Патриотско вече у српској кафани

Традиционално српско кукање над тужном судбином постало је је прави национални спорт. Наравно, када то није мегаломанија. То се види чак и на спортским такмичењима. Успех није бити трећи или други. Успех је бити само први. Ништа друго не признајемо. Ако смо први, онда следи самозадовољно ударање у груди, али се и то брзо заборави: сваког чуда три дана доста. А, када то нисмо, следи тешка депресија и апатија праћена носталгично-идеалистичним коментарима о злом времену које нас је снашло и златном у коме смо некада живели.

Одмах се поделимо на издајнике и патриоте. Притом, издајнике по правилу не тражимо међу онима који то јесу, већ међу онима са наше стране који мисле нешто другачије. Започињемо са тражењем криваца за новонасталу ситуацију. Међутим, зашто је баш тај издајник? Затим започињу кафанске теорије са помињањем порекла, имовинског стања, сексуалног опредељења и могућих конекција. То је прва фаза. У другој фази се развијају критичке платформе. Утврђено је ко је крив и зашто, а сад вреди испратити њихову издају тумачењем целе историје породице или географског краја. И тако долазимо до Срба који су из једног краја који је вековно издајнички, а други вековно херојски. На крају, закључак је да је за све крив народ који се не буни против окупације која је успостављена. А онда наруче нову туру пива.

НЕКАД ЈЕ БИЛО… НЕКАД

Креће се са цитирањем предака и носталгичним присећањима како је то некада било и како се некада живело. Онда неки злослутник упита: добро, а и да се изборимо за слободу, како бисмо уредили ту државу, како бисмо подигли наталитет, обновили идентитет и економију. Зар није паметније о томе да говоримо? Није. О томе нема потребе говорити, када је одговор добро познат. Одговор је да је нечија баба изродила десеторо у „оно време“ када се много мање имало, па ће сада бити још лакше. На било какав покушај злослутника да започне ову тему на иоле озбиљнији начин, сачекају га салве увреда и одмахивања руком: „ви млади бисте све нешто посебно“. Треба укинути све ове модерне технологије, отуђиле су људе. И што морају сви да се образују? И зашто је Вук мењао српски правопис? Издајник. Уствари, то је правопис Саве Мркаља. Још горе. Још га је и украо. А тек ови Срби што мењају Вукове лепе изразе, које је још и Исидора Секулић записивала. Читај Црвен бан, сјајна књига. Некада се рађало по десеторо. Десеторо пушака. Војника. Све испод тога је увреда за српство. То покушавају стално да објасне свом сину јединцу. А онда наруче нову туру пива.

А тек ове жене: то је све до васпитања. Нису њихови родитељи били ту да их васпитају како треба. Да су сви васпитавали своје кћерке као они, све би било боље. Када питаш шта је са њима: „ма нашла неког готована, има две куће, ја јој рекох, удај се одмах, пази да га не испустиш“.

Срам било ове Србе који напуштају отаџбину у оваквим тренуцима. То баш причам сину, знаш, он је у Америци, ради, знаш како је, нема посла, а хтео да се жени. Нико неће више да живи на селу као некад. Додуше, поцркаше сељаци од глади, јефтиније увозне намирнице. Ипак, треба се вратити на село. Ја нећу, нисам навикао, знаш, навикао сам на град, све ми је близу. А онда наруче нову туру пива.

Сви на власти су издајници, то треба решавати оружаним путем. Не могу ја да идем, нисам ја џабе завршавао факултет, ја сам ову земљу задужио, нека иду ови млађи. Али ја ћу да навијам преко интернета. Деведесетих је земља била пуна издајника, зато смо тако и прошли. Одзив у војску био минималан. Оно јесте да нисам ја ишао, знаш, није ми се ратовало за Милошевића, тада је све било пуно криминалаца, знаш… тешко је то време било.

Треба успоставити редовне радне акције као некада. Сећам се колико се тада радило, славило се јединство народа, јединство државе. Страшна је држава то била. Издајничка. Све је српско продала. Не дао бог да се комунизам врати. Одувек сам мрзео комунисте и ту њихову беспоговорну веру у државу и затварање људи на основу једне речи. Данашњу Србију би требало уредити по систему: једна партија, један владар, и укинути ову глупост од демократије. И изградити неке центре за преваспитавање ових који не мисле као власт. У време комунизма нико није смео да мисли својом главом. Највећа превара 21. века је да постоје различита мишљења. Постоји моје и моје. Нема твог. То само слаби народ на путу ка слободи. А онда наруче нову туру пива.

‘АЈМО, ЉУДИ!

А тек што млади живе неким чудним животом: сви би да се зајебавају до 35-те, нико неће да се скући. Као, нема посла, не стижу, уморни су. Еј бре, па ја сам у оно време радио у ИМТ, зарађивао одлично, од седам до три, додуше ретко сам остајао дуже од два сата, и стизао сам све. Не знам шта је овим младима, откад то постоји посао на коме се ефективно ради више од три сата? А и тада се радило, заблуда је да није. Баш се радило. Мада у комунизму, знаш како је било, радио не радио свира ми радио. Те генерације су појеле будућност своје деце. Још нису имале више од два детета просечно ако и толико. Зато ми и није јасно шта је са младима. Ја сам имао муке као и они па се некако живело. Сећам се, платила ми фирма други годишњи те године, а ја у Црној Гори летујем, па уживам, па знам да се порадујем малим стварима. А данас? Чим дође лето, сви увече спавају, нико не излази. Не живе. Ово је лагана, тиха смрт. Могли смо ја и жена да имамо више од једног детета, али фирма дала онај већи стан неком Црногорцу, уместо, бре, мени, да не верујеш. Ови млади су материјалисти. Све гледају кроз паре и прохтеве. Све им је мало.

Време је да се побунимо. Време је да вратимо духовност. Али с ким да се буниш када је таква омладина. Време је да ратујемо, треба наћи вођу и организацију која ће то да поведе. Нема је, нико неће да каже да смо окупирани. Тада људи не би ишли у кафане и на посао, него би радили на одбрани од окупатора. А онда наруче нову туру пива.

Онда опет несрећник каже: а да бар заштитимо идентитет, ћирилицу, направимо неки план за младе? Ма чему то. Нема духовности. Срби су продали хришћанство. Продали су традиционалну породицу. Довели су у питање темељне хришћанске вредности. Заборавили шта су основне вредности и рад. Ево, ја по цели дан лежим кући и гледам ТВ. Убијају нас тиме. Више нико не излази. Нисам више ни у годинама када су се јуриле женске по Калишу док је жена васпитавала децу. Нико ни славу не слави. Мој брат почео да слави прошле године, славио бих и ја, али је беспарица.

Сви су издајници. И власт и опозиција, и омладина. Нема излаза. Умро је народ и умрла држава. Готово је.

‘Ајмо људи, фајронт. Кафана се затвара. Боље да кренете док још можете да ходате.

Извор: Нови Стандард