Отварање архива Ватикана и усташки злочини (2)

У данима Шестоаприлског рата Степинац је изразио наду да се хрватски војници неће борити, да ће се предати Немцима и заједно с њима ратовати против Срба. Алиби за такво понашање налазио је у кривици Срба, њиховим „барбарским“ поступцима, „несношљивој“ југословенској држави. На дан проглашења Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, Степинац је записао следеће: „Велики четвртак. Данашњи дан је прекретница у животу хрватског народа. Југославија се распада, а Хрватска постаје независна држава… Народ је проглашење (НДХ) примио с великим одушевљењем… Исто тако народ је немачкој војсци приредио срдачан дочек. Власт се преузима од стране усташа у свим подручјима…“

Свештенство је већ следећег дана добило задужење да народу даје упутства „за даљи рад“, као и какав однос треба да заузме према „новом поретку“, каже у интервјуу за Печат академик Љубодраг Димић.

Да ли је на састанцима било речи о томе да је римокатоличка хијерархија насиље у НДХ називала „враћањем вери отаца“ да би касније хрватске свештенике и редовнике који су директно учествовали у догађајима 1941–1945. означила „појединачним, заблуделим овчицама“?

— Наведено је имало своју предисторију! Јуна 1939. године, у договору с Ватиканом, А. Степинац обавезао је свештенство и вернике да достојно прославе 1300-годишњицу од успостављања првих веза Хрвата са Светом столицом. У прослави, која је требало да се протегне на период 1939–1941. године, акценат је био на „вјерско-моралном препороду“ и „кршћанској обнови“ хрватског друштва. Задатак је био „пробудити млаке и нехајне“, обликовати тзв. „духовне одличнике“, уклонити све што слаби веру, уносити темељна католичка начела у јавни живот, извршити „опћу мобилизацију“ клера и лаика, „приводити натраг у крило цркве оне који су од ње отпали“ и друго.

За годину 1941, како је наговештавало писмо папе Пија ХII од 12. маја 1940, био је предвиђен „јубиларни опрост“. Папа је опрост давао на молбу надбискупа Степинца како би хрватском народу, како је стајало у његовом писму, била дата „заштита за постигнуће побожности у кријепости у ова нарочито страшна и тешка времена“. Опрост се односио на „потпуно опраштање цијеле казне коју би требало испаштати за гријех“. Римокатоличка црква је тих месеци отпочела да нападно пропагандно истиче да је папино писмо потврђивало да је за Хрвате 1941. установљена као „изванредна јубиларна година“, потенцирајући да католичка омладина стоји на „мртвој стражи Хрватства“, а Хрватска представља „предзиђе католичанства“. Да ли је уопште тај обећани „опрост“, и у којој мери, утицао на размере злочина учињених у 1941. години остаје да се додатно истражи.

Почетком исте те 1940. године, када ће нешто касније од папе Пија ХII тражити „опрост гријеха“ за сва недела која учини католички хрватски народ, Степинац ће у свом дневнику 17. јануара записати следеће: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, то јест да пригну главе пред намјесником Христовим – Светим Оцем. Онда би ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе, јер бизантизам је одиграо страшну улогу у повјести овог дијела свијета…“ Тог великог посла Степинац се прихватио већ следеће године. Партнери су му биле усташе, за које је као вернике такође важило „потпуно опраштање“ почињених греха.

О Србима је Степинац говорио и на Бискупској конференцији одржаној крајем новембра 1940. године и оптуживао их за денационализацију Хрвата, покушаје систематског удаљавања хрватских маса од Рима, прозелитизам који је резултирао преласком најмање 200.000 Хрвата у православну веру. Том приликом надбискуп загребачки је нагласио да сваки православни храм који је подигнут у римокатоличком окружењу представља „гранични камен“ систематског напредовања православља у југословенској држави. На удару милитантног римокатоличког клерикализма била је југословенска држава, коју је Степинац, да се придржавао начела Канонског права, требало да брани и да из редова цркве изопшти све оне који су настојали да је руше („казну изопћења“ предвиђао је канон 2335).

