаног рекламно-тржишног производа најкрупнијег америчког капитала који воли да влада сваким ћошком на планети. Господин са позицијом играча по задатку светских владара из сенке, и у својству председника државе, у свом обраћању у седишту ЕУ саопштио је оно што још нико није знао. Да је Косово „напустило Србију после организованог референдума који није био ван оквира међународног права већ је спроведен у блиској сарадњи са Уједињеним нацијама и суседима“. Није још стигао да разуме тај једнострани акт без преседана у послератној европској историји, као и 15-огодишњу смену десетина хиљада америчких војника да сачувају отето.

Чекају нас пакети са захтевима за новим приступом Дејтонском споразуму и одрицањем од ентитетског суверенитета Републике Српске. И „руски“ пакет ће бити распакован. У увертири је расточен гасни пројекат Јужни ток. Ближи се време у којем ће засметати и „косовски елемент“ у нашем уставу. Прозваће нас да уставом нарушавамо суверенитет косовске државе. Охрабриће власт да сакупи двотрећинску већину да се изгласају измене које ће отклонити узрок нашег новог застоја на путу у ЕУ. Све нам је одређено, ваљда да нам олакшају колективну збуњеност. Да се не трошимо на оно о чему немамо права да одлучујемо. Сложене коцкице намењене нашој завршној велеслаломској ледено-снежној евро-стази можда су и последњи позив да се питамо шта је боље: Кавез пун хране или небо пуно мрвица? И Света столица је кроз уста Папе Фрање, говором у ЕП, затражила пријем држава Западног Балкана у ЕУ. Није Ватикан још више отворио срце за тај несрећни регион. То је израз затварања тог истог срца за хришћанску Русију. Суштина његових речи лежи у намери да се подебља црта према Руској федерацији.

Биће добре и дуготрајне прилике да и друге земље ЕУ принесу своје налоге и испоставе жеље које ће морати да се испуне у свакој од 35 фаза-поглавља „припремајући се“ за улазак у њихово друштво. Није искључен нови бриселски цунами увредљивих захтева. Посебно оних ситних, „пакосних“. Оних што би трку са 35 препона могло претворити у достизање циља који стално измиче. Сувишна је свака сумња да ће неке државе-чланице свесрдно „помоћи“ да детаљно испунимо стандарде. Пре свега оне међусобне. Наша дојучерашња „браћа“, две државе-чланице, већ наговештавају нека питања „од помоћи“. Само наивни и неуки могу да верују да ће Хрватска, у циљу регионалне стабилности за коју се „залаже“, бити предусретљива. Напротив, искуство нас учи (и опомиње) да ће се са „најближег Запада“, под заштитничком љуштуром Уније, испоручивати и услови за предуслове (нових) услова. Хрватска ће бити само прва у сигурном низу чији ће захтеви утицати на учесталост питања: Да ли је то организација у чијој служби је вредно труда да доказујемо нашу поузданост? Држава којој смо присуством са највишег места исказали честитке поводом скорашњег пријема, најављује незаобилазна тестирања. Држава која и последња поступања Суда у Хагу ставља на терет Србије, а нови цинизам уобличава у форми резолуције ЕП. И која по слову активне тужбе сматра да је Србија починила геноцид у новој хрватској држави, оној која је недвосмислено починила етничко чишћење српског националног корпуса и свела српски удео на 3% становништва Хрватске. Тако је обављена још једна програмска активност тадашње хрватске државе у којој нико није учествовао. Ипак, заборавила је да има „нерешив“ проблем да од нецивилизованог лупања сачува десетак ћириличних табли, постављених без своје жеље, под силом норми ЕУ. Срамно дело са вишеструким повратом од стране припросте струје једне полукултуре са деструктивном мржњом, која има разумевање и код чланова Уставног суда хрватске државе. Зато ће решавати оно зашто је способна, -границу на Дунаву. У „Европи без граница“ важно је дефинисати оних неколико хектара наплавина и песковите земље без траве и птичјег гнезда која је ерозијом Дунава направила „важан европски проблем“. Оне друге десетине хиљада хектара обрадиве и необрадиве земље, окућница, поседа у приморском појасу у власништву Срба из СР Хрватске и државе Србије, нису од значаја за наше евро интеграције.

