Владати империјом на заласку моћи значи трошити огромне количине енергије и средстава на одлагање неминовног. Ако је поменута империја уједно и светски хегемон број један – ситуација се додатно усложњава. Стање у многим државама (до скора би рекли и на читавој планети), на овај или онај начин зависи од стабилности хегемона. Хегемон о коме говорим – сасвим извесно су САД – док је поменута стабилност првенствено, мада свакако не и искључиво, економска.

Посматрано у марксистичком кључу, на економску основу бивају надграђене све сфере унутрашњег живота једне државе, као и природа њених односа на међународном плану. Историја, географија, као и духовна оријентација народа на одређеном простору су такође битни чиниоци. Међутим, и Маркс и супротстављена му капиталистичка мисао уопште, примат несумњиво приписују економији као одлучујућем фактору. Чувена је Клинтонова налепница-подсетник на вратима његове канцеларије: „It’s the economy, stupid!” („Eкономија, звекане!”)

Од дефинисања интересних сфера на Јалти и „намицања” гвоздене завесе, имали смо (макар номинално) глобални сукоб две „економске идеологије” – заправо, два модела (пре)расподеле друштвеног блага. Ни један ни други нису успели да превазиђу своје унутрашње противречности. Један је отишао на сметлиште историје почетком 1990-их година, у највећој мери због тоге што заправо није ни био оно за шта се издавао, па се може рећи да никада није ни постојао. Други – онај који је заиста постојао и још увек постоји – је у незадрживом суноврату. „Социјалистички” cовјетски модел био је заснован на покушају парирања оном „капиталистичком” и то слабо прикривеним капиталистичким методама. Као такав – осуђен је на пропаст.

Знајући оно што данас знамо о улози запада (конкретнo Немачке, Аустрије и Швајцарске) у фебруарским и октобарским револуционарним догађајима почетком 20. века, као и њиховом коначном исходу 1990-их година, тешко је овај процес дугог трајања узети здраво за готово. Довољно је рећи да је легитимно незадовољство руског становништва кооптирано у пројекат уништења царевине, односно руске државе, ма каква она тада била. Црвени терор, који је уследио, преусмерио је значајне потенцијале руског народа, како се испоставило, на његову дугорочну штету. Узевши у обзир крајњи резултат овог експеримента оваплоћеног у руској катастрофи 1990-их година 20. века и ступања на сцену јединог хегемона са почетка приче, тешко је не веровати у „теорију завере” која продукцију социјализма у Русији приписује управо онима који су се против социјализма (и братића му комунизма), борили дуже од једног века.

Лажна победа

Александар Дугин говори о чињеници да је либерални капитализам крајем 20. века остао без супарника на светској сцени. Ово звучи као победа (Францис Фукујама је ту победу и „озваничио”). Међутим, испоставило се да је егзистенција супротстављене идеологије од виталног значаја – у виду страшила којим се сопственој популацији утерује страх у кости и памет у главу. Без супротстављене идеологије која има улогу кривог огледала у кући смеха, рефлексија унутрашњих противречности у оквиру једног друштва постаје застрашујуће јасна и лако приметна. Није без разлога што се у САД – 30 година након пораза и „нестанка” социјализма са глобалне сцене – реч „социјалиста” користи као медијско-политички баук.

Данас се – у процесу горепоменутог одлагања неминовног пада империје – користи најшири, можда до сада никада виђени спектар дејстава (укључујћи ратна и терористичка), затим идеолошких оруђа и оружја, уз хистеричнy пропаганднy агресијy на унутрашњем и спољном плану – којe за циљ имају оно што је Чомски својевремено назвао „производњом сагласности, одобравања, пристанка” („Manufacturing Consent”).

На спољном плану Америци за сад успева да неком врстом „вршњачког насиља” произведе пристанак код својих европских „савезника” – користећи Брисел као резервни главни град из којег се руководи ЕУ и Северноатлантском алијансом. Дизањем у ваздух гасовода Северни ток – дакле, актом међународног тероризма – САД уништава једну од преосталих веза између Европе и Русије, уједно осигуравајући тржиште за свој четири пута скупљи течни гас.  Овом „успеху” – оличеном у тоталном поробљавању ЕУ – додајмо АУКУC (Британија, Аустралија), Јапан и Јужну Кореју који припадајy новој „коалицији вољних”.

