Ogledalo našeg nespokoja

Lepo je hteti i želeti. Neki čak govore da je lepše stremiti nego stići. Da bi se stiglo potreban je (jasan) cilj. Ovo ne podrazumeva san o nemogućem. Taj san se zove nada, a život nas uverava da je nada samo opojna prevara za kojom imaju nepresušnu potrebu svi oni koji su izgubili cilj.

Iza nas je 2014. Još jedna „istorijska“ godina, kako uobičajeno iste nazivaju iz vrha vlasti. Pre dolaska naredne iz dugog niza naših iskušenja, valjalo bi da se obave (pr)ocene učinjenog. Uporedi sa prethodnim. I malo zaviri u (moguća) očekivanja. Ono što se dešavalo od izbora koji su, uz ostalo, i raspisani da bi dvojica čelnih ljudi izvršne vlasti zamenila svoj položaj, pa do nedavnih albanskih lekcija koje su potvrdile da je i ovogodišnji naš put bio na zatvorenom ostrvu okruženom morem sumnji.

Ako se bezbedno udaljimo od olako datih predizbornih obećanja koja su uglavnom nemoćna pred ciljem koji izmiče, ostaju činjenice o daljoj neostvarenosti državnih projekata. Ostaje potvrda o još jednom teškom periodu od kada smo iz crvenih magli socijalizma ušli, preko građanskog rata, sankcija SB OUN i bombi NATO pakta, u ovu stvarnost lišene budućnosti boljeg života.

Smanjuje nam se broj stanovnika, a povećava nezaposlenost. Sada je na broju od blizu 800.000 radno sposobnih bez posla, i stopi od 20%. Još je stimulativno, pa zato caruje crno tržište rada. Raste spoljnji dug i sa dostiglih 26 milijardi evra predstavlja crtu podvučenu na granici beznađa. Nivo od blizu 90% bruto društvenog proizvoda, koji i dalje ne beleži rast. Naprotiv, u padu je, sa projekcijom od 2%. U porastu je i unutrašnja zaduženost. Na kolektivnu egzistencijalnu neizvesnost upućuje nas i sve učestalija zaduženost države prodajom hartija od vrednosti, često sa godišnjim kamatnim stopama višestruko većim od drugih zemalja, po istom osnovu i u isto vreme. Država je dužna da isplati još i milijardu i po evra stare devizne štednje. Sa ukupnom zaduženošću od oko 36 mlrd evra svaki građanin tegli o vratu dug veći od 5.000 evra. Dinar je svake godine slabiji za nekoliko procenata. Ovu je otpočeo sa 115, a dostigao 122 za jedan evro, iako je NBS za odbranu kursa potrošila 1,66 mlrd evra. Proizvodnja je utihnula, a neke grane su zamrle. Izvoz je tanak. Uvoz standardno prednjači. Inflacija iznad 5 posto. Narodne kuhinje traže donatore. Budžet zahteva rebalans. Uvek završava deficitom. Ovogodišnji oko milijardu i po evra. Neukroćena javna potrošnja. Nedisciplina u troškovima narodnih poslanika. Partijski dugovi nadrasli priliv. Izgubljeni mehanizmi za naplatu potrošene struje i TV pretplatu. Više od tri stotine miliona evra duga za ruski gas. Svako dalje nabrajanje je nepotrebno i predstavljalo bi dugu monotonu listu naših neostvarenosti i promašaja.

Korisno je pogledati na šta nam ukazuju rezultati istraživanja nekih inostranih i međunarodnih organizacija i ustanova. Iako nisu zvanično potvrđene kao suvereni vlasnici međunarodnih merila, stručne su i merodavne više od potrebnog. Prema Listi indeksa percepcije korupcije Srbija je 78 od 175 država. Nepovoljnije od prošlogodišnjeg izveštaja (72 /177), što mnogo govori i malo obećava. Pomenuti rang odgovara karakteru visoko korumpirane zemlje. Obeshrabrujuća poruka stranim ulagačima. Jedno drugo istraživanje, rađeno za potrebe Evropskog parlamenta, i po osnovu 40 parametara, potvrdilo je crne slutnje o kvalitetu rada zdravstvene službe. Delimo poslednje, 35. mesto u Evropi. Broj korišćenih parametara opovrgava svako neprihvatanje rezultata. Na svetskoj listi po čekanju na građevinsku dozvolu zauzimamo 186. mesto u svetu (!), sa 16 procedura i 269 dana čekanja na istu. Po prekograničnoj trgovini 96. a po proceduri i vremenu registrovanja imovine na 84. mestu. Rangiranje država prema prisutnim medijskim slobodama svrstalo je Srbiju na 74 (od 197) mesto na svetu; prema uslovima za poslovanje tek na 91. Rezultati merenja kvaliteta života dodelili su našoj zemlji 84. (od 111) mesto u svetu. Podaci unose nemir svakome ko misli. Ne obećavaju uspešnu novu godinu koju ćemo uskoro jedni drugima poželeti. Pridružuje im se i poznati časopis Ekonomist koji je početkom decembra objavio godišnju prognozu po kojoj će se Srbija, naredne 2015. naći među 15 najsporije rastućih ekonomija u svetu.

Razmere ozbiljnog poniženja poprimilo je i sve ono što je vezano za zarade zaposlenih. Vlada je utvrdila iznos minimalne zarade, koja je još na snazi. Bez poreza i doprinosa za socijalno osiguranje iznosi 115 dinara (neto) po radnom času. Najmanja zarada u Evropi i u grupi najmanjih na svetu. Prosečna isplaćena zarada iznosi oko 380 evra. Pri evropskom dnu. U regionu, nešto viša od makedonskog proseka, a rame uz rame Albaniji. Sliku dopunjuju visoka korupcija, neefikasan pravosudni sistem i ostarela populacija. Naši najveći izazovi i nadalje ostaju visoki budžetski izdaci za plate, penzije i naknade za nezaposlene, brzo rastuća potreba za novim državnim pozajmicama, porast javnog i privatnog spoljnjeg duga i stagnacija inostranih investicija.

U opisanim okolnostima stvorena je vizija ekonomske praznine koja nas izgleda nepovratno vodi u lošu beskonačnost. Za dobar deo građanstva život se odvija u prividu, žive iz druge ruke. Upozoravajući broj ljudi ima manje od nule, nemaju ništa i ne mogu ništa. Suvlasnici su bivše sreće. Život im se pretvorio u školski primer samozavaravanja u opštoj ravnoteži tihog nezadovoljstva. Zaista je postalo teško. Stiglo je vreme koje nagoveštava mogućnost „zatvaranja radnje“.

Sa puno verovatnoće sutrašnji životni izbor nezaposlenih, otpuštenih, velikog broja penzionisanih i priličnog broja zaposlenih, biće odabir između ničeg dobrog i mnogo goreg. Zasuti mrvicama jeftinih obećanja predugo su bez dobrih vesti. Oštro egzistencijalno ugroženi i iscrpljeni od dugog besmisla čekanja na bolje dočekali su da im država iz džepa zagrabi davno zarađeno. Od životnih saveznika imaju samo neprestanu želju da se približe životu. Sadašnji koji vode ima malo više smisla nego zatvorenik slobode.

