Патријарси у Лондону или нова британска ера

Минулих дана су патријарх Руске православне цркве Кирил и патријарх Српске православне цркве Иринеј боравили у вишедневној званичној посети Великој Британији. Они су били гости Енглеске цркве, чији је духовни поглавар кантерберијски надбискуп Џастин Велби био и њихов домаћин. Свим њиховим сусретима са лондонским домаћинима – а патријарха Кирила је примила и краљица Елизабета II – доминирала је упадљиво непосредна и пријатељска атмосфера. Ако се зна да је Уједињено Краљевство теократска држава – краљица је истовремено и врховни поглавар Енглеске цркве а све бискупе именује британска влада и они су чланови Дома лордова Парламента – онда је јасно да ове посете православних патријарха нису само религијске природе. Одатле долази и њихова важност.

Званично руски патријарх Кирил је дошао поводом 300 година постојања и рада Руске православне цркве у Великој Британији. Патријарх Кирил је освештао руски храм Успења у Лондону и одржао недељну литургију којој је присуствовао и кантерберијски надбискуп Велби. Његова посета долази у часу када британска влада, или барем њено министарство спољних послова, предводи антируску кампању европског Запада и када се у Лондону отворено прети и могућим ратом против Русије на Блиском истоку. У таквом амбијенту руског патријарха прима краљица Елизабета II. Опет, званично, она се сусрела са руским патријархом у капацитету поглавара Енглеске цркве, али ипак краљица је шеф државе. Истовремено, позната је традиционална блискост Руске цркве и власти Русије, па је зато веома важна чињеница да је британска краљица у Бакингемској палати угостила руског патријарха, практично, у дипломатској симболици гледано, човека из Кремља. Ту, ваљда је јасно, нема случајности и протоколарне аљкавости.

Ако се прихвати веровање да је Велика Британија још увек „стара лисица“, онда се буди сумња да оно што се јавно види на политичкој сцени није и оно шта би могле бити и стварне још невидљиве процене британског естаблишмента о могућем развоју међународне сцене. Традиција британске политике је да се јавно држи прокламоване политике британских савезника, а иза сцене темељно анализира стварно стање и вероватни развој, па се онда неупадљивим бочним путевима посетепено гради амбијент Британије у том долазећем развоју.

У том светлу посета руског патријарха и протокол који ју је пратио су изузетно важни сигнали да се Велика Британија припрема за вероватни развој међународне сцене и веровање Лондона да ово што је сада јавни политички концепт Запада неће још дуго трајати. Зато тим бочним путевима Лондон настоји да одржи везе са Русијом и обезбеди амбијент који ће значити њену предност у очекиваном развоју односа у свету. Део тих процена је и излазак Велике Британије из Европске уније.

У том светлу би требало гледати и на посету српског патријарха Иринеја. Званично, он је био гост Енглеске цркве и кантерберијског надбискупа Велбија поводом стоте годишњице прве британске прославе Видовдана. Тада је, у јеку Првог светског рата, српски владика Николај Велимировић одржао прво православно богослужење у лондонској катедрали Светог Павла. У то време је 28. јуни, Видовдан, у Британији проглашен и као британски празник. Тај празник је у тадашњој Британији добио име Косовски дан.

И сада, стотину година касније, и патријарх Иринеј је у катедрали Светог Павла говорио о Косову и све је у организацији Енглеске цркве деловало импознатно и одисало је блискошћу.

Иронија живота је, међутим, да се Косовски дан у катедрали Светог Павла у Лондону, уз све почасти за српског партијарха, обележава у времену када је Велика Британија била кључни предводник бомбардовања Србије и још увек је један од највећих заговорника отцепљења и независности Косова. Један од претходника кантерберијског надбискупа Велбија Џорџ Кери је 1999. године своју божићну посланицу у директном телевизијском преносу послао директно са Косова, из Приштине, благосиљајући бомбардовање и оно што се тада на Косову догађало, а то је масовни прогон Срба и свега православног. Али то је живот и то је политика.

И после свега тога Британија угошћује српског патријарха. Патријархова посета је део већ поменутог система бочних путева и невидљивог грађења мреже за оно за шта се верује да ће да дође и буде британска политика. Наиме, очигледно је да у актуелном хаосу у међународним односима Лондон постепено настоји да изгради своју сопстену политичку мрежу, засебно од западних интеграција и савезништава, и покушава да оживи стара савезништва и врати се у оне земље за које верује да би могли бити британски савезници.

На јужнословенском простору очигледно је то Србија, и то једино Србија. То није само процена него и план. Другим речима, Британија се враћа у Србију и међу Србе, али не као адвокат нечије политике, не као део неке интеграције него као Британија. За то је, међутим, потребно извесно време и веома пажљиво грађење голим оком тешко видљиве мреже. Последњих година политички односи Британије и Србије скоро да нису постојали, били су на нули, а сарадња је одржавана само преко оружаних снага. Сада се оживљава и политичка сарадња. Први поуздан наговештај је била посета британског престолонаследника принца Чарлса пролећа ове године Београду, па сада патријарх Иринеј у Лондону а ускоро би и шеф Форин офиса Борис Џонсон требало да дође у Србију, коју, за разлику од његових претходника, познаје и пре уласка у британску владу.

Очигледно је да Британија покушава да изгради паралелну политику са кључним земљама и онима које су на важним геоплолитичким местима а за које се верује да би могли бити британски савезници. Времена која долазе ће, процењује се у Лондону, изродити нови међународни поредак у чијем стварању Велика Британија жели да искористи своје старе вештине посредовања, а за то су јој потребни неки други савезници. За такве пројекте традиционално су кључни инструменти краљевска породица и Енглеско црква, посебно када је реч о православним земљама и народима, којима је она, тврди се, одувек била блиска.

Да ли ће, међутим, земље око којих сада Лондон плете своју мрежу прихватити ту игру и заборавити све што се минулих година дешавало и зло које им је нанесено – то је на њима, а не Британији. Додуше, Британија у томе има богато искуство. Једним делом би, међутим, све могло да зависи и од Америке, самопроглашеног господара Запада, која не гледа балгонаклоно на те британске планове.

Уочи доласка руског патријарха Кирила у Лондон британска централна банка, Енглеска банка, је преко NatWest банке без објашњења блокирала све рачуне руској телевизији RT, која у Британији ради као локална информативна кућа под именом RT UK. Гувернер Енглеске банке је Канађанин Марк Карни, који је претходно био директор у америчком Голдман Саксу, па се верује да је блокада рачуна изведена по америчким инструкцијама како би се бацила сенка на посету руског патријарха.

Извор: Нови Стандард