Паљење америчке заставе – Фото: Cory Clark/NurPhoto via Getty Images

Осим ових дубиозних достигнућа – на спољном плану се ниже неуспех за неуспехом:

  1. Чланице ОПЕК-а, Саудијска Арабија и Катар, одбијају да разговарају са Бајденом о повећању производње нафте;
  2. Америка проглашава (сада већ заборављеног Гваида) за председника Венецуеле, а затим иде на ноге Мадуру (кога су покушали да свргну) и моле га да им надокнади нафту коју неће добити од ОПЕК-а, да не би били принуђени да исту црпе из стратешких резерви;
  3. Кина мири Иран и Саудијску Арабију;
  4. Турска и Мађарска (НАТО чланице) настављају сарадњу са Русијом, упркос негодовању Америке.
  5. O ефектима најновијег распламсавања конфликта на Блиском истоку још је рано говорити, мада сам недавно чуо узнемиравајућу оцену да је крајња мета Иран – уз утисак да су кочнице и ограничења интересима војно-индустријског комплекса потпуно попустиле.

Симптоматичан је и двоструки аршин у третману идеолошки сродних држава, Мађарске и Пољске, од стране САД. Орбана проглашавају аутократом, тиранином и непросвећеним LGBTQIA+ фобом, док се на Пољску гледа благонаклоно – због њихове суицидне жеље да буду ударна песница НАТО алијансе према Русији, када Украјина то више не буде.

Експлозија дуга

Русија и Кина тргују у домаћим валутама. Саудијска Арабија и Кина такође. Коришћење долара као светске валуте је опало за више од 10% у последње три године. Кина постаје економска сила број један на планети, док су економије БРИКС земаља збирно веће од економија држава чланица Г7.

У јуну je у Санкт Петербургу одржан економски форум уз учешће преко 80 држава, што илустративно говори о томе колико је Запад (читај: САД) успео у свом покушају да изолује Русију.

Економско стање унутар САД најбоље осликавају следеће три чињенице:

  1. Недавни cукоб око горње границе државног дуга, који се тренутно налази на 31 билион (хиљаду милијарди), тачније 120% БДП-а. У Конгресу је изгласан споразум о „разарању” плафона дуга, док је по питању буџета ствар још нејасна – могућност затварања државних институција избегнута је привременим договором који истиче у новембру.
  2. Три значајне банке прогласиле су стечај ове године – по количини изгубљеног новца, ствар је озбиљнија него када је 2008. пропало инвестиционо предузеће Браћа Леман;
  3. 57% америчких грађана не би било у стању да, без задуживања, покрије изненадни трошак од 1000 долара, а нешто мање од 50% то не би могло ни са дупло мањим изненадним издатком.

Међусобно повезани трендови дедоларизације и опадања утицаја САД на спољном плану, као и бесомучно штампање валуте која је све мање тражена, изазвали су озбиљну инфлацију. Бензинска пумпа и самопослуга показују да је реално повећање цена најмање 25% у протекле две године. Како се обрачуни инфлације раде посебно за сваку годину – статистика скрива погубни кумулативни ефекат.

Раскорак између расте цена и раста личних доходака у корист оних првих – најбољи је показатељ утицаја инфлације на животни стандард становништва. У овом тренутку раст плата покрио би инфлацију од око четири одсто годишње – ни изблиза довољно за одржавање раније куповне моћи.

Борба против инфлације води се „поскупљењем” новца, односно повећањем референтнe каматнe стопe од стране главног зајмодавца – система Федералних резерви. Ово успорава економију. У исто време, смањује и вредност државних обвезница – што је, заправо, и изазвало крах Банке Силицијумске долине – која, у тренутку недовољне ликвидности, продајом обезвређених државних обвезница није могла да оствари довољну добит да би подмирила приспела потраживања.

Ваља додати да је скоро четири петине америчке економије везано за сектор услуга. Селидбом производних капацитета на поднебља са јефтинијом радном снагом – учињена је велика услуга крупном капиталу, али је почело и економско раслојавање које је сада на врхунцу и представља озбиљан изазов.

Пластична кеса која прекрива пумпу за гориво као сигнал да нема доступног гаса на бензинској пумпи у Лејленду на Флориди, САД, 14. мај 2021. – Фото: Reuters/Octavio Jones

Између чекића и наковња

Ван економских оквира бележимо проблеме са незаустављивим приливом илегалних имиграната кроз порозну јужну границу, расне сукобе, питања LGBTQIA+ права, уставног статуса абортуса, озбиљног пораста криминала и права на поседовање оружја. Ово су теме по којима је америчко друштво дубоко подељено.

Одговор на питање о даљем курсу америчког брода произaћи ће из текућег сукоба у круговима моћи између оних који желе наставак америчке хегемоније (глобалистичких тенденција) и оних који верују да је заокрет ка изолационизму (суверенизам) једини начин да Америка „дође себи” и избегне катастрофу.