Odliv mozgova još nije prepoznat kao strateški izazov posebnog reda važnosti i najvišeg stepena hitnosti. Posmatramo tragično oticanje pameti. Iskazujemo retku nebrižnost o intelektualnim kapacitetima. Ovim smo ispunili još jedan uslov za stanje tehnološke zaostalosti koja nas zadugo isključuje iz potrage za visokoprofitabilnim poslovima. Među akademcima i dalje važi pravilo „Završi i pali“. U zapećku je prilično toga što vredi, od ljudi i programa do ideja. Najveći investicioni program „Beograd na vodi“ („vredan više od tri milijarde evra“) izgleda da raste u veliku iluziju potkrepljenu malim istinama. I dalje nisu uspostavljeni uslovi normalnog privređivanja. Trošimo više nego što zaradimo. U stvari, mi se izdržavamo neprestano uvećavajući ono što nemamo, zadužujući se sve više i više.

Nemoć države, tako često, podržana nedoraslim partijskim kadrovima otvara mnoga pitanja, rađa nedoumice, sumnje, brige i strahove. Razmožava se kultura straha. Umnožava se broj onih koji život posmatraju iz perspektive straha. Strahuje se za posao, za mogućnost redovnog plaćanja komunalija, izmirenja poreza… Desetine hiljada zaposlenih u preduzećima koja su zaobišle privatizacije žive sa strahom od otkaza, koji već ledeno puže uz kičmu. Svesni su da je svaki novi posao jako daleko, i da ih svako „traganje za hlebom“ stavlja pred tužan izbor.

Mulj preduge tranzicije potopio je stotine hiljada radnih mesta da bi „spasioci“ privrede dobili milione kvadrata jeftinog građevinskog zemljišta. Dobili su i desetine hiljada kvadrata poslovnog prostora u centralnim ulicama gradova ove zemlje. Utemeljen je varvarski oblik balkanskog kapitalizma, najčešće praćen šestodnevnom radnom nedeljom, dvonedeljnim godišnjim odmorima i malim zaradama. Korupcija sklanja ogroman novac u džepove pojedinaca, kriminalna udruženja kontrolišu deo tržišta i tokova novca. Učestale su tvrdnje da se kontrolisani medijski prostor proširuje, u firmama odlučuju partijski kadrovi… Biračko telo, od preko 6 miliona ljudi, je postalo kolektivni gubitnik srpskog modela tranzicije. Jedinstvena smo zemlja koja u privatnom vlasništvu, i to u svom glavnom gradu, ima rečno priobalje. Do državne rečne carine stiže se iz broda pasarelom iznad privatnog poseda. Prethodno je platforma za ovu kriminalnu radnju popločana suptilno tihom izmenom propisa. Okupirano je i novobeogradsko rečno priobanje. Važni i posebni ljudi, i oni hrabri koji nisu u ove prve dve kategorije, nelegalno su podigli stotine kojekakvih objekata bez bojazni da će biti srušeni. Zaštićeni su. I objekti i „vlasnici“. Nedoslednošću države, tatinom biografijom, pripadnošću partiji… Posebnu zaštitu uživaju deca poznatih ličnosti iz vrha politike. Odvažno učestvuju i u ovom prkosu manjine koja nam ovakvim postupkom poručuje da nastavlja da traje spektakl jeftinog morala i da su građevinsko komunalni propisi razgrađeni od svoje prvobitne svrhe.

Jedan iz zatvorskog serijala „biznismena“ skrenuo je posebnu pažnju svojim poslovnim umećem. Njegove dve firme duguju više od 40 milijardi dinara. Zadužio se kod 18 banaka. Za bezmalo polovinu tog duga nema baš nikakvih garancija da će biti vraćen. U biznis je krenuo iz fotelje visokog partijskog položaja. Odani perspektivni kadar koji se, kad mu je trebalo, i češljao kao vođa. Umešno je iskoristio stečene bliske socijalne kapacitete, stimulativno ih podstakao da obezbede pretpostavke za prevaru i pljačku državnih banaka i stigao do titule poslovne ličnosti godine grada Beograda za 2012. Dvogodišnjicu ovog uspeha (konačno) dočekuje u istražnom zatvoru. Samo koji mesec pre hapšenja hvalisao se poslovnim „uspesima“ na rezervisanom udarnom prostoru u najstarijem dnevnom listu Srbije. Bezzazorno laganje sa naslovne strane upotpunjeno fotografijom uspešnog poslovnog čoveka. Sramota za stoletnje novine, blamaža za Srbiju, njegov hohštapleraj, a novi poraz za svaki čestiti rad. Na stazi ovog „poslovnog uspeha“ ostao je dug ravan isplati 2 miliona penzija, onih „srećnih“ koji su „zaštićeni“ merama Vlade. Njegov partijski drug koji je ostao u politici i stigao do vrhova izvršne vlasti ima potrebu da se povremeno ograđuje od događaja i bliskih saradnika. Činio je to zbog „kofera“, zbog poznanstva i kontakata sa bliskim saradnikom vođe najvećeg balkanskog narko klana, zbog izbora šefa svog kabineta, a pre nekog dana i zbog ovog biznismena. Dokazi koje je navodio, glasom pape koji obznanjuje ukaz o izdavanju bule, ne nadilaze naša uverenja u bledunjavu verodostojnost iskaza.

Najavljuju se nove prodaje. Iz državnog rukava dogodine se vade poslednje karte sa snagom aduta. Strateški ekonomski, privredni i finansijski subjekti, nukleus poslednjeg uporišta vredne državne imovine dopisuju se na listu moguće prodaje. Delimične ili stoprocentne. EPS, EMS, Telekom, Kombinat Bor, PKB, Komecijalna banka, Aerodrom Nikola Tesla, Dunav osiguranje, Energoprojekt… jer kažu da će raditi bolje kada ne budu naši. Izgleda da je nevažno i to što nabrojane firme ostvaruju profite. Kakve -takve. Koliko je izgledno da će i prodaja asova naše privrede završiti grehom prema sopstvenoj budućnosti? Prema naraštajima koji će rasti u tuđoj kolevci i pored maćehe koja će im pričati da ih je majka domovina napustila zbog nekvalitetnog mleka života i nedostatka razuma.

Sledom neuspele ideje da se privatni univerziteti uključe u visokoškolski sistem i potpomognu stvaranje kadrova traženih zanimanja, zvanja i stručnih profila za novi vek, stiglo se do nove erotizacije javnog života. Ostale su (osnovane) sumnje u stečeni kvalitet znanja, brzinu sticanja diploma i originalnost master teza i doktorskih disertacija. Novi intelektualci u svojstvu partijskih kadrova popravljaju kvalifikacionu strukturu naših vlasti. Ipak, nisu izbegnuti prezrivi pogledi i podrugljivi komentari na račun fakultetskih i master diploma i doktorskih zvanja nekolicine izabranih i/ili postavljenih ljudi u vlasti. Od vrha države preko ministara do šefova ministarskih kabineta i direktora javnih preduzeća i ustanova. Njihova lagodna neopterećenost mišljenjem javnosti, prethodno upakovana u (samo)obmanjujuću priču, ukazuje na potpuni izostanak svesti i odgovornosti prema narodu, državi i uspostavljenim vrednostima obrazovnog sistema.

Nedovoljno smo naučili iz istorije, nije identifikovan model sistema, nejasno su definisani nacionalni ciljevi. Još uvek nije odnegovan zdrav odnos prema zemlji i njenoj tradiciji, prema himni i zastavi. Izostao je državni podsticaj da ljudi rade na sebi i da menjaju navike. Neprepoznatljiva je državna podrška da se izgradi zdrav pogled na rad, na porodicu, naciju i kulturu sećanja. Partijski kadrovi u vrhu vlasti nisu dobar primer i nisu sposobni da mladima ukažu da su znanje, poštenje i sposobnost kritičkog mišljenja one vrednosti kojima treba da teže. Sa podsmehom se gleda na vrednosti koje nastaju iz valjanog, čestitog i poštenog rada. Odavno je stiglo vreme da se pitamo: Jesu li poštenje i iskrenost najvažniji odnosi u ljudskoj prirodi?

