Permanentni rat Zapada za energente

Nestanak Varšavskog ugovora i raspad SSSR-a, SAD i NATO su doživeli kao pobedu i ostvarenje strateških interesa bez „ispaljenog metka“. To je za njih bio „kraj istorije ratova“, opstanak jedine super sile i ostvarenje sna o unipolarnom svetu. Kroz nasilnu globalizaciju i „demokratizaciju“ neposlušnih država i režima bez pardona najsurovije i bez milosti „gazili su sve pred sobom“, počev od razbijanja SFRJ, izazivanja građanskih ratova u državama od Avganistana, Bliskog istoka pa do severa Afrike.

Zapad je na rusko uključivanje u rat protiv terorizma u Siriji većinom bio iznenađen i to dočekao sa nevericom i procenom da Rusija neće moći ništa ozbiljno učiniti, te da će se iskompromitovati u tom ratu i iscrpiti resurse, jer je opterećena sankcijama Zapada.  Naprotiv, u tom ćutanju i isčekivanju Zapada, Ruska Federacija je uspela da strateški promeni situaciju u svoju korist na globalnom i regionalnom planu, te da se pred svetom predstavi i afirmiše kao nova supersila, bez koje se ništa više neće moći rešavati u međunarodnim odnosima.

Nakon uspeha ruske diplomatije i vojne pomoći u Siriji, SAD i vodeće države NATO su počele da sprovode kampanju koju suštinski čini  mnoštvo prljavih besmislica o Rusiji, kao što su: „ubijaju nevine civile u Siriji“, a posle toga, „opasno upadaju u vazdušni prostor“ Turske, kao članice NATO, „snage Bašar el Asada primenjuju hemijsko oružje“ i ako se odlično u svetu zna da je hemijsko oružje predato i izmešteno iz Sirije. Po scenariju perfidija iz minulih građanskih ratova na prostoru bivše SFRJ i u Ukrajine, Zapad je nastavio sa medijskom kampanjom čiji je cilj diskreditacija legalnog rukovodstva Sirije i diskreditovanje i potiskivanje značaja i ugleda Rusije sa Bliskog istoka. To je u suštini samo „buka i bes“ Zapada, jer zapravo radi se o tome da je američko blefiranje „rata protiv terorizma“ pred svetom obelodanjeno na spektakularan način, od strane Rusije.

Rat SAD-a i Velike Britanije protiv terorizma jeste ništa više od ciničnog paravana za imperijalnu politiku i ostvarivanje interesa globalističkih centara moći. Ukupan napor vodećih država NATO specifično je usmeren na „ograničavanje“ Rusije i Kine, kao novih sila koje su zaustavile nasilni proces globalizacije i hegemonije SAD-a.[1] Na taj način je i formalno nastala nova era multipolarnog svetskog poretka. Pošo na Dalekom istoku pored Severne Koreje, SAD-u smeta vrtoglav razvoj Kine i jačanje njene sveukupne moći, kao i njeno prisustvo i uticaj širom sveta.

U periodu poslednjih 70 godina, hegemonija SAD je većim delom obezbeđena američkom kontrolom nad naftom, plinom i drugim resursima Bliskog istoka, kroz kontinuirano mešanje u poslove bliskoistočnih naroda i država, uključujući i provođenje državnih udara i drugih modela upravljanja krizama. U celom tom periodu, SAD su očuvale strateško partnerstvo sa najbogatijim državama Bliskog istoka. Sve druge države koje se nisu povinovale nasilnoj politici Zapada „izgorele su u vihoru građanskih ratova“, kroz različite prevrate, unutrašnje krize i „arapsko proleće“.

SAD su bile i ostale najveći svjetski proizvođač nafte, ali i najveći potrošač. U vreme Drugog svetskog rata potrošnja nafte u SAD-u je počela premašivati proizvodnju. Taj trend je samo nastavio, od tada, još jače da se ispoljava.

