Oprostite nam, dedovi …

Oprostite nam što hrabrosti nismo imali, oprostite nam što smo kukavički pred nevoljom bežali. Oprostite nam što smo se od istine skrivali. Oprostite ako možete što smo pogled svoj pred gorima od sebe spuštali. Oprostite nam pradedovi, što smo vas razočarali, što na potomke nismo mislili. Biblija kaže da je Gospodu miliji jedan iskreni pokajnik od stotine pravednika, mi smo svoje greške uočili i ako još vremena ima za njih se kajemo, nećemo ih više ponoviti.

Molimo časne pretke svoje da nam oproste, a nadamo se i milosti Božjoj. Nedoumice više nemamo, jedino ćemo putem predaka svojih koračati, iz našeg greha će se buduća pokolenja učiti, nadamo se da oni grehe naše neće ponoviti. Greške koje smo mi pravili potomcima će biti jasan pokazatelj kojim putem ne treba ići, kuda nikad više ne treba hoditi. Hrabrosti da izaberu pravi put moraju da imaju. Ne sme se nikad više desiti da Srbin pred gorim spušta pogled, da pred nevernicima padne na kolena.

Pa čak i naš premijer mekog srca kaže da ne treba kukati, problem je jedino što su različite situacije iz kojih on i narod posmatraju svet. Narod posmatra sa zemlje na kojoj čvrsto stoji. Sa zemlje koju su izdajnici opustošili, sa zemlje koju „velikaši“ pokušavaju da prodaju, sa zemlje koju EU i NATO pokušavaju da otmu. Dok poglavica mekog srca sa svojom svitom svoje poglede upućuje ispod staklenog zvona pod okriljem zapada koji im daje sve samo da svetosavce unište. Njima se čini da su na nebu, u njihovom svetu pod zvonom sve deluje lepo. Delimično su i u pravu, prilično su visoko, ali je nebo za njih ipak nedostižno. Visina na koju su se popeli je veštačka. Ta visina je neprirodna tvorevina baš kao lažni prijatelji i lažna sreća kojom su okruženi. Jedino što je sigurno je da će, kao i sve veštačko i neprirodno nestati, a tada će im visina samo pomoći da se, kada budu padali, prilikom udara bolje otrezne. Bez obzira što oni misle da su na nebu a narod zna da je na zemlji u jednom se sa poglavicom slažemo: ne treba kukati, to nije dostojno svetosavca to nije dostojno Srbina. Znamo mi da su naši dani baš onakvi kakvim ih je opisivao i naš Vladislav Petković Dis:

Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K’o jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda,
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane. (1910)

Gojimo se i dalje od poroka i grehova, buja neprekidno i šljam i razvrat, oseća se u vazduhu truli zadah sa zapada. Pomrčina pritiska naše dane, ali mi smi ti koji donose odluku kada će Sunce da je razagna. Nikad ne smemo da zaboravimo da je čovek uvek taj koji svoju sudbinu tka. Onda kada budemo krenuli putem koji je zasnovan na vrednostima koje su nama bliske, a ne putem vrednosti koje nam zapad nameće, pojaviće se i Sunce. Srpska duša ne može ići putem koji je vođen samo materijalnim. Nije mesto Srbinu tamo gde materijalno bogatstvo podrazumeva i potpunu duhovnu osiromašenost. Zapadna duhovnost je potpuno presušila, deluje suvlje i od drenovine koju je Marko Kraljević cedio. U nedostatku pravih vrednosti pokušavaju da nametnu one nakaradne pod okriljem nekakvih ljudskih prava i demokratije. Nećemo im mi smetati u njihovim izmišljenim vrednostima, u njihovoj neprirodnoj ljubavi ka istom polu, u njihovim namerno izazvanim ratovima. Nećemo im smetati ako tu svoju nakaradnost zadrže u granicama svojih država. Prihvatićemo ih takve sa svim njihovim neizlečivim bolestima, pomolićemo se čak i za njihove izgubljene duše – to je svetosavski – ali u njihovim ludostima sigurno nećemo učestvovati.

Ne smemo dozvoliti da izgubimo ono što smo vekovima stvarali, ono nematerijalno što se ne može kupiti, ne smemo izgubiti dušu. Gubljenje duše preci nam ne bi oprostili. Za one koje je svet materijalnog zbunio, za one koje je taj svet materijalizma na pogrešan put naveo,za one koji sada na raskrsnici stoje pokušavajući ipak pravi put da izaberu, ponoviću samo reči Ezopa:

„Lud je onaj koji se želi odreći onoga što ima, nadajući se da će dobiti ono što nema.“

Zamislite samo onda kolika bi naša ludost bila da se odreknemo čojstva, prošlosti, vere svoje – svega onoga za čime drugi narodi žude i čega se, da ga poseduju nikad ne bi odrekli. Njima je problem što su shvatili da neke stvari ipak ne mogu da se kupe, a voleli bi da nas ubede da se mi sebe odreknemo. Osećaju nadmoć duha i vere i ne mogu to nikako da prihvate. Mi grešili jesmo ali smo postali svesni da postoji samo jedna pravda, istina, vera i moral, shvatili smo da te reči nemaju množinu. Stari naši su to znali, i zato se nikad nisu ni dvoumili. Mi smo pogrešnim vođenjem krenuli pogrešnim putem, ali smo se probudili. Probuđeni tražimo oprost, tražimo priliku da se ne obrukamo do kraja. Molimo se da ostanemo dostojni svog srpskog porekla. Naravno da svi grešimo. Zato se i nadamo, ako se iskreno pokajemo i vratimo na pravi put kojim nas je i naš Sveti Sava poveo – da za nas još ima nade.

Znamo mi da ćemo one najteže grehove morati da okajavamo i na onom svetu, ali se nadamo da će naše iskreno pokajanje biti dovoljno da nam bar deo njih tokom života na ovom svetu bude oprošteno. Oprostite nam dedovi bar deo greha naših, a mi ćemo budućnost graditi na vrednostima koje ste nam vekovima ostavljali. Oprostite nam što smo sami sebe izdali, što smo putem tuđih vrednosti hodili, dajte nam još jednu priliku i više s puta viteštva, pravde, čovekoljublja i vere nećemo skretati.

Izvor: Fond Strateške Kulture