Svedoci smo lakoće nestajanja normalnog života. Potrošen je unapred, prestankom rada fabrika i gašenjem neposredne prizvodnje. Radnici u proizvodnji su nestali. Izgubili se u okruženju sebičnog grabeža i opsednutosti brzog sticanja novca iz čega su planski isključeni. Mašine isečene, prodate u staro gvožđe i pretopljene. Godinama zabrinutih pogleda sad žive na maglovitoj granici između činjenice o nemaštini i mašte o boljem životu. Postali su uzorno dobar model dvodecenijskog preživljavanja. Nova „žuta“ klasa, koju je iznevereni, zaboravljeni i odbačeni narod u očaju kaznio na izborima, odobrila je i podržala besprizornu privatizaciju u kojoj se dobar deo društvenog kapitala preselio na privatne račune sumnjivih tenderskih pobednika. Ova klasa nedodirljivih otpočela je i višegodišnji flert sa NATO savezom, nekritično prihvatajući preporuke koje su vodile u nestajanje vojske. Stimulisani da zaborave da je taj savez 1999. dosanjao mračnu strast neopravdanog nasilja radioaktivnim bombama koje će da zrače dok traje vaseljena. Sve više razloga upućuje na pitanje: Da li je uvek dobro tamo gde je domovina?

Pobedivši na devetim višestranačkim izborima „obećavajuća narodna energija“ okupljena ispod slogana „Pokrenimo Srbiju“ uvodi „porez na pamet“ kao važnu meru „za spas“ Srbije. Ovim kažnjavanjem, uglavnom intelektualaca obradovao se deo nove proleterske klase zbog smanjenja razlike u zaradama, pa je na ovogodišnjim, desetim, izborima i to pomoglo u pobedi onih koji su (ovaj put) isticali slogan „Svom snagom u reforme“. Prve „reforme“ su donele smanjenje radničkih prava po usvojenom zakonu o radu, koji je tiho krojilo i udruženje stranih investitora. Umanjuju se zarade gubitkom tzv. „tuđeg“ minulog rada. Izmenom i dopunom zakona promenjeni su uslovi za odlazak u penziju. Stigli smo do oštrije i nepovoljnije situacije. Kraće ćemo se radovati penzionim isplatama. Ukida se intelektualni namet, a otpočela je primena umanjenja plata i penzija velikog dela glasača. Krajem treće novembarske nedelje rečeno nam je da se „desio važan dan za našu zemlju jer je donet važan plan koji će podržati ceo svet“. Potpisan je sporazum i tako obećano bespogovorno ispunjenje deset želja MMF. Uzidani su novi kamenčići u zidu nezadovoljstva.

Štiteći onu nesrećnu penzionersku većinu i sve one koji tek pomalo žive ili misle da pomalo žive, čuli smo ponosnu izjavu kako je od ruke u tuđem džepu sačuvano čak 60% ovog socijalno nevidljivog sloja. Zbog svekolike „brige“ za standard onih „sa kraja kolone“ država se odrekla mesečne novčane pomoći više od milion penzionera i oko 112 hiljada zaposlenih u javnom sektoru. Cinizam koji ima uporište u tužnoj istini da ova zaštićena većinska populacija ima u proseku 200 ili manje od dvesto evra na svakih 30 dana života. Za lekove, komunalije, hranu… i to baš navedenim redom. Cifra sa kojom se egzistencija doživljava kao kazna. Trajno nepromenljiva situacija u kojoj spas izvire u poraznom prihvatanju mišljenja da ne treba shvatiti ozbiljno sve ono što ne sadržava nikakav smisao.

Najavljeni nastavak tranzicione bede je odluka o konačnom rešenju (isto što i gašenju) za oko pet stotina državnih preduzeća, uz otpuštanje nekoliko desetina hiljada zaposlenih. Dodatak ovom putu ispunjenog krizama leži u planu za otpuštanjem viškova u (partijski namnoženoj) državnoj administraciji. Biće i onih koji će starosni penzijski uslov dočekati lišeni dalje mogućnosti zaposlenja. U isto vreme isplaćivaće se one nemoralno stečene oslonjene na lažne dokaze nepostojećih bolesti. Neki od ovih uživalaca bezbedno obavljaju rad u svojim preduzećima primajući invalidsku penziju. Konačno je država načela ovu priču. Obavljenim kontrolnim nadzorom utvrđeno je da je svaka deseta penzija sumnjivog „porekla“. Logikom brojeva lako je doznati da se radi o armiji od preko sto hiljada onih koji su učestvovali u ovom kriminalu. Metastaza nemorala koji plaćamo i iz državnog budžeta, zadužujući se kreditima za čije odobrenje prethodno ispunjavamo uslove koji postaju sve neljudskiji.

U našoj kolektivnoj priči sa puno ozbiljnih tema koje nismo u stanju da rešimo iskustvom, znanjem, tradicijom i razlozima logike, poseban deo je put evrointegracija. Prethodna vlast je isticala da „EU nema alternativu“. Suvlasnici sadašnje, ne tako davno su bili protivnici, a sad su pobornici i pristalice Unije. Negodujući za sve prethodno učinjeno, sa ponosom ističu da smo „privrženi evropskom putu“ i da je „EU strateški cilj Srbije“. Ironizovana razlika jedne te iste (sumnjive) istine. Iskrenost ovih navoda valjalo bi proveriti odgovorom vlasti na jednostavno pitanje: Da li uvek verujete u ono što govorite? Pri svemu tome jedni druge prekorevaju ne primećujući da ih veže zajednički imenitelj, -briselski konglomerat licemerja i slatkorečivosti. Put ka njemu jasno pokazuje da ima formu ahasferskih lutanja. Sve više liči na nezasitu zver koja proždire naše osmehe. Liči na mesto za našu neprestanu dilemu. Predstavlja izbor između novog oblika nejednakosti i utapanja u novo jednoumlje. Oličen je u povremenim predlozima da mašemo nevidljivom zastavicom smisla i ohrabruju nas da napravimo nemogući izbor u kosmetskom pitanju.

Bez želja da radimo na otklanjanju nesposobnosti da se samoorganizujemo u skladu sa opštevažećim pravilima sadašnje Evrope, koju pored Unije čine i neke druge zemlje, prihvatamo preduslove svih budućih uslova kojih će biti toliko da se nepovratno redukuje i širina svih mogućih i svih budućih izbora. Nismo se glasno pitali da li napredak ka Briselu možda znači i neizostavni napredak na putu otuđenja? Dela (naše) teritorije svakako. Zasigurno i nekih posebnosti i nekih istina na kojima su rasle tolike generacije. U ovaj proces se uklapaju već stečena saznanja da danas više ne vredi mnogo toga što su nam do juče poručivali rezultati dva svetska rata u kojima smo bili na pobedničkoj strani. Taj napredak ka EU znači i naš povremeni konsenzus formiran oko gluposti i budalaština, sve do šarenih parada onih koji izgleda jedini drže do svog „ponosa“. Na tom dugom putu, što sledi u neizvesnost cilja, posledično može da dođe do samozaborava. Sa mnogo dobrih razloga lako je za verovati da će nam, u tom slučaju, iz Brisela stići čestitke za „hrabar civilizacijski iskorak“. Nadalje, ukoliko bez želje i volje za dubinom razmišljanja, na tom putu, prestignemo i sami sebe, i „velike istine“ ne stavimo pod znak pitanja, i dozvolimo sebi da postanemo boca sa praznom porukom na neizvesnoj pučini evrounijskog mora, dobićemo i epitet „uzornog kandidata“. To su dva od desetak načina podrške kojima se ohrabruju države kandidati koje (i nadalje) ljube svoju samoobmanu.