Какав је био његов однос према усташким старешинама?

— Усташке старешине с којима се у предвечерје рата често сретао (М. Будак, М. Пук, С. Кватерник…) и високорангиране свештенике ангажоване у пословима рушења државе (И. Шарић, К. Шегвић, Вилим Цецеља…) Степинац није корио. Прихватао је њихов политички, национални и верски радикализам и додатно га бодрио. Прећутно је прелазио преко све уочљивијег срастања екстремног хрватског национализма и клерикализма с фашизмом. Није кажњавао ни на који начин „заклете усташе“ из редова римокатоличког свештенства попут жупника у Кустошији Вилима Цецеље, жупника у Слуњу Ивице Никшића и Сидонија Шолца, жупника из Шибеника А. Губерине, жупника из Личког Осика Франа Биничког, жупника из Огулина И. Микана, жупника из Дрниша Фра Берковића, гвардијана манастира Чунтићи Ч. Хермана, фрањевца Р. Главаша из Широког Бријега, католичког свештеника Д. Камбера и друге.

Није спречавао проусташку делатност жупних дворова и братстава манастира у Новој Градишки, Босанској Градишки, Осијеку, Дрнишу, Нашицама, Петрињи, Добоју, Броду, Дубровнику, Шибенику… За њега је, подједнако као и за Свету столицу, Југославија била „умјетна версајска творевина“, „великосрпска држава“ која је Хрвате културно „бизантирала“ и „балканизовала“, верски претапала у православне, политички „србизирала“ и „бољшевизовала“. Хрвате је сматрао жртвама либералне југословенске државе. Југословенска држава за Степинца није била „Божји дар“ већ ће то постати Независна Држава Хрватска, коју је РКЦ од првог дана сматрала „Светом Хрватском“. Степинац је, отуда, пре него што је рат и започео, истицао да клер неће бити „равнодушан и неутралан“ у догађајима који следе. Свако друго понашање римокатоличког свештенства он је означавао „издајом домовине“.

Југословенску државу и Србе Степинац је, у говору одржаном на Бискупској конференцији крајем новембра 1940. године, оптуживао, као што смо већ рекли, за денационализацију Хрвата, покушаје систематичног удаљавања од Рима, прозелитизам који је резултирао преласком најмање 200.000 Хрвата у православну веру. Тако је, пре него што је рат и почео, маркиран број од најмање 200.000 православних Срба које је требало, када околности то дозволе, вратити у „вјеру својих отаца“.

Зашто 200.000? Како је Степинац дошао до тог броја?

— Наведени број је вероватно био резултат рачунице која је своје упориште имала у канонском ставу РКЦ да је свако дете рођено у браку с католиком католик. Тај се став сударао са инерцијом понашања у патријархалном друштву, по којој националност и верско опредељење детета из мешовитог брака национално и верски одређује отац породице. Да се претпоставити да се тако дошло до броја од најмање 200.000 деце рођене у мешовитим браковима у којима је отац био православне вере, тј. „преобраћених католика“ које ће РКЦ као православне, у ратним условима, настојати да покатоличи. Геноцид је, а прекрштавање је један од облика у коме се исказује, осмишљен много пре него што се приступило његовој реализацији. Део тог подухвата било је и рушење православних богомоља, што такође представља део верског и културног геноцида.

У одговору на ваше питање морамо споменути веома индикативну реакцију А. Степинца на војни пуч од 27. марта 1941. године. У свом дневнику том приликом је записао да из целог догађаја „избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета која се никада неће ујединити, док је један од њих у животу“. Том се приликом још једном згрозио над „духом бизантизма“ и истакао да је „шизма“ (тј. православље) „највеће проклетство Европе, скоро веће од протестантизма“. Сматрао је да код православних „нема начела, нема истине, нема правде, нема морала“. У закључку је још једном поновио да „из цијелог овог чина, тј. државног удара, опет избија на јаву чињеница да су, све у свему, Хрвати и Срби два свијета, сјеверни и јужни пол, који се никада неће приближити (осим чудом божјим) док је једног од њих у животу“.