Američki predsjednik Ruzvelt zaključio je tajni dogovor sa saudijskim kraljem Abdulom Azizom na američkom ratnom brodu u Crvenom moru 20. februara 1945., samo jedan dan nakon što je konferencija na Jalti na Krimu postavila temelje novog međunarodnog poretka, nakon Drugog svetskog rata. To je masovno povećalo globalnu potražnju za dolarom i inspirisalo poverenje u američku ekonomiju, pružajući dodatnu njenu stabilnost i ugled u svetu. Ponašajući se osiono i trošeći više od mogućnosti do šesdesetih godina Dvadesetog veka, SAD su stvorile ogroman dolarski dug, koji je bio znatno veći od rezervi u zlatu. Umesto da smanje potrošnju Amerika je podržala štampanje dolara, koji je podržan sa „crnim zlatom“. To je označilo ulazak „petro dolara“ na svetsku pozornicu i višestruku podršku i primat u nastajanju SAD, kao svetske imperije.

Istovremeno je ojačala neprekidna međunarodna potražnja za dolarima, a SAD su mogle kupiti naftu od Saudijaca i drugih proizvođača, simbolički samo za cenu „štampanja dolara“. Mnoge države Zaliva, sa velikim suficitom su poželele da investiraju svoje viškove profita od prodaje nafte u ekonomiju SAD-a. Zato je jasno zašto su bliskoistočna nafta i korumpirani bliskoistočni režimi toliko strateški važni SAD-u, kako bi „parazitirali na ogromnom bogatstvu Bliskog istoka“, imali veliki standard i nastojali da upravljaju svim ključnim procesima u svetu.

Sa geopolitičkog stanovišta vidljivo je da su SAD odvojene od kopnene mase Evroazije velikim okeanima. U Evroaziji se nalazi više od 60% svjetske stanovništva i otprilike isto toliki postotak resursa. Zato SAD od Drugog svetskog rata ni po koju cenu neće da napuste taj prostor i ključne tačke Evroazije, bogate resursima. Znaju da bi u slučaju povlačenja sa tog prostora, glavnina svetske trgovine odvijala se između naroda na Euroazijskom kopnu, a to kopno bi bilo ekonomski, privredni, finansijski i svekoliki „centar sveta“. Razvojem Kine, Rusije i Indije smanjuje se prostor za dominaciju SAD na prostoru Evroazije i to je izvor frustracije megakorporacija sa Zapada, koje žele tržišta i prirodne resurse Evroazije, pod svojim uslovima.

Skoro čitav 20. vek glavni anglo-ameriki cilj bio je da spreče širenje uticaja Rusije u Evroaziji i nastajanje jačih regionalnih sila, koje mogu ugroziti njihove strateške interese. Strateški ciljevi SAD i vodećih sila Zapada bili su uvijeni često u ideološke pojmove, kako bi obezbedili podršku svetskog javnog mnjenja. Američki i britanski analitičari i političari isticali su opasnost da, ako bi se Rusija razvila do mere koju bi joj njeni resursi i geografska pozicija prirodno dopustili, tada bi ona sa drugim regionalnim silama pruzela dominaciju na prostoru Evroazije, posebno danas sa Kinom i Indijom.

Kad je završio“hladni rat“, anglo-amerike države su ostale bez „racionalnog“ opravdanja za nastavak svoje samoproglašene „humane“ uloge podržavaoca globalnog „mira“ i primera „slobode i demokratije“. Od pada Berlinskog zida i nestanka „komunističke pretnje“, „bliskoistočni muslimanski terorizam“ već je bio i ostao „ozbiljan problem za Ameriku“ i novi izazov za primenu sile, bilo gde u svetu gde postoji neko ko se suprotstavlja interesima SAD, Velike Britanije i drugih vodećih država NATO. Da su ozbiljne namere SAD i Zapada da se bore sa teroristima na Bliskom istoku, nebi nastala i opstajala tzv. Islamska država.