Našu izgubljenu ravnotežu na tasu nacionalnih vrednosti još jedino mi ne prepoznajemo. Ko bi još bio spreman da pristane na granične prelaze, na carine, na tuđu policiju… na svojoj teritoriji? Nakon svega ovoga neće nas ni pitati za formiranje svoje vojske, čime će se i definitivno zaokružiti stvaranje kosovske državnosti. Nemački narod sa ushićenjem proslavlja 15-ogodišnjicu sjedinjenja, a njihovi političari guraju u tzv. Kosovo i naš narod sa severa pokrajine koji je oduvek bio orijentisan ka raškom okrugu i bez albanskog življa. Teritorija na kojoj nikada do sada nisu sazidane tri albanske kuće u jednom nizu. (Srezovi Leposavić i Lešak su 1959. administrativnom odlukom pripojeni Kosovskomitrovačkom okrugu.) Dron sa zastavom Velike Albanije i provokativno-uvredljivi nastup gostujućeg albanskog premijera su tragikomične metafore naše dezorijentacije. Naknadne reakcije naših zvaničnika su lišene snage. Bez odjeka. Izostala je zaštita i primerena kvalifikacija od EU, UEFA, zapadnih „partnera i prijatelja“. Ova nesrećna poniženja postala su dobra prilika da se podsetimo da značenje naše komunikacije leži u reakciji drugih, a ne u onome što smo mi želeli da kažemo.

Sa našeg evropskog puta vidljive su i neke nespojive pukotine i nepomirljive suprotnosti između zemalja članica. Sve očiglednija izvesnost opstanka EU u ovoj formi i ovakvoj podeli nadležnosti. Postoje različite vizije budućnosti Unije. Sve jasniji je autoritet i dominacija nekoliko članica. Nastavlja se učestalost predloga i preporuka (gotovo obavezujućeg karaktera) iz prekookeanske zemlje koja je deo svog blagostanja stekla (neprestanim) ratovima i patnjama drugog. Svima je poznat poseban stav V. Britanije na neka važna i strateška pitanja. Iz vrhova vlasti glasno razmišljaju o izlasku. Francuska sve više brine za sopstveni kreditni rejting. Mađarska sa nekim svojim stavovima iskače iz zadate šeme. Nema saglasnosti u rešavanju (pre)zaduženih članica. Podebljava se pozicija „autsajdera“ malih. Veliko zajedništvo u nacionalnom i kulturnom skladu, prednostima zajedničkog tržišta i izobilju je futuristička utopija. I same članice znaju da u Briselu ne stanuje istina. Na čelnim pozicijama se smenjuju daltonisti koji nemaju razumevanja za tople kolore etno i nacionalnih vrednosti i njihovih prednosti. Sve manje je pravih dokaza kojima nas uveravaju da su poručili povoljan tok budućnosti.

Nemačka nameće ponašanje u sve većem delu evrounijskog života. Unija se nalazi u eri „nemačkog evronacionalizma“. Kancelarka Angela Merkel je razvila „jednu Merkijaveli metodu, jednu vezu između Makijavelija i Merkel-politike moći“, kako to piše poznati evropski sociolog Ulrih Bek. Ovaj profesor Univerziteta u Minhenu i čuvene Londonske škole ekonomije, u svojoj knjizi „Nemačka Evropa“ jasno poručuje „multilateralizam se pretvara u unilateralizam, jednakost u hegemoniju, suverenitet u zavisnost, poštovanje se pretvara u nepoštovanje dostojanstva drugih država“.Sve češće se zaobilaze parlamenti i vlade članica i institucije EU. Formalne strukture vladanja u EU i dalje postoje, ali je Nemačka bez propisane nadležnosti dobila na moći. Više od dve stotine milijardi evra nemačke podrške u kreditima i kreditnim garancijama kriznim članicama evro-zone dodatno su utvrdile „pravo“ da su nemačka rešenja najbolja rešenja za Evropu. Prošlosti pripada vreme da se volja nameće oružjem. Na stogodišnjicu Prvog svetskog rata vlada vreme nemačke ekonomske logike.

Briselsko uveravanje, koje sve češće graniči sa prisilom, traje još od 10. oktobra 2005. kada je u Palati federacije (SCG) ozvaničen početak pregovora o SSP. Već od ranije uvežbani da čekamo, sporazum smo potpisali u aprilu 2008., tek nakon dve i po godine „pregovaranja“, te lepe reči koja označava potpuno ispunjenje uslova. Samo koji mesec kraće prošlo je da bi bio odmrznut proces ratifikacije tog sporazuma (jun 2010). Isti je stupio na snagu posle proteka više od tri godine, u septembru 2013. Veličajući značaj te „novu pobede“ vlast nije pretpostavljala da i posle više od godinu dana nisu otpočeli pregovori o pristupanju u EU. Svakako da će tu biti još nekih uslova, onih čije ispunjenje blisko oslkava našu nemoć i utemeljuje kosovsku državnost. Da se pridruže već ispunjenim koja su odstupila od naših društvenih očekivanja i porazila smisao ambicioznog početka. U ambijentu lakog verovanja već su odavno ostale i neke druge naše zablude. Tamo leži i ona o brzini pristupa u članstvo. Sve prethodne političke vlasti u proteklih deset godina naglašavale su završetak svakog „velikog koraka“. Izbegavale su da saopšte kako su to bili striktni đački zadaci u kojima smo, uz sve drugo, ostajali bez generala i drugih visokih oficira vojske i policije, predsednika, komandanata, funkcionera… koje smo hapsili, zdrave ili bolesne, sposobne ili ne, i upućivali u kazamat u Hagu da svetu budu dokaz zla, genocida i svake druge (srpske) krivice. Po uspešnom završetku ove faze, sa našom velikom svešću i savešću za međunarodnu „pravdu“, otvoren je kosovskometohijski rebus. Povećali smo nivo kooperativnosti tako da smo se sada, umesto vojnog, policijskog i političkog vrha, državne arhive i suverenih tajni koje se „nikom ne daju“, postepeno odricali Rezolucije 1244 SB UN i suvereniteta na desetini svoje teritorije. U toku je postupak puzajućeg priznanja kosovske države. Onoga što nikom do sada u istoriji EEZ/EZ/EU, od potpisivanja Rimskog ugovora 1957. nije traženo. Pa nigde do sada Unija nije imala zdušno dvotrećinsko učešće svojih tadašnjih članica, obučenih u NATO uniforme, u bombardovnju neke zemlje, izuzev Srbije. Ulazimo u desetu godinu od susreta sa jednom idejom koja je promenila svoj karakter. Sa idejom koja sve više predstavlja još jedan fantazam Srbije koja je, nažalost, izgubila sebe. Sad nam tiho ukazuju da je ostala još jedna decenija do mogućeg prijema. Računaju na našu iracionalnost u veri da nada poslednja umire. Zaboravili su na istinu koja upozorava da stari bogovi umiru onda kada više nema nikog ko će u njih da veruje.