Нема пуно оних који су против евро удруживања које ће задовољити обострани интерес, донети искрену и равноправну улогу. Нико здраве памети неће одбити уједињење којим га прихватају у целости и целовитости, у својој различитости и разноликости која ће у суживоту са другима пронаћи ону фину меру да се осећа комфорно, али и да уважава права других. Наравно, и да усклади и поштује све оне прописе од заједничке важности. Нико са здравом логиком и нормалном свешћу не очекује баш епску правичност и неће да омета друге, али је тешко очекивати да трпи вишегодишње уцене и понижења. Да се сагласи да изгуби део себе, јер други тако желе или им тако одговара због испуњења својих обећања. Какву равноправност да очекује држава која у „бирано друштво“ улази осакаћена и то захтевом већине чланова? Која памет очекује да се неко одрекне десетог дела територије, а недуго времена уназад посматра исцрпљујућа настојања других да се задржи/стекне неколико квадратних миља морске воде или камените копнене превлаке или најављеног захтева за неколико хектара дунавских наплавина. У Европи која не познаје границе и има јединствено тржиште и обезбеђује могућност да се стекне имовина било где.

У овом свету хијерархије моћи, равноправност је остала на покушају и означава термин који можда припада тек далекој будућности. Сада је експонат у музеју грешака. Угашена је и буктиња правде. Успостављен је поредак у којем свако има онолико права колика сила стоји иза њега. Хашки суд је последњи, још актуелни, доказ. Више нису на снази велики принципи буржоаско демократске револуције: слобода, једнакост, братство. Уклања се та велика и важна оптимистичка цивилизацијска творевина. Сада живи још у понеком уџбенику из историје и као натпис на неким новчаницама. Нису важна рационална уверења, већ просто прихватање (понуђених) правила. Није пожељан партнерски однос, већ су на другој страни потребни конзументи који прихватају шарени омот и слаткоречиво изречен садржај. Потреба да се односи граде на непринудној сарадњи закључана је у прошлости. Непожељно је и незамисливо да ико може да има другачије циљеве, намере, вредносна мерила и мерила вредности од оних што се одреде преко океана и упуте у Брисел на консултације четворки од „земаља квинте“ и неколицини партнера из прве ЕУ лиге. Управо онима што су крајем XX века, обојени свим могућим лажима, решавали „српско питање“ и водили борбу против „велике Србије“ без прихватања мрве историјског предзнања. Још нам до данас нису рекли колико Србија треба да буде мала, да не би била „велика“. Сад и родољубље има нову форму. Проглашено је за архаични поглед на будућност и назадни облик мишљења. Подучавају нас да се на речи отаџбина, патриотизам и понос обрадујемо само уколико су материјално подржане и подстакнуте привилегијама. Новац је религија са највише верника. Најраспрострањенија. Гугл је већ преузео улогу божанства, а лаж је најчешћи механизам у међудржавном и међуљудском дијалогу. Три од више полуга које су нас увеле у обруч „терора успеха“ и „тираније тренутка“.

