„Олуја“, наш Саша и Колиндин цинизам

„Хрватска предсједница Колинда Грабар-Китаровић покушала је да избалансира две стране – да велича Олују и да нагласи у ком правцу треба ићи да би се нормализовали односи са Србијом.“ Вјеровали или не, ово је реченица из шире изјаве Александра Попова, за Данас, од 6-7.09. о.г., а поводом обележавања годишњице Олује у Бусијама.

Попов и Пуповац о прослави у Книну

Не знам како ће на изјаву Саше Попова реаговати Срби којима су у Олуји побијене породице, они који су протерани из Хрватске и они који имају „срећу“ да још увијек тамо живе. Али званични представник српске националне мањине у Хрватској, иначе пословично умерени и одмерени професор Милорад Пуповац, истим поводом за исти број Данас-а дао је нешто мање балансирану изјаву. „Сваки коментар на данашње говоре, славље и догађања у Книну био би сувишан. Била је то манифестација мржње, непријатељства, претњи и усташтва. Хрватска је то била данас и прети да постане сваки дан.“

На страну што изјава А. Попова представља неопростиву увреду за неколико хиљада српских гробова и преко двестао хиљада протераних Срба, од којих су многи скончали у избегличким прихватилиштима, те за њихове потомке који данас живе у Србији, али памте и тугују и посебно су осетљиви у време обележавања сваке годишњице. Али, у чему ли је Попов пронашао баланс у говору хрватске председнице? Она је, између осталог, изрекла да је „Олуја етички чиста победа која је растеретила Србе стега великосрпског пројекта“. Попов очито сматра да је она овај бесрамно сурови цинизам, избалансирала лицемерјем: „српска мањина у Хрватској има социјалне проблеме“, „Срби у Хрватској не смеју бити грађани другог реда“, „Хрватска ће подржати улазак Србије у ЕУ“.

Етички чисте ликвидације и прогони

Објективно, српска мањина у Хрватској не трпи само социјалну него првенствено националну дискриминацију, а то се односи на све аспекте њиховог живота. Колинда каже да Срби у Хрватској не би смели бити грађани другог реда, а ко је најодговорнији што већ нису, ако не председница државе. Недавно се показало да се питала Хрватска, Србија се никад не би ни примакла ЕУ. Укратко, Колиндин „покушај да избалансира“ своди се на балансирање цинизма – лицемерјем, а то наш Саша изгледа или није схватио или се прави да није.

Председница Хрватске је истакнути члан ХДЗ-а, исте странке која је и у време Олује била на власти, а претходно је радила у НАТО-у, који је давао логистику за убијање и протеривање, па се можда и не треба чудити њеном покушају да цинизам избалансира и лицемерјем и тако засени српску простоту. Шта је, међутим, са етиком нашег Попова када мисли да се тврдња да је „Олуја била етички чиста победа“ може било чиме избалансирати?

Стипе Месић објашњава Олују

Ево како он то објашњава! „Србија и Хрватска различито гледају на Олују – за Србе је то етничко чишћење, што у суштини и јесте, али је у праву и бивши председник Хрватске Стјепан Месић када каже да је то била ослободилачка акција, будући да Хрватска претходно није имала контролу над једним делом своје територије.“ Пре свега, шта значи да је Олуја „у суштини“ била етничко чишћење“? Испада да су „појавно“ колоне трактора са малолетном децом за воланом и страцима и болесницима са завежљајима на приколици деловали као туристички караван или трка младих тракториста? Затим, ако се већ слаже са Месићем да је Олуја била олободилачка акција јер је Туђману вратила котролу над државном територијом Хрватске, није ли онда, аналогно, требало да напише и да је Милошевић пропустио да легално побије и протера све Шиптаре са КиМ да би вратио контолу над јужном покрајином Србије? Најзад, срамота је Стипу Месића, који је стварајући ХДЗ по Аустралији држао проусташке говоре, који се хвалио да је као председник СФРЈ докрајчио своју државу, који је претио да ће војском упасти у РС да би пресекао Коридор живота, уопште и узимати за арбитра о српској голготи у Олуји.

Откуд предсједник РС у Бусењу

Ни то није све у изјави Попова. Он се, тако, пита: „ Али не знам зашто је било потребно да том догађају присуствује и председник Републике Српске Милорад Додик, односно какву поруку је Београд желео да пошаље његовим присуством.“ Како одговорити на питање које није доречено?! Попов не каже зашто, по њему, Додик није требало да присуствује, нити каже зашто је то присуство лоша порука и за кога. Он је својим дугим НВО стажом у Центру за регионализам и Игманској иницијативи свјештио политички коректно празнословље, па се прекорно чуди, а не каже и због чега. Али, ако је потребно објашњавати оно што је саморазумљиво, ево „зашто је било потребно да том догађају присуствује предсједник РС“.