Svikli smo na „stalne podrške i ohrabrenja“, a i mi smo njih navikli na naše isprazne priče da nikada nećemo priznati tzv. državu Kosovo, a potpisujemo mnoštvo toga što vodi u zaključak da će sve potpisano (i sprovedeno) biti ravno priznanju. Saglasni smo sa njihovim prisustvom na međunarodnim skupovima, sa dodelom međunarodnog pozivnog telefonskog broja, koji će Kosovo koristiti kao suverena država već u prvim mesecima 2015. Dostavili smo im matiče knjige rođenih/venčanih/umrlih (i sa slavodobitnim ushitom rekli da su to „samo“ kopije), isporučili katastarsku dokumentaciju (i zadovoljno naglasili kako je većina nepokretne imovine vlasništvo SPC, države ili građana srpske narodnosti), prihvatili granične prelaze i carinu zadovoljno trljajući ruke što su to „samo administrativni prelazi“ i što na službenom štambilju „samo“ piše Kosovo, praveći se da osim nas niko drugi nije primetio da na tom pečatu ne piše i Srbija. Nameće se pitanje: Šta je bolje, biti srećan ili biti u pravu?

Uspostavili smo i prvi stepen diplomatskih odnosa, prihvatanjem kosovskog oficira za vezu koji ima svoju kancelariju u Beogradu. Sada i sa pasošem „Republike Kosovo“. Uskoro će on, umesto UNMIK-a, izdavati dozvole srpskim zvaničnicima za posetu Kosmetu. Kad jednom stignemo do pristupnog poglavlja o našim odnosima sa tzv. R. Kosovom i oficir za vezu će imati mogućnost da preraste u neku višu formu. Nama će biti „pružena prilika“ da pre tog novog naziva dodamo reč „administrativni“, ali i da mu uručimo neku vrstu diplomatskog imuniteta, opet „administrativnog karaktera“. Od sredine novembra saglasili smo se sa postojanjem pasoša tzv. Republike Kosovo, i čak šta više, o njihovoj nesmetanoj upotrebi prilikom prelaska graničnih prelaza ka Hrvatskoj, Mađarskoj, Makedoniji i Bugarskoj. Ovo važi i na oba međunarodna aerodroma, na „Nikoli Tesli“ još od septembra, bez obaveštavanja javnosti. Poraznu nelagodnost su umanjile Rumunija i BiH koje nisu priznale kosovsku državu, pa ni pasoše iste „države“, i tako oni nemaju vrednost (eto baš) na svim graničnim prelazima Srbije. Koju smo poruku ovim pristajanjem poslali vladi u Bukureštu, koja je već bila u razmišljanju o priznavanju kosovske državnosti!? Od ovog novembra priznajemo i sve univerzitetske diplome koje se steknu pod nadležnošću ministarstva prosvete tzv. Republike Kosovo. I to je jedna od žrtvi koju smo prineli na sveti briselski oltar. Istovremeno, u tom Briselu, baš kao i u Berlinu, Parizu, Londonu… te iste diplome i dalje ne važe. Ali zato su oni priznali suvereno Kosovo, a „mi nikada to nećemo“.

Ni sve pobrojano i nepobrojano što smo prihvatili i dalje je nedovoljno da bi se otpočeli pregovori o pristupanju, otvaranjem prvog od 35 poglavlja. Neki nam poručuju da ćemo za pregovarački sto sesti do kraja juna iduće godine, sigurno. Važno je da su nas gospoda iz Brisela (File, Lajčak, Ešton… i ostala imena koja još uvek u jednom delu javnosti izazivaju odbojnost) još u januaru obavestili da se može smatrati kako je Srbija već otpočela pristupne pregovore. Izjave koje bi zbunile svaki detektor laži. Jasno se vidi da je to bila kupoprodaja praznine. Ista ta gospoda nisu zahtevala potrebu bezbednog povratka prognanih i silom oteranih, povratak celokupne zemljišnoknjižne imovine, potrebu za utvrđivanjem vrednosti imovine u vlasništvu države Srbije i zaustavljanje dalje privatizacije svega onoga što je u nespornom vlasništvu naše države.

I naš politički vrh ne insistira na vraćanju otetog i naknadi za namerno uništeno. To je izgleda manje važno od svih naših priznanja nespornih atributa kosovske državnosti. U našem topu iz koga se ne puca ostali su pored jasnih i sistematičnih spiskova otete imovine i zahtevi da se vlasti u Prištini obavežu na uključenje u otplatu međunarodnih kredita sa sredstvima nepobitno uloženim u resurse, opremu, privredne i druge kapitalne objekte koje u celosti uživa tzv. Republika Kosovo. Vlasti u Prištini imaju drugačiji pristup. Najavljuju zahtev za ratnu odštetu (!!!) i podelu državnog blaga iz zaostavštine SFRJ, iz dela koji je pripao Srbiji. Sad nam Kosmet pripada samo i isključivo u sferi simboličkog. Izmiče nam iz sećanja stvaranjem nove evropske građanske svesti koju preporučuju opsenari iz Vašingtona i Brisela, a već prihvataju ponosni domaći „mondijalisti“. Ide nam kosovska „odjavna špica“.

Majstorstvom naših grešaka, suočeni smo sa konačnim gubljenjem svakog oblika suvereniteta na teritoriji južne srpske pokrajine. Za uzvrat se proizvodi privid o našoj jednakosti u obe jednačine, briselskoj i kosovskometohijskoj. Čini se to neprestanim ponavljanjem one istrošene rečenice o trajnom nepriznavanju kosovskog suvereniteta. Rečenice koja je, na žalost, postala sama sebi svrha. Ispražnjena od smisla. Ona što podseća na devojku koja je, dok je našla ono što je htela, izubila ono što je imala.

Lako je za verovati da će se vlast, ma koja bila, u jednoj od narednih faza puta ka EU, potruditi da nas uveri kako naša razočarenja treba da budu lišena svake nepodnošljivosti prema Briselu i Prištini. Preporučiće da se izmaknemo od svake kulture konflikta i „pojasniti“ da je ishodište svih problema na nekim drugim mestima, a posebno u lošem postupanju i pogrešnim radnjama prethodnih vlasti. Za uzvrat će stići novo osnaženje našeg strpljenja sa porukom da iskoristimo svoju priliku za briselsku stolicu. Možda bi pre toga bilo dobro da se pitamo: Ako su neke prilike zaista retke, da li to znači da su prave?

Kad ispunimo sve zapisano u briselskim dogovorima i sporazumima, i tako osnažimo nezavisnost nove albanske države, i kad stignemo do uslovljenog početka razgovora o prvom odabranom poglavlju biće nam to predstavljeno kao „važan dokaz“ da više nismo nesrećni spoj zemlje i neba i crna kopča raspada SFRJ i zločina kojima se sudi u Hagu. Predstaviće to kao konačno odgovoran pogled Srbije u budućnost. Kao poljubac Boga.