Климају се и породица и држава. Нестаје традиционална породица која представља један од угаоних стубова друштва, морала, образовања, патриотизма… Деценијама уназад, у самозабораву, изостала је већа брига о историјском памћењу и неговању културног и материјалног наслеђа. Део од тога смо већ поверили тишини заборава. Окрунило се домаћинско газдовање, које нам није било страно. Нестала је и пожељна пажња за јавна добра. Запуштено је много од онога што су стварале генерације претходника. Све више личимо на растресени холограм коме се још назиру елементи, али је нестало јединство слике па рефлектује замућеност у свом одразу. Настављено је економско посртање. Није заустављена ерозија моралних вредности. Дозволили смо да кич однесе победу над важним и вредним делима наше културе. Насушна потреба у овом смутном времену представља очување животно важне националне супстанце. Да истиснемо одомаћени модел понашања по којем је преостали национални квалитет нешто мање вредно и често погрешно. Да скинемо прашину са полица остављеног идентитета која се таложила током 70 година југословенства. Најзад, да са прозора XXI века наставимо културну стратегију Обреновића, засновану на наслеђу Немањића и Лазаревића, која је основала и успоставила епохалне националне установе, повратила Хиландар и са европским напретком била на „ти“. Независно од присутних проблема, са мало средстава и мало више воље нужно је да се попише и матична и прекогранична материјална и културна баштина, да се стручно-научно и систематично опише, и обавезно уврсти у образовно-школски систем. Да заживи у дигиталној форми у европском и светском културном наслеђу, са свим нашим посебностима што носимо са византијског истока, пештанског и бечког запада и аутохтоности која је завредила нова признања у листама светске материјалне и нематеријалне баштине. Да се одупремо самопорицању и самозабораву које смо већ пустили у наше животе.

Остаје да верујемо да ће идуће године, након 12 година чекања, бити отворен Народни музеј, као и Музеј савремене уметности, један од најстаријих у Европи, који ће обележити 50 година од оснивања. У сфери потреба, жеља и веровања требало би да размишљамо о оснивању неких нових музеја у наредним годинама. Толико смо (по)страдали у два светска и свим осталим ратовима од стицања општепризнате државности (1804.), а немамо музеј геноцида. Са друге стране сведоци смо настојања упорних лобија да за Србију вежу ту тешку квалификацију због грађанског рата деведесетих, подстакнутог интересима моћних за распад СФРЈ. Зашто немамо музеј књиге? Хоће ли наш велики пријатељ Арчибалд Рајс добити сталну и заслужену музејску поставку? Човек који нам је указао част својим пријатељством. Можда и музеј пријатељства Србији(-е) којим би одали поштовање и узвратили део пријатељске љубави толиким страним држављанима који су, кроз нашу немирну историју, желели, хтели, умели и знали да помогну Србији. Целом свету, а посебно њиховим државама рођења послали бисмо заиста снажну поруку. Вредно је размишљања да се СПЦ и држава ангажују у оснивању спомен музеја у родној кући патријарха Павла. Чекамо да ресорно министарство иницира заштиту објеката-легата Петра Добровића и Вељка Петровића. Ваљало би да долазеће генерације расту са сазнањем да смрт није највећи непријатељ живота, већ заборав.

Инфлација наших осведочених неуспеха (економских, политичких и сваких других) пропраћена је инфлацијом разних признања и награда. Допринос наше колективне ирационалности. У Србији се, по оквирној рачуници, годишње додели око 400 награда. У просеку, сваког дана најмање једна. Неке су партијски обојене, политички стимулисане, подстакнуте узајамном коришћу. Одлуке о додели проистичу из нејасних и растегљивих критеријума и сличних образложења. Доказ кризе вредности и кризе смисла. Одсуство промишљености и озбиљног приступа планском систему вредновања. Нема сумње да део од оволиког броја има упориште у научном, стручном и сваком другом приступу, а добитници су радом и резултатом оправдали доделу, али је њихова снага упросечена или невидљива лошим поступањима оних других.

У родну земљу, народу и будућности су враћени посмртни остаци краљевске породице Карађорђевића, владике Велимировића, Јована Дучића и Слободана Јовановића. Неки још почивају далеко од Србије. Са довољно ваљаних разлога требало би порадити на њиховом повратку. Велики научник и патриота Михајло Пупин сахрањен је на гробљу Вудлаун у Нјујорку, Милена Павловић Барили почива у парцели гробља Тестачо у Риму, Милева Марић Ајнштајн на гробљу Нортхајм у Цириху… Живот уклања последње сведоке страдања, начина покопа и гроба вође једног ратног покрета, учесника два балканска и два светска рата, носиоца 17 одликовања, међу којима су француски орден ратног крста (1943), пољски орден за војничке врлине (1943) и амерички орден легија заслуга (1948/2005), и чији споменици су постали део материјалног културног наслеђа у више градова САД и Аустралије. Изнад свега, да се обележе места и свих оних стратишта у којима невино труну кости жртава пострадалих у првој послератној деценији од братске руке победника, стварајући државу чије постојање је свет казнио крајем истог века у коме је и настала.