Као прво, комеморација је била везана за страдање српског народа, па је ваљда природно да личност која званично представља значајан део тог народа буде и позвана и говором активно присутна. Друго, велики број српских избеглица из Хрватске дошао је у РС и тамо је прихваћен, збринут и дан-данас живи у Бањалуци и другим градовим Српске, па највиши представник Републике има не само право него и обавезу да о томе нешто каже. И треће, пошто су те избеглице и њихови потомци данас грађани РС, онда њен председник и њих треба да представља на једној оваквој манифестацији.

А ево објашњења и „какву је поруку желео да пошаље Београд његовим присуством?“ Порука је да су Срби у БиХ, једнако као и у Хрватској и Србији – један српски народ који је страшно страдао у свим ратовима током распада СФРЈ. У Босни зато што су одбили да живе под муслиманском доминацијом, у Хрватској зато што су се побунили против реплике усташке НДХ, трећи зато што су протерани из српске јужне покрајине. Ако неком, па и Попову, то и није било довољно јасно почетком ’90-их, ваљда бар данас, када се усташтво повампирило у Хрватској и активирао исламски тероризам у Босни, и будали јесте.

Поруку Београда – коме и зашто

А што се тиче адресе на коју је „порука Београда упућена“, рећи ћу, да помогнем Попову да се ради о ЕУ, САД и свим осталим у свету који су тај антисрпски пројекат, ако не и креирали, оно бар здушно подржавали под фирмом „међународне заједнице“. Дипломатски,¸пропагандно, правосудно, а када је устребало и ратном логистиком, слањем плаћеника и муџахедина и бомбардовањем осиромашеним уранијумом. Наравно, све то добро зна и Алесандар Попов, али се прави невешт јер не би било коректно евро-америчке саучеснике подсећати на злочине.

Али зашто је за Попова проблем само Додик, а нису и Пуповац и Вучић? Зато што су Срби из Хрватске одувани Олујом, баш као што су и Срби, дуготрајним прогоном са Косова, сведени на статистичку грешку. Жаљење српских жртава је међународно допуштено јер, чак, на морбидан начин сведочи о успеху удруженог међународног злочиначког подухвата. Република Српска и присусутво њеног председника у Бусијама, међутим, непријатно подсећа на „једини ратни успех Милошевићеве политике“ и „недовршен посао у Босни“.

Не ради се ни о успеху ни само о Милошевићу. Републику Српску је створио српски народ у БиХ, коме је у оно време, као и данас опредељење заједничка држава са Србијом. Ентитет у БиХ је само компромис, и то великим жртвама изборени компромис, али је и то Попову и „над Поповим поповима“ превише. Отуда и он и они нестрпљиво ишчекују да Вучић под притиском споља, отпише Додика, који је постао симбол очувања РС. И, баш као и Попов, непрестано се прекорно чуде што два српска лидера недељно размењују посете, усаглашавају националну политику, обележавају српске победе и српска страдања. И све по Дејтонским специјалним и паралелним везама.

Боље са Хрватском него са Српском

Све у свему, испада да би Александар Попов хтео да представи да је став званичне Хрватске према Србима и Србији бољи него што јесте, а да би став Србије према Србима у Српској и њиховом председнику требало да буде гори него што јесте. Е сада се ја прекорно чудим Попову, али ћу рећи и зашто. Зато што је то неприродно или, у најмању руку, нереално, изузев у глобалистичким и интернационалистичким фантазијама спонзора Центра за регионализам и Игманске иницијативе, где наш Саша Попов седи заједно са Стипом Месићем и наивно вјерује да искрено деле заједничке вредности.

Попов, истина, на крају изјаве за „Данас“ и сам каже да ће „протећи много воде Дунавом пре него што Србија са Хрватском нађе неки заједнички именитељ“ и да се „нада да ће се страсти ипак стишати након септембарских избора у Хрватској“. Лепо је што се он нада, али после довољно дугог и богатог искуства, требало би да престане да очекује да Дунав потече узводно. Да ли је Попов заиста толико наиван или су цинизам и лицемјерје само НВО поза, без које нема нових пројеката за Центар за регионализам и Игманску иницијативу?!

Извор: Фонд Стратешке Културе