Iz Brisela i Berlina sve jasnije poručuju da se EU zatvorila za desetak narednih godina. Iskoristiće to vreme da provere (is)trajnost naših evropskih vrlina i vrednosti. Možda bi i mi mogli da se pitamo: Šta je opasnije, ako drugi ne primećuju naše vrline ili ako ih nemamo? Držaće nas „na oku“ kako ne bismo Moskvi prepustili inicijativu na ovom delu Balkana. Nisu nam naklonjeni, ali je važno da se Rusija lagano potiskuje. Iz budućih projekata, iz svesti, iz tradicije, iz naših glava. I iz Evrope. To je trajni i nesporni zahtev koji se uklapa u američke geopolitičke i geostrateške planove o evropskoj izolaciji Rusije. Potom i opkoljavanju te zemlje. Za realizaciju im treba široki front i čista pozadina. Nije u pitanju želja za prijemom država Zapadnog Balkana kao onog nedostajućeg kvaliteta. Tokom svih tih budućih godina čekanja obilaziće nas drugorazredni briselski službenici nastojeći da ujednače dostizanje zamišljenih standarda u celom regionu. Zapadni Balkan je za njih mešavina bledunjavih vrednosti bez posebnog značaja. Od značaja je prostor, koji bi trebalo da bude udaljen od Rusije i neposredno blizak NATO savezu. Smatraju oni da je potrebno da se svi preostali „balkanci“ međusobno pričekaju kako bi u paketu stigli do članstva. Znaju ono što i mi, da bi u protivnom bilo međusobnih zatezanja i svakojakih blokada i sprečavanja. Svesni su da je iza granice mogućeg potpuna i prijateljska saradnja Albanije, Makedonije, BiH i Srbije. U multilateralnoj i bilo kojoj bilateralnoj kombinaciji. Dakle, nema ulaska dok i poslednja balkanska država ne ispuni uslove. Briselski gavrani veruju da ovoj konstrukciji neće biti mnogo otpora usled naše zaraze dugim čekanjem i uvežbane saradljivosti. I zbog od ranije nametnutog principa o nepoželjnosti uspravnog mišljenja i hoda. A za nas ostaje pitanje: Da li je postalo opasno ne podilaziti osrednjosti?

Deklaracijom o Srbiji, koju je usvojio Bundestag predviđa se i postizanje „pravno obavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom. Svakom je jasno da će na „kostur“ obavezujućih normi Berlin i te kako uticati. Gotovo do detalja. Sve će morati da bude nesporno. I naša predaja. Ona koja podrazumeva i svako naše buduće razumevanje kosmetskog pitanja. Svakako, i našu saglasnost sa uslovima koji se, izvan politike, zovu ucene i dodiruju bolesne krajnosti vrednosnih sudova koji povremeno važe samo za Srbiju. Ozbiljnost nemačkog pristupa skoro je potvrdio i predsednik Joakim Gauk izjavom da „u narednoj deceniji Srbiju čeka važan i kompleksan proces transformacije.“ Prihvatili smo tu ozbiljnost. U sudnicu smo, zbog „neopravdanog i neprimerenog“ revolta oterali novu seriju generala. Za sada samo policijskih. Vojne još nisu tražili. Četvorica visokih zvaničnika MUP-a Srbije do juče su bili uzor lojalnosti državi, ljudi od ugleda i profesije. Tako smo do sada mislili, ali nas je zvanična Nemačka „zamolila“ da promenimo mišljenje. Istina, ovaj put optuženička klupa nije u Hagu. Naša je klupa, njihova je samo ucena. Trojica generala i jedan visoki policijski službenik, u skladu sa zadatim presudama biće „ugrađeni“ u duge i visoke stepenice koje vode do EU. Oni generali koji već robijaju po evropskim zatvorima zadovoljavajući forme tankih optužbi, primetno lažnih svedočenja i sumnjivih pravnih obrazloženja u neprincipijelnim presudama, nisu bili dovoljna kvota za „uzvišeni“ evropski cilj. Vreme je za pitanje: Koliko nas uznemirava i zabrinjava činjenica da smo, izvršavajući ovaj berlinski nalog i ranije one haške, u krivično-sudske postupke isporučili, u ovom veku i po tuđem nalogu, više generala nego što je u Nirnberškom procesu bilo onih iz nacističke Nemačke?

Slovenački predsednik nam poručuje da na Zapadnom Balkanu treba „ubrzati proces pomirenja“ i „njegovo uključenje u EU i NATO“. Nije jedini koji računa da trebamo zagrliti one koji su nas zverski bombardovali. Računa na oseku našeg pamćenja. I na našu novu nepromišljenost koja bi na dan ili dva upotpunila udarne termine u vestima moćnih medija u ovom svetu koji pati od nedostatka zaprepašćenja. Lakrdiju nove evropske stvarnosti upotpunila je martovska izjava onog dezorijentisanog reklamno-tržišnog proizvoda najkrupnijeg američkog kapitala koji voli da vlada svakim ćoškom na planeti. Gospodin sa pozicijom igrača po zadatku svetskih vladara iz senke, i u svojstvu predsednika države, u svom obraćanju u sedištu EU saopštio je ono što još niko nije znao. Da je Kosovo „napustilo Srbiju posle organizovanog referenduma koji nije bio van okvira međunarodnog prava već je sproveden u bliskoj saradnji sa Ujedinjenim nacijama i susedima“. Nije još stigao da razume taj jednostrani akt bez presedana u posleratnoj evropskoj istoriji, kao i 15-ogodišnju smenu desetina hiljada američkih vojnika da sačuvaju oteto.

Čekaju nas paketi sa zahtevima za novim pristupom Dejtonskom sporazumu i odricanjem od entitetskog suvereniteta Republike Srpske. I „ruski“ paket će biti raspakovan. U uvertiri je rastočen gasni projekat Južni tok. Bliži se vreme u kojem će zasmetati i „kosovski element“ u našem ustavu. Prozvaće nas da ustavom narušavamo suverenitet kosovske države. Ohrabriće vlast da sakupi dvotrećinsku većinu da se izglasaju izmene koje će otkloniti uzrok našeg novog zastoja na putu u EU. Sve nam je određeno, valjda da nam olakšaju kolektivnu zbunjenost. Da se ne trošimo na ono o čemu nemamo prava da odlučujemo. Složene kockice namenjene našoj završnoj veleslalomskoj ledeno-snežnoj evro-stazi možda su i poslednji poziv da se pitamo šta je bolje: Kavez pun hrane ili nebo puno mrvica? I Sveta stolica je kroz usta Pape Franje, govorom u EP, zatražila prijem država Zapadnog Balkana u EU. Nije Vatikan još više otvorio srce za taj nesrećni region. To je izraz zatvaranja tog istog srca za hrišćansku Rusiju. Suština njegovih reči leži u nameri da se podeblja crta prema Ruskoj federaciji.

Biće dobre i dugotrajne prilike da i druge zemlje EU prinesu svoje naloge i ispostave želje koje će morati da se ispune u svakoj od 35 faza-poglavlja „pripremajući se“ za ulazak u njihovo društvo. Nije isključen novi briselski cunami uvredljivih zahteva. Posebno onih sitnih, „pakosnih“. Onih što bi trku sa 35 prepona moglo pretvoriti u dostizanje cilja koji stalno izmiče. Suvišna je svaka sumnja da će neke države-članice svesrdno „pomoći“ da detaljno ispunimo standarde. Pre svega one međusobne. Naša dojučerašnja „braća“, dve države-članice, već nagoveštavaju neka pitanja „od pomoći“. Samo naivni i neuki mogu da veruju da će Hrvatska, u cilju regionalne stabilnosti za koju se „zalaže“, biti predusretljiva. Naprotiv, iskustvo nas uči (i opominje) da će se sa „najbližeg Zapada“, pod zaštitničkom ljušturom Unije, isporučivati i uslovi za preduslove (novih) uslova. Hrvatska će biti samo prva u sigurnom nizu čiji će zahtevi uticati na učestalost pitanja: Da li je to organizacija u čijoj službi je vredno truda da dokazujemo našu pouzdanost? Država kojoj smo prisustvom sa najvišeg mesta iskazali čestitke povodom skorašnjeg prijema, najavljuje nezaobilazna testiranja. Država koja i poslednja postupanja Suda u Hagu stavlja na teret Srbije, a novi cinizam uobličava u formi rezolucije EP. I koja po slovu aktivne tužbe smatra da je Srbija počinila genocid u novoj hrvatskoj državi, onoj koja je nedvosmisleno počinila etničko čišćenje srpskog nacionalnog korpusa i svela srpski udeo na 3% stanovništva Hrvatske. Tako je obavljena još jedna programska aktivnost tadašnje hrvatske države u kojoj niko nije učestvovao. Ipak, zaboravila je da ima „nerešiv“ problem da od necivilizovanog lupanja sačuva desetak ćiriličnih tabli, postavljenih bez svoje želje, pod silom normi EU. Sramno delo sa višestrukim povratom od strane priproste struje jedne polukulture sa destruktivnom mržnjom, koja ima razumevanje i kod članova Ustavnog suda hrvatske države. Zato će rešavati ono zašto je sposobna, -granicu na Dunavu. U „Evropi bez granica“ važno je definisati onih nekoliko hektara naplavina i peskovite zemlje bez trave i ptičjeg gnezda koja je erozijom Dunava napravila „važan evropski problem“. One druge desetine hiljada hektara obradive i neobradive zemlje, okućnica, poseda u primorskom pojasu u vlasništvu Srba iz SR Hrvatske i države Srbije, nisu od značaja za naše evro integracije.