У овом тренутку, без икакве сумње, предност имају они који су спремни да – у агресивном покушају останка на позицији најважније и најутицајније светске државе – цео свет гурну у провалију. Изазивање паралелних сукоба са Русијом (укључујући и прокси рат на територији Украјине) и Кином, која по америчком „поретку заснованом на правилима” нема права ни на свој територијални интегритет (Тајван), нити на војно присуство у Јужном кинеском мору, су најилустративнији примери овог лудила. Могућност значајнијег учешћа у најновијем (20 дана старом) сукобу Израела и Палестине и ширење тог сукоба, такође је велики разлог за бригу.

У недавном интрвјуу, пуковник Даглас Мекгрегор (бивши саветник у Трамповој администрацији), изнео је тврдњу да су његови сународници генерално потпуно необавештени о догађајима ван граница њихове земље – што је структурама власти до сада омогућавало да се „некажњено извуку након убиства” („get away with murder – literally”). Из личног искуства (34 године боравка у САД), знам да је ова тврдња истинита.

Међутим, по први пут од устоличења јединог хегемона, вреба реална могућност да се непочинства широм света попут бумеранга – врате оном који га је бацио, и изазову незапамћену штету. У том случају, необавештене масе би веома брзо на својој кожи осетиле да више ништа није као пре. Ова могућност ставља владајуће структуре између чекића и наковања. Губитак статуса светског хегемона, долара као „светске” валуте и снаге да се ратовима поравнају рачуни са онима који не прихватају диктат досадашњег газде имају потенцијал да доведу до економског краха унутар САД.

Разумно би било тражити решења која не подразумевају нови „продор на Исток” (Drang nach Osten), не инсистирају на америчкој изузетности и која остављају могућност за преговоре о мултиполарном свету y којима би сви нешто добили и нешто изгубили. Тежња ка равнотежи у светским односима била би показатељ уравнотежености владајуће америчке елите. Ово би било боље за цео свет. Али, нажалост, у овом (историјском) тренутку лудило оличено у Нуландима, Каганима, Клинтоновима, Либерманима и инимa преовладава…

Корпоративни медији и безбедносни апарат (читај: дубока држава) су у рукама идеолошки либералних, а заправо неоконзервативних (лудилo је шизофренo) јастребова. Њихов циљ је двострук: 1) победа у ратовима које већ воде или ће, сасвим извесно, покушати да започну, као и 2) сагласност домаће јавности за нешто што, из ове перспесктиве, делује као самоубилачки план. Дакле, ако је полазна премиса лудило – потребно је да се оно нормализује. Везано за горепоменуте унутрашње проблеме са којима се САД суочавају, то тренутно изгледа овако:

  1. Нормализован је прилив огромног броја илегалних миграната кроз ултра-порозну јужну границу. Уз то, у неким градовима у Америци (Њујорк, на пример) дозвољава се и онима који нису држављани САД да гласају на локалним изборима; један од циљева пропуштања имиграната је промена структуре становништва – што ће се у блиској будућности одразити и на изборе, у којима би већину могли да добију само они који су данас на власти.
  2. Кад смо код избора, они председнички избори из 2020. су били најсумњивији до сада, уз бројне нерегуларности. Гласање поштом, до тада предвиђено само у строго дефинисаним случајевима – постало је норма, као и продужење рока (у последњем тренутку) до којег је могуће гласати поштом (Пенсилванија), пробијање рокова за бројање гласова у многим изборним јединицама; треба поменути и потискивање истине о међународној корупцији чланова породице Бајден – ексклузива Њујорк поста о лаптопу Бајденовог сина коју је – називајући је руском дезинформацијом – дискредитовало 50-ак чланова државног безбедносног апарата, док су највеће друштвене мреже буквално цензурисале истину, са циљем контролисања штете пред саме изборе.
  3. Класична операција лажне заставе шестог јануара 2021, када је дубока држава „измакла” апарат силе и дозволила демонстрантима да уђу у Конгрес. Великом броју демонстраната се данас суди за издају и побуну против уставног и правног поретка САД. Слична сцена није допуштена у току протеста БЛМ покрета (Black Lives Matter) шест месеци раније, па је тада Конгрес био брањен озбиљним снагама принуде, укључујући и кордоне популарних „корњача”. „Поредак” је тада сачуван, а насилна природа протеста се тумачила као праведни гнев мањинског становништва.
  4. Агресивна промоција LGBTQIA+ агенде од најранијег узраста (брадате жене читају књиге деци у предшколском узрасту…)
Поцепана америчка застава у Лејтону (Флорида), 09. новембар 2020. – Фото: AP Photo/Wilfredo Lee

Идеолошка припрема рата

Без икакве намере да се помогне неком ко заиста пати од родне дисфорије (у питању су промили, не проценти становништва), прихватање или неприхватање биолошке (не)истине постало је лакмусов папир за подложност даљој манипулацији у текућој психолошкој операцији (psy-op).

