Panika Vašingtona zbog dešavanja na Jugoistoku Ukrajine

U američkim geopolitičkim scenarijima Ukrajina se smatra za rusku periferiju, čija prinudna promena načina života treba drugim državama sa bivšeg sovjetskog prostora da posluži kao primer za odustajanje prihvatanja „Moskve kao njihovog gospodara“. U najnovijim planovima Bele kuće podrazumeva se da se, prvo, Moskva natera na bilo koji način da prizna novu kijevsku vlast i, drugo, da se složi sa konačnim okretanjem Ukrajine Evro-Atlantizmu. Amerikance malo zanima sudbina ukrajinskog naroda, baš kao što oni ne razmišljaju ni o radikalnom nacionalizmu pučista koji su preuzeli vlast. Rušenje državnosti, slaba vlast, raskol ukrajinskog društva – sve to Zapadu ide na ruku.

Eto takva je opšta atmosfera u kojoj Zapad predlaže da se počnu pregovori Rusije, SAD, EU i sadašnjeg režima iz Kijeva, u vezi sa regulisanjem krize u Ukrajini. Amerikanci žure. Oni nameravaju da organizuju prvi sastanak u sledećih 10 dana. Međutim, ubedljivost Džen Psaki, rukovodioca pres-službe Stejt dipartmenta SAD, daje nam malo mogućnosti da poverujemo da će taj sastanak biti održan baš u roku od 10 dana, i mnogi smatraju da će konačnu odluku o početku pregovora ipak doneti Kremlj.

Kako se očekuje, u pregovorima će učestvovati šef diplomatije Evropske unije Ketrin Ešton, državni sekretar SAD Džon Keri, ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov i trenutni vršilac dužnosti rukovodioca MIP-a Ukrajine – Dešica. Po sastavu delegacije je jasno da će Zapad, ko zna po koji put, da pokuša da Moskvi diktira svoje uslove u vezi sa Ukrajinom, kao i da će joj predložiti da prihvati vođenje dijaloga sa predstavnikom pučista – Dešicom. Jedno je održavati sastanke sa ukrajinskim energetičarima po pitanjima isporuke gasa, ali je sasvim drugo voditi politički dijalog o regulisanju unutrašnje krize u Ukrajini, i to sa čovekom koji predstavlja Ministarstvo inostranih poslova Ukrajine i koji,usto, ne poseduje važeća ovlašćenja. O čemu to sa njim može da se pregovara?

Užurbanost kojom Vašington pokušava da počne pregovore između SAD, EU, Rusije i kijevskog režima objašnjava se događajima koji se odvijaju na istoku Ukrajine. Tamo Amerikanci eksperimentišu sa njihovim modelom vođenja rata preko nezakonitih oružanih formacija i stranih privatnih vojnih kompanija, kako bi se postiglo što jače slabljenje Rusije. Odlučeno je da se Donbas otme iz ruskog kulturno-istorijskog areala i ruskog geoekonomskog prostora. Bitka na istoku Ukrajine može da postane i kulminacija kompletne ukrajinske krize i Amerikanci su se upaničili od straha da se ne ponovi Krim… Vašington bi hteo da milione ruskih stanovnika Ukrajine koji žive u njenom istočnom delu liši prava da predstavljaju izvor vlasti i nosioca suvereniteta. Ukoliko zaista dođe do planiranih pregovora, oni će predstavljati konstataciju činjenice koliko je ukrajinsko građansko društvo nesposobno da samostalno odredi budućnost sopstvene zemlje. Zaista nema smisla dodvoravati se Kijevu i njegovim vašingtonskim partnerima!

Sve iole značajne društvene snage Ukrajine izjašnjavaju se za referendum o federativnom državnom uređenju, kao i za novi ustav zemlje koji bi vodio računa i o jeziku, i o drugim interesima Istoka Ukrajine. Međutim, još uvek se ništa ne zna o pripremi tog novog Osnovnog zakona. „Za sada nema nikakve informacije o čemu se konkretno diskutuje, koje koncepcije se konkretno prihvataju za taj novi nacrt osnovnog zakona Ukrajine“ – kaže Sergej Lavrov. Kako,onda, da se uopšte počnu multilateralni pregovori kada nema informacija o osnovnom zakonu?

Jacenjuk je obećao da će do 15.aprila završiti pripremu nacrta Ustava. Nema čak ni najave da će zahtevi Istoka o federalizaciji biti ispunjeni, ali postoje maglovita uveravanja da će regionima biti data nekakva „nova ovlašćenja“. Kakva su to ovlašćenja – ništa nije poznato ni predstavnicima istočnih regiona, ni ruskoj strani. Ili će sa novim ustavnim oblikom Ukrajine, koji se oblikuje u Vašingtonu, ruskom MIP-u biti predloženo da se upozna tek za pregovaračkim stolom.