Nema puno onih koji su protiv evro udruživanja koje će zadovoljiti obostrani interes, doneti iskrenu i ravnopravnu ulogu. Niko zdrave pameti neće odbiti ujedinjenje kojim ga prihvataju u celosti i celovitosti, u svojoj različitosti i raznolikosti koja će u suživotu sa drugima pronaći onu finu meru da se oseća komforno, ali i da uvažava prava drugih. Naravno, i da uskladi i poštuje sve one propise od zajedničke važnosti. Niko sa zdravom logikom i normalnom svešću ne očekuje baš epsku pravičnost i neće da ometa druge, ali je teško očekivati da trpi višegodišnje ucene i poniženja. Da se saglasi da izgubi deo sebe, jer drugi tako žele ili im tako odgovara zbog ispunjenja svojih obećanja. Kakvu ravnopravnost da očekuje država koja u „birano društvo“ ulazi osakaćena i to zahtevom većine članova? Koja pamet očekuje da se neko odrekne desetog dela teritorije, a nedugo vremena unazad posmatra iscrpljujuća nastojanja drugih da se zadrži/stekne nekoliko kvadratnih milja morske vode ili kamenite kopnene prevlake ili najavljenog zahteva za nekoliko hektara dunavskih naplavina. U Evropi koja ne poznaje granice i ima jedinstveno tržište i obezbeđuje mogućnost da se stekne imovina bilo gde.

U ovom svetu hijerarhije moći, ravnopravnost je ostala na pokušaju i označava termin koji možda pripada tek dalekoj budućnosti. Sada je eksponat u muzeju grešaka. Ugašena je i buktinja pravde. Uspostavljen je poredak u kojem svako ima onoliko prava kolika sila stoji iza njega. Haški sud je poslednji, još aktuelni, dokaz. Više nisu na snazi veliki principi buržoasko demokratske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo. Uklanja se ta velika i važna optimistička civilizacijska tvorevina. Sada živi još u ponekom udžbeniku iz istorije i kao natpis na nekim novčanicama. Nisu važna racionalna uverenja, već prosto prihvatanje (ponuđenih) pravila. Nije poželjan partnerski odnos, već su na drugoj strani potrebni konzumenti koji prihvataju šareni omot i slatkorečivo izrečen sadržaj. Potreba da se odnosi grade na neprinudnoj saradnji zaključana je u prošlosti. Nepoželjno je i nezamislivo da iko može da ima drugačije ciljeve, namere, vrednosna merila i merila vrednosti od onih što se odrede preko okeana i upute u Brisel na konsultacije četvorki od „zemalja kvinte“ i nekolicini partnera iz prve EU lige. Upravo onima što su krajem XX veka, obojeni svim mogućim lažima, rešavali „srpsko pitanje“ i vodili borbu protiv „velike Srbije“ bez prihvatanja mrve istorijskog predznanja. Još nam do danas nisu rekli koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila „velika“. Sad i rodoljublje ima novu formu. Proglašeno je za arhaični pogled na budućnost i nazadni oblik mišljenja. Podučavaju nas da se na reči otadžbina, patriotizam i ponos obradujemo samo ukoliko su materijalno podržane i podstaknute privilegijama. Novac je religija sa najviše vernika. Najrasprostranjenija. Gugl je već preuzeo ulogu božanstva, a laž je najčešći mehanizam u međudržavnom i međuljudskom dijalogu. Tri od više poluga koje su nas uvele u obruč „terora uspeha“ i „tiranije trenutka“.

Klimaju se i porodica i država. Nestaje tradicionalna porodica koja predstavlja jedan od ugaonih stubova društva, morala, obrazovanja, patriotizma… Decenijama unazad, u samozaboravu, izostala je veća briga o istorijskom pamćenju i negovanju kulturnog i materijalnog nasleđa. Deo od toga smo već poverili tišini zaborava. Okrunilo se domaćinsko gazdovanje, koje nam nije bilo strano. Nestala je i poželjna pažnja za javna dobra. Zapušteno je mnogo od onoga što su stvarale generacije prethodnika. Sve više ličimo na rastreseni hologram kome se još naziru elementi, ali je nestalo jedinstvo slike pa reflektuje zamućenost u svom odrazu. Nastavljeno je ekonomsko posrtanje. Nije zaustavljena erozija moralnih vrednosti. Dozvolili smo da kič odnese pobedu nad važnim i vrednim delima naše kulture. Nasušna potreba u ovom smutnom vremenu predstavlja očuvanje životno važne nacionalne supstance. Da istisnemo odomaćeni model ponašanja po kojem je preostali nacionalni kvalitet nešto manje vredno i često pogrešno. Da skinemo prašinu sa polica ostavljenog identiteta koja se taložila tokom 70 godina jugoslovenstva. Najzad, da sa prozora XXI veka nastavimo kulturnu strategiju Obrenovića, zasnovanu na nasleđu Nemanjića i Lazarevića, koja je osnovala i uspostavila epohalne nacionalne ustanove, povratila Hilandar i sa evropskim napretkom bila na „ti“. Nezavisno od prisutnih problema, sa malo sredstava i malo više volje nužno je da se popiše i matična i prekogranična materijalna i kulturna baština, da se stručno-naučno i sistematično opiše, i obavezno uvrsti u obrazovno-školski sistem. Da zaživi u digitalnoj formi u evropskom i svetskom kulturnom nasleđu, sa svim našim posebnostima što nosimo sa vizantijskog istoka, peštanskog i bečkog zapada i autohtonosti koja je zavredila nova priznanja u listama svetske materijalne i nematerijalne baštine. Da se odupremo samoporicanju i samozaboravu koje smo već pustili u naše živote.