Kada je 2000.godine Sadam Husein objavio da će Irak prihvaćati plaćanja za iračku naftu samo u evrima, za manje od godinu dana SAD su napale i okupirale tu državu mimo odluka SB UN i protivno međunarodnom pravu. Ponovo je od 2003. godine nafta Iraka prodavana u američkim dolarima. Jasno je bilo da su energenti razlog okupacije Iraka a ne Sadam Husein i nekakvo „hemijsko oružje“, što se na kraju ispostavilo da je obična laž i besmislica. Nakon okupacije, naftna polja Iraka, su podeljena i predata na korišćenje zapadnjačkim naftnim kompanijama. Irak je postao strašno mesto za život, natopljen krvlju nedužnog naroda i jedna zaostala država, a bila je na samom vrhu po socijalnom statusu i stepenu pismenosti i kulturnog napretka u arapskom svetu.

Novo evroazijski vek

(Žalim, Ameriko, ali ti nisi uključena)[2]

Kada pogledamo Bliski istok, Avganistan, sever Afrike i uzmemo u analizu strateške rezerve nafte i gasa na tom prostoru, lako se razume i  jasno vidi da su Rusija i Kina najveći protivnici nastavku globalne dominacije SAD u svetu. U novom „posrednom ratovanju“ preko marionetskih režima, vodeće države Zapada počele su da formiraju, opremaju, obaveštajno i logistički podržavaju ekstremističke i terorističke formacije  radikalnog islama, koje često prerastaju u vojske neredovnih džihadističkih plaćenika. One se mogu poslati za kratko vreme bilo kuda gde su ugroženi ili žele se ostvariri interesi  prvenstveno SAD i Velike Britanije.

Tako se neposredno modeluje i sprovodi neposredna američka prisutnost na Bliskom istoku, naročito posle 11.septembra 2000.godine, koja uključuje agresiju i okupaciju Iraka i Avganistana, bombardovanje Pakistana, agresiju i građanski rat u Libiji, građanski rat u Siriji i dr. Sve te promene i krize bile su u funkciji jačanja uticaja na energente na Bliskom istoku, potiskivanja uticaja  Rusije, Kine i Irana i prebacivanja krize na Balkan, Kavkaz i u centralnu Evropu. Sve je to usko povezano sa anglo-američkom namerom da zaštiti petro dolar i bilo kakvu tešnju ekonomsku vezu između Rusije i Evrope. Zbog toga je nastala i stalno se pothranjuje Ukrajinska kriza. SAD posebno brine evropska zavisnost od ruskog plina ili bilo koga drugog, koji nije pod američkim uticajem. Zato je Zapad učinio sve da zajedno sa Turskom, Saudijskom Arabijom i nekim državama Bliskog istoka da se Sirija „stavi pod kontrolu“, kako bi se objedinili energenti i iz više pravaca usmerili ka Evropi. Time bi Evropa bila potrošač nafte i plina koji je većinski pod kontrolom anglo-američkih korporacija. Time bi Rusija bila dovedena u nezavidnu poziciju oko privrednog razvoja, vremenom bi se ugrozio standard stanovništva uz već preduzete sankcije i stvorili bi se uslovi za razvoj i jačanje unutrašnjih protivrečnosti i nemira. Sve je to deo strategije Zapada, koja je usmerena na razbijanje Rusije, kao moćne svetske sile i njena fragmentacija. Time bi resursi i tržište Rusije postali otvoreni za megakorporacije i kapital sa Zapada.

Jedan od ciljeva državnog udara u Ukrajini i projektovanja Ukrajinske krize, bio je u funkciji proterivanja ruske Crnomorske flote sa Krima, čime bi se otežala ruska vojna intervencija u Siriji. Rusija je bila vrlo svesna prave namjere Zapada i zaštitila narod i izvornu istorijsku teritoriju i omogućila Krimu povratku u okrilje Ruske Federacije. Potez Rusije s Krimom je potom iskorišten od zapadnih medija za provociranje histeričnih reakcija vlada država EU, o ruskoj namjeri da izvrši „invaziju na Evropu“. Pored širenja straha od Rusije vršen je pritisak na javno mnjenje evropskig država   da se moraju odreći energenata sa istoka, te da se izvrši diverzifikacija od ruskog plina u budućnosti izgradnjom plinovoda i naftovoda sa Bliskog istoka preko Sirije i Turske.