Да ли сте проучавајући грађу о Степинцу имали његов дневник у рукама? Да ли је тачно да су одређени фрагменти уништени?

— За нас је и Дневник Алојзија Степинца остао недоступан, па тако и велика непознаница. Папа Франциско нам је дао дозволу да истражујемо у архивима Римокатоличке цркве, самим тим и у надбискупском архиву у Загребу, где се постојећих пет томова Дневника чува. Нажалост, могућност да тај вредан извор користимо нисмо добили, јер се он налазио, како су члановима Комисије рекли директор архива и задужени архивари, у поступку репарације и лечења. У каквом је стању тај историјски извор нисмо били у прилици да видимо.

Када ће Дневник Алојзија Степинца у целини бити доступан истраживачима остаје да се види. Да ли су тачне гласине да ће га РКЦ приредити, такође нам није познато. Да ли се тим евентуалним приређивачима, без могућности увида у оригинални примерак, може веровати, такође је отворено стручно и морално питање. У постојећим околностима ми смо користили делове Дневника које је својевремено у листу Данас објављивао историчар Љубо Бобан. Такође смо користили делове Дневника који се у прекуцаној верзији налазе у Збирци Виктора Новака која се чува у Архиву САНУ. Користили су нам и делови које су у својим радовима наводили други истраживачи (Цвитковић, Илић, Булајић, Кољанин…).

Информације да се примерак Дневника налази у Архиву Удбе нису се потврдиле као тачне (макар је таква информација дата верском делу Комисије СПЦ). Последња, шеста књига Дневника никада није пронађена и њен садржај је велика непознаница. Ипак, претпостављамо и надамо се да један примерак тог историјског извора постоји у Ватикану и да ће тамо лакше и пре бити доступан истраживачима са ових простора него у Загребу.

Да ли то упућује на закључак да је свештенство по налогу виших црквених власти активно радило на разбијању југословенске државе? С ким је из врха новостворене НДХ Степинац имао контакте?

— Алојзије Степинац је већ 11. априла 1941. посетио новог министра полиције др Милована Жанића, као и новог заповедника војске Славка Кватерника. Том приликом пренео им је „своја честитања за објављивање Независне Државе Хрватске“. Тада је успостављена, како је писала хрватска штампа, „уска сарадња између усташког покрета и највиших представника Римокатоличке цркве“. Тих априлских дана 1941. године Степинац је делио мишљење С. Кватерника да је НДХ створена „Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета, те вољом наших савезника“. Дао је „надбискупски благослов“ усташким јединицама. Био је међу првима који се видео с Павелићем 16. априла 1941, када се он тријумфално вратио у Загреб, давши му том приликом „божји благослов“ за све што је до тада радио и што намерава да чини.

Све то је било супротно и Канонском праву РКЦ и међународном праву, представљајући издају земље и заклетве коју је као коадјутор, а касније надбискуп загребачки положио. Степинац није крио своје одушевљење новонасталим стањем и исказивао је спремност на сарадњу с новим властима. Био је убеђен да ће Хрватска под Павелићем у наредних десет година „бити рај“.

Како објашњавате чињеницу да се Степинац није противио Павелићевој намери, изреченој приликом првог званичног сусрета 27. априла 1941. године, „да ће истребити старокатоличку секту“ и да „неће бити толерантан према српско-православној цркви, јер то за њега није црква него политичка организација“?

— Степинац је поглавника сматрао „искреним католиком“. Већ дан касније, 28. априла 1941, Степинац се обратио свештенству, означивши га „свједоком најзамашнијих догађаја у историји хрватског народа“, савремеником догађаја који су хрватском народу „донијели у сусрет давно жељковани идеал“ и времена у коме је рођена Croatia sacra (Света Хрватска).

Није му сметало усташко расно законодавство које је дало правну основу за извршење злочина геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Независна Држава Хрватска је за њега била божје дело. Свештенство је обавезао да свим силама ради како би НДХ постала „Божја држава“ у којој владају „божји закони“. Заложио је свој ауторитет у Риму да Света столица de facto (али не и de iure) призна НДХ. Тако се закорачило у злочин.
Када су Срби у питању, које од Хрвата није делила ни раса, ни крв, ни језик, ни простор на коме живе, разлози за ликвидације су били превасходно црквени и верски (СПЦ и православље).

У основи дехуманизације Срба, како је истицао Павелић у разговору с Хитлером шестог јуна 1941, а Степинац много раније записивао у својим дневничким белешкама, биле су наводне непремостиве цивилизацијске разлике између Хрвата, католичког народа и припадника културе Запада, и у сваком смислу инфериорних Срба, које одређују православље и култура „Бизанта“. У расном смислу Срби су означавани народом који је због мешања с другим балканским „расним и етничким елементима“ изгубио своју аријевску расну чистоту. У државној политици НДХ на једној је страни негирано само постојање Срба, а на другој захтевано њихово искорењивање (прекрштавањем, принудним пресељењем, физичком ликвидацијом).

Шта се десило с хришћанском етиком на којој инсистира католицизам?

— Извитоперени католицизам који се пречесто позивао на морал, право, правду и побожност, допустио је и подстакао злочин над оним категоријама становништва „Свете Хрватске“ које су много раније означене непријатељима Римокатоличке цркве. На делу је био став да за Србе „изван Римске цркве нема спасења“. А то је значило избор између смрти и промене вере. Римокатоличку цркву и самог Степинца најтеже је компромитовала чињеница да су некритички пригрлили усташки режим, чију је политику обликовало неколико ставова: да Срби у Хрватској представљају непрекидну опасност за хрватски народ, да су у целој историји Хрвата играли негативну улогу и били реметилачки фактор, да је њихова црква утицала на однарођивање хрватског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској, да их треба вратити у „вјеру отаца“, да за Србе нема места у новонасталој хрватској држави, да с њима треба водити немилосрдан „крсташки рат“ до истребљења. Све наведено било је у супротности с хришћанским моралом, али се на то у РКЦ нико није обазирао.

Да ли је из редова РКЦ заиста потекла тек неколицина „појединачних заблуделих овчица“ које су подржавале НДХ и активно учествовале у њеном програму?

— Бројеви говоре да је после формирања НДХ 128 католичких свештеника директно било ангажовано на покатоличењу православног становништва. Кључна личност у тзв. „одбору тројице“, који је имао значајну улогу у процесу прекрштавања, био је Алојзије Степинац. Његов пример следили су и други високи црквени достојанственици у НДХ. Подаци говоре да је било 69 добровољних војних душебрижника, који су, уз остало, благосиљали успехе усташког оружја и давали опросте за учињене злочине.

Педесет римокатоличких свештеника нашло се на официрским дужностима (усташки пуковници, сатници, пропагандисти…) и на истакнутим функцијама у усташким органима власти (начелници општина, усташки повереници, намештеници у министарствима, функционери у редарственој служби…). Чак 133 римокатоличка свештеника директно су учествовала у прогонима православног становништва, а 27 је починило злочин убиства припадника друге вере. Павелић је због заслуга учињених за НДХ одликовао 219 римокатоличких свештеника. Међу њима је био и Алојзије Степинац, као и други истакнути прелати.

Када све сумирамо, чини ми се да са сигурношћу можемо закључити да је у вредносном систему надбискупа загребачког, поред католицизма, хрватска држава представљала једну од највећих вредности. У име те „вредности“, која је ишчекивана готово хиљаду година, Римокатоличка црква и надбискуп загребачки ћуте о природи успостављеног усташког поретка, који је био дубоко супротан хришћанском моралу.

О чему сведочи чињеница да је Алојзије Степинац спорадично критиковао усташку државу, али је никада није одбацио?

— Он верује да је режим пролазан, а идеал хрватске државе, остварен захваљујући усташком покрету, нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији, трајан. Не осврће се на чињеницу да је Независна Држава Хрватска настала супротно међународном праву и да није била ни праведна ни правна. Верује да ће та творевина (држава „у покушају“), иако израз новог нацистичког поретка (антипоретка) у ратом захваћеној Европи, „надживети“ време „орочено“ његовим трајањем и с временом добити нове садржаје. Одбацује сазнања да је власт у Независној Држави Хрватској политички и идеолошки најближа оној у Трећем рајху. Занемарује чињеницу да је држава тоталитарна и злочиначка, а њен поглавник истовремено: вођа екстремне десничарске организације фашистичког карактера са израженим терористичким наслеђем и праксом; шеф државе „новог типа“, која је геноцид над сопственим становништвом подигла на ниво „законске обавезе“; креатор расне идеологије која је инсистирала на ставу да „док постоје Срби, Јевреји и Роми за Хрвате нема опстанка“.

Степинац игнорише стварност у којој општа криминализација Срба, Јевреја и Рома представља политику државе, у којој Римокатоличка црква и свештенство партиципирају. „Затвара очи“ пред чињеницом да је у Независној Држави Хрватској злочин над одређеним категоријама становништва озакоњен и да, на пример, Срби страдају као Срби, а делом и као Југословени (по националном критеријуму), као припадници православне вере (по верском критеријуму), као либерали, масони, комунисти, имућни грађани (по идеолошком и економском критеријуму), као одметници од власти (криминализују их).

То што је на делу било разарање културних и духовних вредности читавих народа који су означавани духовно и ментално инфериорним (забрана језика и писма, забрана верских организација и разарање цркава и духовних објеката, затирање културно-просветних организација, брисање историје и идентитета, одузимање имовине, забрана кретања, насилно пресељавање, насилно католичење које не трпи „приговоре и отезање“, синхронизована масовна убиства и покољи, истребљење у логорима, ритуална убиства) није изазивало значајније протесте надбискупа Степинца. То подједнако важи и за успостављање права (закони, правни поредак) које допушта и прописује административну принуду и даје основу за формирање бирократских инструмената преко којих се реализује геноцид, што је супротно самом поимању права.

Римска курија је подржавала усташку емиграцију и објашњавајући је делом антикомунистичког покрета Запада. Да ли је на заседањима мешовите комисије била отворена тема пацовских канала и улоге Ватикана у њима?

— О пацовским каналима, улози РКЦ у „извлачењу“ усташког вођства и свих који су окрвавили руке у време постојања НДХ, говорило се само узгредно. Та тема, о којој већ доста тога знамо, остаје будућим истраживачима.

Бавили сте се проучавањем историјске улоге Степинца у годинама пред Други светски рат. У којој мери овај период његовог живота може да објасни каснија опредељења?

— Године у којима се школовао и формирао, вршио дужност свештеника, био коадјутор, а затим надбискуп загребачки, разоткривају и објашњавају понашање Алојзија Степинца у каснијим временима. По нашем мишљењу време које је претходило Другом светском рату веома прецизно објашњава Алојзија Степинца и одређује његово понашање у Другом светском рату.

Да ли би документација похрањена у Ватиканском архиву могла битније да промени слику о историјској улози Степинца у НДХ од оне коју имамо?

— Код надбискупа Степинца није било снаге да се призна да је „етничко преуређење простора“, а пре свега геноцид над Србима, био само најапсурднији израз једног програма (пројекта, државне политике), који је грађен и дограђиван деценијама и у коме је Римокатоличка црква у Хрватској, на чијем је челу био, здушно партиципирала.

У саме темеље хрватске државе и друштва била је „узидана“ национална и верска искључивост према другоме, систематично подстицана србофобија, укорењена ксенофобија. Био је потребан само „историјски контекст“ у коме ће све наведено „проговорити“. Тешко да ће документација из ватиканских архива значајније померити до сада стечено знање о Степинцу, РКЦ и НДХ у годинама Другог светског рата.

---

Извор: Печат