Ostaje da verujemo da će iduće godine, nakon 12 godina čekanja, biti otvoren Narodni muzej, kao i Muzej savremene umetnosti, jedan od najstarijih u Evropi, koji će obeležiti 50 godina od osnivanja. U sferi potreba, želja i verovanja trebalo bi da razmišljamo o osnivanju nekih novih muzeja u narednim godinama. Toliko smo (po)stradali u dva svetska i svim ostalim ratovima od sticanja opštepriznate državnosti (1804.), a nemamo muzej genocida. Sa druge strane svedoci smo nastojanja upornih lobija da za Srbiju vežu tu tešku kvalifikaciju zbog građanskog rata devedesetih, podstaknutog interesima moćnih za raspad SFRJ. Zašto nemamo muzej knjige? Hoće li naš veliki prijatelj Arčibald Rajs dobiti stalnu i zasluženu muzejsku postavku? Čovek koji nam je ukazao čast svojim prijateljstvom. Možda i muzej prijateljstva Srbiji(-e) kojim bi odali poštovanje i uzvratili deo prijateljske ljubavi tolikim stranim državljanima koji su, kroz našu nemirnu istoriju, želeli, hteli, umeli i znali da pomognu Srbiji. Celom svetu, a posebno njihovim državama rođenja poslali bismo zaista snažnu poruku. Vredno je razmišljanja da se SPC i država angažuju u osnivanju spomen muzeja u rodnoj kući patrijarha Pavla. Čekamo da resorno ministarstvo inicira zaštitu objekata-legata Petra Dobrovića i Veljka Petrovića. Valjalo bi da dolazeće generacije rastu sa saznanjem da smrt nije najveći neprijatelj života, već zaborav.

Inflacija naših osvedočenih neuspeha (ekonomskih, političkih i svakih drugih) propraćena je inflacijom raznih priznanja i nagrada. Doprinos naše kolektivne iracionalnosti. U Srbiji se, po okvirnoj računici, godišnje dodeli oko 400 nagrada. U proseku, svakog dana najmanje jedna. Neke su partijski obojene, politički stimulisane, podstaknute uzajamnom korišću. Odluke o dodeli proističu iz nejasnih i rastegljivih kriterijuma i sličnih obrazloženja. Dokaz krize vrednosti i krize smisla. Odsustvo promišljenosti i ozbiljnog pristupa planskom sistemu vrednovanja. Nema sumnje da deo od ovolikog broja ima uporište u naučnom, stručnom i svakom drugom pristupu, a dobitnici su radom i rezultatom opravdali dodelu, ali je njihova snaga uprosečena ili nevidljiva lošim postupanjima onih drugih.

U rodnu zemlju, narodu i budućnosti su vraćeni posmrtni ostaci kraljevske porodice Karađorđevića, vladike Velimirovića, Jovana Dučića i Slobodana Jovanovića. Neki još počivaju daleko od Srbije. Sa dovoljno valjanih razloga trebalo bi poraditi na njihovom povratku. Veliki naučnik i patriota Mihajlo Pupin sahranjen je na groblju Vudlaun u Njujorku, Milena Pavlović Barili počiva u parceli groblja Testačo u Rimu, Mileva Marić Ajnštajn na groblju Northajm u Cirihu… Život uklanja poslednje svedoke stradanja, načina pokopa i groba vođe jednog ratnog pokreta, učesnika dva balkanska i dva svetska rata, nosioca 17 odlikovanja, među kojima su francuski orden ratnog krsta (1943), poljski orden za vojničke vrline (1943) i američki orden legija zasluga (1948/2005), i čiji spomenici su postali deo materijalnog kulturnog nasleđa u više gradova SAD i Australije. Iznad svega, da se obeleže mesta i svih onih stratišta u kojima nevino trunu kosti žrtava postradalih u prvoj posleratnoj deceniji od bratske ruke pobednika, stvarajući državu čije postojanje je svet kaznio krajem istog veka u kome je i nastala.

Zaboravili smo da se dostojnije odužimo nekim važnim istorijskim ličnostima. Da podizanjem spomenika budu prisutniji u sadašnjosti. Da nas i iz te kamene dimenzije svoje ličnosti hrabre i savetuju, da nas podsećaju na velika dela kojima se ponosimo. Nalazimo se u odabranoj grupi naroda koji su svoju državnost utemeljili u dalekom srednjem veku. Otac naše državnosti i duhovni vizionar Stefan Nemanja (Sv. Stefan Mirotočivi) nema spomenik ni nakon tačno devet vekova od svog rođenja. U našim kneževskim i kraljevskim porodicama, u nauci, kulturi, sportu i društvenom životu ima još ličnosti koje bi nas, sa javnog spomeničkog postamenta, podsećale na uspehe i upućivale na važnost stvaralačke i nacionalne istrajnosti. Najprijatniji i najupečatljiviji način da strani svet, koji nas posećuje, usmerimo i privolimo da usvaja saznanja o našim vrednostima i doprinosu civilizacijskom razvoju. Baš kao što se po dolasku na beogradski aerodrom većina tog sveta pita otkud srpskom aerodromu ime genijalnog i svepoznatog naučnika Nikole Tesle.

Svakako i posebno treba istaći da je bilo i uspeha i uspešnih. Dobrih, i onih još boljih rezultata, upornog, marljivog i sistematičnog rada sa opštevažnim i opštekorisnim učinkom. Sigurno, i kod nekih članova Vlade, zaposlenih u državnoj i javnoj upravi, preduzetnika, malih fabrikanata i poljoprivrednika, nekih (su)vlasnika i rukovodilaca velikih uspešnih firmi. Nije sve sivo, nekorisno i bez vizije. Problem je što je često nevidljivo za javnost. Što šanse za pristup medijskom prostoru rastu sa porastom partijskog uporišta. Svi su izgledi da se ovo može promeniti tek dolaskom novog vremena. Promenom naših razumevanja i duboko ukorenjenih navika. Promenom našeg stava prema sopstvenim zabludama koje nisu donosile rezultate i novom pristupu prema slatkorečivosti ovog lukavog i pokvarenog sveta u kojem bi trebalo da ostvarimo našu budućnost. I to tako da bude izvesna.

Strpljivim, upornim i odgovornim radom možemo da vidljivo unapredimo ovu lepu zemlju i tako zaslužimo veće razumevanje sveta za naše poglede i naše predloge. Da iskoristimo od prirode darovane poljoprivredne uslove, nesagledive podzemne zalihe zdrave pijaće vode, tople banjske izvore, da proširimo vinograde, voćnjake i šljivike i viškovima hrane i vode umnožimo i standard i devizne rezerve. Istovremeno da, sa malo truda i rada na sebi, iskoračimo iz nesrećnog provincijskog balkanskog mentaliteta sa sindromom „komšijskog plota“, da prestane drsko otimanje gradskog zemljišta i bespravna gradnja bez reda, stila i ukusa, da ne odobravamo postavljanje kojekakvih kioska po trotarima. Vreme je da se civilizuje javni prostor, da se fasadna ornamentika i stilske poruke arhitekture zaštite od okivanja u bahate reklamne panoe za koje gotovo niko ne plaća naknadu. Da se upornim kažnjavanjem odviknu oni koji prljaju sredinu opušcima i ispljuvcima po kojima šetamo. Da se dosledno i istrajno iskoreni drsko auto parkiranje gde i kako ko stigne…

Svest o svojim vrednostima i osećanjima predstavlja najbolji otpor manipulaciji i put sa najmanje žrtava. Odnegovali smo osećaj inferiornosti. Zašto bismo sopstvenu vrednost izjednačavali sa količinom tuđe pažnje? Nepoželjno je i daleko je od dobrog. Treba da znamo ko smo i šta hoćemo. Moramo da radimo na ispravljanju nesloge, te naše viševekovne mane. Od toga kako se odredimo po pitanju našeg identiteta i simboličke širine zavisiće gotovo sve u našem budućem vremenu. Svakako i od toga koliko ćemo da se osposobimo da pravimo izbore u skladu sa dugoročnim potrebama i zahtevima koji proističu iz dubine našeg nacionalnog bića, a koje ne odabire partija na vlasti, a još manje treba da određuje neka naddržavna organizacija.

Izvor: CEOPOM-Istina