Емпиријски то изгледа овако: онај ко верује у постојања 105 (последња бројка) родних идентитета, вероваће и у то:

  1. да су фашисти и неонацисти покушали да изведу државни удар у Америци шестог јануара 2021;
  2. да је Русија извршила „ничим изазванy агресију” на Украјину;
  3. да су Антифа и БЛМ покрет спонтани одговор на системску неправду у америчком друштву (доказане проневере новца у БЛМ би требало да буду довољне да се ова тврдња оповргне);
  4. да је Тајван независна држава и да Америка има права да Тајвану помогну у остварењу своје праведне тежње ка еманципацији (мада Америка званично не признаје Тајван као независну државу?!);
  5. да су маске и бустер вакцине и даље неопходне у борби против COVID-19 (којег једва да има у траговима);
  6. да је абортус неупитно право, без обзира на разлог, стадијум трудноће или било који други фактор.

Одбрана оваквих ставова, тзв. „показивање врлинa” („virtue-signaling”), сматра се друштвено пожељним и постала је нека врста легитимације (ausweis) од универзитета, државних и корпоративних предузећа, преко Холивуда па до гласачке кутије. На основу овог лакмус теста – који нормализује ненормално на све агресивнији, ауторитарни начин – врши се селекција у образовању и државним службама, ствара се нова парадигма послушности, уз репресију према онима који одбијају наметнути наратив. (Недавно су се појавиле и вести о томе да је ФБИ почео да прогања родитеље који су на родитељским састанцима и школским одборима иступали против преране сексуализације њихове деце кроз школске програме и активности. Терете их за домаћи тероризам!)

Гласила попут NY Times, Washington Post, MSNBC, CNN, Fox News су апсолутно укључени у идеолошку припрему за рат на два фронта: споља – против Русије и Кине, a на унутрашњем плану – против здравог разума.

Машини – која спроводи суицидну идеју опстанка хегемона, по цену сукоба са око четири петине света – потребна је, у својству лубрикатора, психолошка операција која за циљ има затирање смисла и нормалности, као у Хелеровoj Квакa 22, филмy Dr. Strangelove или Орвеловoj 1984. (Препоручујем упознавање са ставовима италијанског филозофа Диега Фузара, као и професора универзитета у Генту, Белгијанца Матиаса Десмета, зарад разумевања изнетих тврдњи у овом делу текста.)

Сaстанак председника САД, Џозефа Бајдена, са израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом у Тел Авиву, 18. октобар 2023. – Фото: Reuters/Evelyn Hockstein

Алтернативни сценарији

Имајући у виду све до сада написано о неминовности гашења америчке империје, било би занимљиво предочити и неколико (алтернативних) сценарија.

Први се своди на победу здравог разума: ово би подразумевало озбиљније политичко ангажовање људи попут већ поменутог Мекгрегора, Скота Ритера, Џона Миршајмера, Џефрија Сакса и других интелигентних, образованих и стручних људи у чијем погледу на свет превладавају реализам и логика. Америка је огромна земља и има феноменалне интелектуалне капацитете, без обзира на стереотип „ о глупим Американцима”. У овом тренутку, људи о којима говорим су далеко од полуга моћи.

Друга могућност своди се на разједињавање САД. Без обзира на чињеницу да већина Американаца заиста верује у неупитну моралну супериорност њиховe земљe (The Shining City on the Hill – Светли град на брду), и да је „подршка нашим момцима и девојкама у униформи” кохезивни фактор par excellence, количина гореописане идеолошке пропаганде полако чини Америку неподношљивим местом за живот свакоме чије је мишљење мањинско у заједници у којој живи и ради.

У последње време, сведоци смо масовних „егзодуса” становништва из либералних у конзервативне државе. Не би ме зачудило да – уместо цепања Русије на делове – будемо сведоци управо разједињавања САД. Калифорнија и Тексас се одавно помињу као могући замајци за овакво решење статуса америчке империје. Каквог би то ефекта имало на САД и остатак света – само Бог зна.

Последње што би се требало рећи је да – у ери глобалне повезаности – никоме на свету не би одговарало изненадно и шокантно урушавање Америке по угледу на куле близнакиње 2001. године. Чак и државе попут Кине, коју САД и званично називају највећим безбедносним изазовом и покушавају да саплету на сваком кораку, имају озбиљне разлоге да раде на томе да САД не „пропадну” пребрзо.

Формула која би већини света највише одговарала је да се сви „(по)трудимо знанствено да САД пропадну барем достојанствено” (како некад рече „панонски морнар“ Балашевић).

У склопу ових и осталих сценарија – укључујући и могућност нуклеарног сукоба – а под претпоставком да се ништа не промени на боље, опција меког приземљења делује, ако не најреалнија, онда сигурно најпримамљивија. Постепено утапање у море, попут заласка сунца…


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Опадање америчке империје

* Обавезна поља