Da primetimo da znanja Amerike o ukrajinskim stvarima ostaju na jako niskom nivou. Od početka krize u Ukrajini nekoliko centara za proučavanje javnog mnjenja je pravilo ankete među Amerikancima sa pitanjima kako, po njihovom mišljenju, SAD treba da reaguju na sadašnju situaciju u Ukrajini. I iako je dve trećine anketiranih izjavilo da situaciju u Ukrajini prati „prilično znatiželjno“, većina njih u stvari vrlo malo zna o tome šta se tamo dešava, pa čak ponekad ne znaju ni gde se ta zemlja nalazi. Pri tom se Amerikanci ne uzbuđuju zbog sopstvenog neznanja, ali su se ipak pozabavili pisanjem ustava za nju. U Evropskoj uniji, uostalom, o nacrtu novog ukrajinskog ustava takođe nemaju pojma. Briselu je za predložene pregovore namenjena uloga statiste.

Uostalom, i sama ideja zavođenja Ukrajine integracijom sa Evropom pripada ne Evropljanima, već Amerikancima. Stari Svet nije ekonomski spreman da u svoje redove primi nove zemlje, bila to Ukrajina, Gruzija ili Azerbajdžan.

Kako procenjuje Evropska komisija, oko 84 miliona ljudi u Evropi živi ispod crte siromaštva, a proces izlaska iz te krize može da potraje i 10 godina. Poneko smatra da su i te cifre smanjene. Prema podacima međunarodne humanitarne agencije Oxfam, ispod crte siromaštva je bačeno već 120 miliona ljudi, a ukoliko politika stroge budžetske ekonomije koju sprovode Evropska unija i Međunarodni monetarni fond ne bude promenjena, masa evropskih siromaha će se do 2025.godine povećati još za 15 – 25 miliona. Sa Ukrajinom – to će biti i dva puta više, jer u njoj praktično svaki drugi stanovnik živi ispod crte siromaštva, pri čemu je ta crta mnogo niže nego u Evropi.

Učestvovanje u pregovorima koje je tako samouvereno obećala Džen Psaki će realno da znači ne samo legitimizaciju državnog prevrata i nezakonite vlasti koju će oni doneti, već i pripremu baze za stupanje Ukrajine u NATO. Na kraju takvih pregovora Ukrajina može da dobije samo status teritorije kojom upravljaju zapadne države, i na kojoj će NATO imati pravo da razmešta svoje jedinice uz granicu sa Ruskom Federacijom. Zapad ne može da veruje ukrajinskoj armiji: malo je Ukrajinaca koji su spremni da krenu u pohod na Moskvu. „Vojna reforma“ novog kijevskog režima za glavni cilj ima formiranje kaznenih snaga koje su spremne da se bore protiv svog naroda. Naziv tih snaga je pozajmljen, naravno, iz američke prakse – „nacionalna garda“. Bilo je planirano da se do kraja marta u redove kaznene garde mobiliše do 15 hiljada ljudi, ali – nije se uspelo. U većini slučajeva „dobrovoljci“ čak ne stižu ni do medicinske komisije – sami odbijaju da stupe u tu „gardu“, ili nisu sposobni za službu. Prijavljuju se nezaposleni, ali je veliki broj njih iznad 40 godina, a ljudi stariji od 40 godina se ne primaju. Prilično često se službi vrbovanja prijavljuju ljudi sa sudskim dosijeima. Od 122 dobrovoljca u Donjeckoj oblasti za sada nisu uspeli da pronađu ni jednu osobu koja bi odgovarala za „gardistu“ po svim potrebnim osobinama. Ništa bolja situacija nije ni na zapadu Ukrajine. U šest oblasti se prijavilo ukupno 700 dobrovoljaca, od kojih je primljeno samo 43. Više nema sumnje da je Nacionalna garda reanimirana samo radi legalizacije odreda fašisoidnih nasilnika iz „Desnog sektora“, koji su jedini spremni da u Ukrajini štite američku demokratiju.

Kulminaciju nerazumnosti rukovodstva SAD predstavlja slanje u Donjeck saradnika američkih privatnih vojnih firmi. To je – početak intervencije, i Amerikanci rizikuju da sasvim potonu u ukrajinskoj krizi. SAD nisu imale nikakvu praktičnu vojnu varijantu za Krim, baš kao ni za Gruziju 2008.godine. Amerikanci nemaju šanse ni na istoku Ukrajine. Moraće da odstupe, jer svet je ugledao američke uši, za koje samo Rusija može da izvuče Ameriku iz novog ambisa. Međutim, još nije došlo vreme za pregovore. Kremalj će se dogovarati o uslovima američke kapitulacije, a neće podilaziti Vašingtonu u njegovoj avanturi.

Izvor: Fond Strateške Kulture