Заборавили смо да се достојније одужимо неким важним историјским личностима. Да подизањем споменика буду присутнији у садашњости. Да нас и из те камене димензије своје личности храбре и саветују, да нас подсећају на велика дела којима се поносимо. Налазимо се у одабраној групи народа који су своју државност утемељили у далеком средњем веку. Отац наше државности и духовни визионар Стефан Немања (Св. Стефан Мироточиви) нема споменик ни након тачно девет векова од свог рођења. У нашим кнежевским и краљевским породицама, у науци, култури, спорту и друштвеном животу има још личности које би нас, са јавног споменичког постамента, подсећале на успехе и упућивале на важност стваралачке и националне истрајности. Најпријатнији и најупечатљивији начин да страни свет, који нас посећује, усмеримо и приволимо да усваја сазнања о нашим вредностима и доприносу цивилизацијском развоју. Баш као што се по доласку на београдски аеродром већина тог света пита откуд српском аеродрому име генијалног и свепознатог научника Николе Тесле.

Свакако и посебно треба истаћи да је било и успеха и успешних. Добрих, и оних још бољих резултата, упорног, марљивог и систематичног рада са општеважним и општекорисним учинком. Сигурно, и код неких чланова Владе, запослених у државној и јавној управи, предузетника, малих фабриканата и пољопривредника, неких (су)власника и руководилаца великих успешних фирми. Није све сиво, некорисно и без визије. Проблем је што је често невидљиво за јавност. Што шансе за приступ медијском простору расту са порастом партијског упоришта. Сви су изгледи да се ово може променити тек доласком новог времена. Променом наших разумевања и дубоко укорењених навика. Променом нашег става према сопственим заблудама које нису доносиле резултате и новом приступу према слаткоречивости овог лукавог и поквареног света у којем би требало да остваримо нашу будућност. И то тако да буде извесна.

Стрпљивим, упорним и одговорним радом можемо да видљиво унапредимо ову лепу земљу и тако заслужимо веће разумевање света за наше погледе и наше предлоге. Да искористимо од природе дароване пољопривредне услове, несагледиве подземне залихе здраве пијаће воде, топле бањске изворе, да проширимо винограде, воћњаке и шљивике и вишковима хране и воде умножимо и стандард и девизне резерве. Истовремено да, са мало труда и рада на себи, искорачимо из несрећног провинцијског балканског менталитета са синдромом „комшијског плота“, да престане дрско отимање градског земљишта и бесправна градња без реда, стила и укуса, да не одобравамо постављање којекаквих киоска по тротарима. Време је да се цивилизује јавни простор, да се фасадна орнаментика и стилске поруке архитектуре заштите од окивања у бахате рекламне паное за које готово нико не плаћа накнаду. Да се упорним кажњавањем одвикну они који прљају средину опушцима и испљувцима по којима шетамо. Да се доследно и истрајно искорени дрско ауто паркирање где и како ко стигне…

Свест о својим вредностима и осећањима представља најбољи отпор манипулацији и пут са најмање жртава. Однеговали смо осећај инфериорности. Зашто бисмо сопствену вредност изједначавали са количином туђе пажње? Непожељно је и далеко је од доброг. Треба да знамо ко смо и шта хоћемо. Морамо да радимо на исправљању неслоге, те наше вишевековне мане. Од тога како се одредимо по питању нашег идентитета и симболичке ширине зависиће готово све у нашем будућем времену. Свакако и од тога колико ћемо да се оспособимо да правимо изборе у складу са дугорочним потребама и захтевима који проистичу из дубине нашег националног бића, а које не одабире партија на власти, а још мање треба да одређује нека наддржавна организација.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина