Osvrt na Lazanskog ili Srebrenica, Kravica, činjenice

Ocene o događajima u Ruandi u tekstu Miroslava Lazanskog Srebrenica u Njujorku – Streljanje ratnih zarobljenika nije genocid (Objavljeno na CEOPOM-Istina 21.06.2015) možemo ostaviti po strani i prepustiti analitičarima prilika u toj afričkoj zemlji, među kojima Lazanski nesumnjivo zauzima ugledno mesto. Međutim, neke tvrdnje koje Lazanski iznosi u vezi sa događajima u Kravici (šire područje Srebrenice) u julu 1995. godine zavređuju osvrt, tim pre što se radi o lokalitetu koji je čitalačkoj publici mnogo relevantniji i bliži.

Lazanski je očigledno nešto načuo o Srebrenici i Kravici i on piše sledeće:

„Kada je Tužilaštvo BiH podizalo prvu optužnicu za događaje u Srebrenici protiv 11 bivših pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, prema rečima državnog tužioca Marinka Jurčevića, oficiri Miloš Stupar i Milenko Trifunović su nakon ulaska trupa u Srebrenicu naredili svojim potčinjenima da odvoje ratne zarobljenike od ostalih muslimana. Zatim su optuženi, kako je tada rekao portparol tužilaštva BiH, potčinjavajući se naredbi viših oficira, ubili oko 1.500 zarobljenika. U optužnici je taj čin nazvan genocidom, ali su advokati optuženih osporili ovu kvalifikaciju zločina.“

Mada između narativa Miroslava Lazanskog i predmeta „Miloš Stupar i ostali“ pred Odeljenjem za ratne zločine Suda BiH postoje izvesne dodirne tačke, nijedna od navedenih tvrdnji nije doslovno tačna. Težište optužnice protiv jedanaestorice odnosi se na masakr zarobljenika u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici, a ne na pogubljenja vezano za „Srebrenicu“ u širem smislu te reči. Za stručnjake koji se bave ovom problematikom distinkcija je važna zato što je incident u Kravici sui generis. Od svih mesta navodnog pogubljenja, ovde u najvećoj meri nedostaju neophodna obeležja da bi se događaj mogao uvrstiti u genocidnu radnju. Zato su i u Hagu i u Sarajevu tužilaštva ulagala najveće napore da fabrikovanjem dokaza i zastrašivanjem svedoka Kravicu po svaku cenu uklope u lažnu „genocidnu“ konstrukciju.

Tužilac Jurčević nigde nije rekao to što mu Lazanski pripisuje zato što svoj predmet poznaje bolje od Lazanskog. Stupar i Trifunović su bili optuženi u sasvim drugom kontekstu, gde bi i za jednog tužioca sarajevske inkvizicije takva izjava zvučala potpuno apsurdno. Kada su srpske trupe ušle u Srebrenicu 11. jula, grad je bio prazan i nije bilo nikakvog odvajanja „ratnih zarobljenika od drugih muslimana“ u kome bi optuženi mogli da učestvuju niti se oni za to terete. Prema navodima optužnice, optuženi su se tada nalazili ne u Srebrenici nego u Kravici, na udaljenosti od oko 30 km, gde su čuvali zarobljenike koji su privremeno tamo bili smešteni i navodno učestvovali u njihovom ubijanju. (Stupar i Trifunović su usled nedostatka dokaza bili oslobođeni, ali to je nešto što Lazanski nije zapazio.)

Niti je portparol tužilaštva tvrdio da su optuženi od pretpostavljenih dobili naređenje da „ubiju oko 1.500 zarobljenika“. U optužnici sa navodi cifra od „oko 1.000“. Mada se u ovoj, kao i u drugim sličnim srebreničkim optužnicama, nerealno tvrdi da su svi pripadnici srpskih snaga imali opštu nameru da istrebe sve muslimane na tom prostoru i da su shodno tome postupali, to je samo formalnopravno pokriće za tezu o genocidu. Faktički, Stuparu i Trifunoviću se stavljao na teret incident u zadruzi u Kravici, kada je jedan od zarobljenika oteo pušku iz ruku srpskog stražara, ubio jednog srpskog vojnika i zatim ranio nekoliko, čime je izazvao prekomernu reakciju u kojoj je stradao još uvek tačno neutvrđen broj muslimanskih zarobljenika smeštenih u prostorijama zadruge.

Koliko ih je najviše moglo biti, približno je ustanovio američki istraživač i saradnik Istorijskog projekta Srebrenica Endi Vilkokson. Na osnovu dokumenta Haškog tužilaštva koji je ušao u spise, Vilkokson je utvrdio da je „ukupna površina dveju prostorija skladišta u Kravici, gde su držani zarobljenici, 589,5 kvadratnih metara…, prema tome, možemo da procenimo da je broj zatvorenika koji bi mogao da sedi na podu skladišta u Kravici negde od 600 do 700 ljudi ako je skladište bilo prazno, a nije“.

Navodeći iskaze raznih svedoka, Vilkokson dodaje da je „skladište bilo u upotrebi u vreme masakra i deo poda je bio natrpan materijalima koji su se čuvali u skladištu. Jedan od muškaraca koji su preživeli masakr izjavio je da su se u prostoriji skladišta, gde je sedeo, nalazili kontejneri, stara žičana ograda i trošna stara kola, a sve je to bilo smešteno unutar skladišta“.

Lazanskog, „kada su vojnici Vojske Republike Srpske ušli u Srebrenicu, žene i deca su autobusima evakuisani put Tuzle, dok su muškarci odvedeni u logor u susednom selu Kravica“, upućuje na zaključak da vrlo malo zna o sledu događaja o kojima piše. U vreme ulaska VRS u grad, žene i deca iz Srebrenice nalazili su se u bazi holandskog bataljona u Potočarima, odakle su ih u saradnji sa UN srpske snage evakuisale do Kladnja, najbliže tačke pod muslimanskom kontrolom. Muškarci nisu bili odvedeni u Kravicu, koja se nalazi na višekilometarskom rastojanju i nije susedno selo, nego su se dali u oružani proboj prema Tuzli iz sela Šušnjari i Jaglići, preko srpske teritorije. Muslimani koji su 13. jula završili u zadruzi u Kravici bili su zarobljeni na području Konjević Polja, ili su se tamo predali tokom proboja.

Na pitanje koje Lazanski postavlja: „Osim toga, ako je portparol Tužilaštva BiH svojevremeno izgovorio broj od 1.500 ubijenih, otkuda sada broj od navodno 8.000 ubijenih ljudi?“ – odgovor je jednostavan.

Zato što su zarobljenici bili ubijani na više lokaliteta, a ne samo u zadruzi u Kravici, pa je potencijalno broj mogao da bude veći od broja ubijenih u Kravici, šta god da je taj broj bio. Pritom, ono što je važno istaći nisu stvari koje Lazanski nasumice pominje, nego činjenica da je incident u Kravici izbio spontano, da je posledica prekomerne reakcije stražara na mogućnost pobune neuporedivo brojnijih zarobljenika, da prilikom ubijanja nije bilo nikakvog predumišljaja i da zato, po definiciji, to ne može biti sastavni deo genocidne radnje, bez obzira na stvarni broj ubijenih ili čak da se na drugim mestima i desilo nešto nalik na genocid.

U poslednje vreme je sve očiglednije da Lazanski gubi kontrolu nad skoro svakom materijom koje se lati, a istraživanje činjenica mu izgleda nije fah.

Izvor: Novi Standard