Sirija je već dugo vremena saveznik i Irana i Rusije te, uz Hezbollah i Palestince, poslednji primer sekularnog uređenja, koje je suprotno islamskom ekstremizmu. Kao takva, sirijska vlada se bori protiv islamskog fundamentalizma i ekstremizma, tzv. Islamske države i vehabijske ideologije zalivskih monarhija, koje podržavaju SAD i Velika Britanija. Zapadu ne smetaju ti monarhistički autoritarni režimi i njih nije obuzela „demokratizacija“ niti „arapsko proleće“.

Ruski plinovod „Južni tok„, kojeg je EU otkazala pod pritiskom Vašingtona, nije smeo da se dogodi jer je to suprotno anglo-američkoj energetskoj strategiji za Evropu. Nažalost Bugarska nije bila svesna koliku štetu čini svom narodu a i drugim narodima južne Evrope. „Turski tok“ će verovatno biti iskompromitovan, pod pritiskom SAD jer će Turcima obećati sve samo da se taj projekat upropasti. Najavljen 2007. godine, Južni tok je izgledao kao sigurna stvar, sve do 2014. kada je EU ucenila Bugarsku da odustane od tog projekta.

Administracija EU i njeni gospodari iz Vašingtona videli su  alternativni izvor u izgradnji gasovoda Katar-Turska koji je predložen još 2002. godine i koji bi prenosio katarski plin u Tursku i EU. Međutim, problem je u tome što bi morao proći kroz Siriju. Planirana ruta plinovoda Katar-Turska jeste jedan od uzroka „građanskog rata“ u Siriji. Bašar el Asad to nije dozvolio i postao je nepožean za SAD, Veliku Britaniju, Tursku, Katar i Saudijsku Arabiju. Poželeli su da ga vide mrtvog kao i Gadafija u Libiji. Čak su primenjivali i primenjuju slične laži i kompromitaciju. Jedna od poslednjih je „upotreba hemijskog oružja“. Kao predsednik koji im se protivi „mora ostati bez života“ i Zapad  ga postavlja kao prvi uslov za pregovore i „izgradnju mira“, po njihovoj meri. Međutim Rusija dosledno brani legalni i legitimni poredak u Siriji i iskreno se bori protiv tzv. islamske države, koju mnogi pothranjuju sa Zapada i sa njom imaju različite aranžmane.

Posle odbijanja saudijske ponude, Sirija se priključila gasovodu Iran-Irak-Sirija koji bi prenosio plin iz istog polja u Persijskom zalivu, sa iranske strane preko Irana, Iraka, Sirije i Libanona, a zatim preko Sredozemnog mora do Grčke. Od tada pa nadalje, i Katar, Saudijska Arabija i Turska, pod mentorstvom SAD priključili su se grupi država koji sprovode kampanju „Asad mora otići!“ Te iste države su počele dostavljati džihadistima oružje kako bi izazvali građanski rat u Siriji 2011.godine. Međutim, kao rezultat sukoba u Siriji, plinovod Iran-Irak-Sirija je odgođen, a Turska je sve manje pouzdan partner u izgradnji tzv. „Turskog toka“, ali bi takvim odnosom ugrozila rešavanje mnogih drugih pitanja od njenog strateškog interesa. Zato je pitanje budućnosti kako će Erdogan vrednovati i odvagati strateške interese.

Turska je veliki potrošač ruskog plina, pa je turski predsjednik Erdogan tvrdio da bi zalihe mogao potražiti negde drugdje, a to i čini i dalje kroz zahteve za uklanjanje Asada i kroz borbu protiv Kurda, kako bi pravac plinovoda Katar-Turska mogao postati aktuelan u jednom trenutku. Na taj način izvesno je da bi se posvetio tom projektu. Mali su izgledi da će ta opcija biti izvodljiva.

Saudijska Arabija je, u toku Sirijske krize i sankcija Zapada, povećala proizvodnju nafte kako bi se smanjile cene na svetskom tržištu. Na taj način nastojali su da što više ugroze Rusiju. Istovremeno se provodila operacija Zapada radi umanjenja vrednosti ruske rublje. Rusija je pored toga ostala duboko svesna potrebe za vojnom intervencijom u Siriji radi borbe protiv terorizma i zaštite vitalnih nacionalnih interesa.

U Sirijskoj krizi Izrael se ponaša dosta rezervisano, zato što Saudijska Arabija, Katar, Turska i anglo-amerikanci rade dobru stvar za njih. Nezahvalno je i teško predviđati dalji tok Sirijske krize i odnosa vodećih sila Zapada i regionalnih sila na Bliskom istoku. Očekivati je da će SAD nastojati da pokušaju sa saveznicima da umanje uticaj Rusije. Kada se uvere da to nije moguće nastojat će da traže dogovor kroz preciziranje zona uticaja. Teško će se doći do takvog rešenja, ali Rusija je svesna potrebe ostanka na tom prostoru jer je to od vitalnog nacionalnog interesa. Pokušaće SAD i Velika Britanija da neprekidno klevetaju i šire laži o Rusiji, Siriji, krizi u Ukrajini, opasnosti EU od Rusije i o širenju uticaja Rusije na Balkanu. Ali to neće dati rezultate jer Rusija ima prijatelje širom sveta i sve više je cenjena i poštovana u svetu, posebno u zapadnoj Evropi.

Anglo-američki globalistički centri moći još uvek su jaki ali njihova budućnost nikada više neće biti opredeljujuća u međunarodnim odnosima. Ti centri moći već su omraženi i u državama gde borave. Bagdad je nedavno najavio da želi veću ulogu Rusije od SAD-a u Iraku. To je velikii neposredan znak SAD i Zapadu da deset godina uspostavljanja „krvave slobode i demokratije“ nema podršku naroda i da su svesni zla koje su im doneli. NATO želi da skoro pet godina prolongira ostanak u Avganistanu jer je veoma moguće da će Rusija dejstvovati po centrima „Islamske države“  gde se vrši uvežbavanje džihadista, koji su ruskog porjekla i namenjeni za izvođenje terorističkih operacija na prostoru Ruske Federacije.

Od posebne je važnosti što sve više ljudi širom sveta saznaje prljavu ulogu Zapada i  razume manipulacije koje sprovode i medijski publikuju. Zapad uporno izjednačava ISIL i legalnu vlast u Siriji i uslovljava Rusiju da prestane da podržava Asada, jer je on „krvožedni diktator“. To je besmislica i sramota koja se širi na televizijskim kanalima na Zapadu. Svet realpolitike je namjerno skriven od javnog pogleda zato što se zapadni političari boje da ako se njihova nedela razotkriju u javnosti doći će pod udar zakona i moralne osude. To bi se i desilo da nije medijske blokade i dirigovane uređivačke politike u medijima širom sveta.

Može se reći da se poslednjih sedamdeset godina međunarodnih odnosa, kriza i ratova dominantno „oblikuje naftom i energentima“ i da se ti ratovi često nazivaju po resursima zbog kojih su i nastali. Mnoge države su razorene, stradali milioni ljudi, raseljeni i opustošeni gradovi i sela, kako bi se omogućio pristup i kontrola nad naftom, plinom i drugim prirodnim bogatstvima i resursima. Ta ljudska pohlepa „za plenom“ od strane SAD i vodećih država NATO postala je iracionalna i može ugroziti svetski mir i budućnost civilizacije. To potvrđuju i aktuelana dešavanja na Bliskom istoku, Dalekom istoku i kreirani konflikti i povučena linija podele u Evropi od Baltika do Bliskog istoka. Naredno vreme će potvrditi da li donosioci strateških odluka na Zapadu i dalje misle da sve mogu ostvariti silom i nasiljem. Verovati je i nadati se da će shvatiti da Bog nije ostavio pravo niti moć ni jednoj imperiji da zagospodari svetom, pa to neće poći za rukom SAD-u i njenim saveznicima. Samo je pitanje „cene“ otrežnjenja i prizivanja razumu globalističkih centara moći na Zapadu.

______________________________________

[1] Joe Quinn,Sott.net,Pet, 09 Lis 2015 19:06 UTC

[2] Joe Quinn,Sott.net,Pet, 09 Lis 2015 19:06 UTC

LITERATURA

1. The Economic Strategy of American Empire, autora Michaela Hudsona
2. America’s Secret Recovery of Yamashita’s Gold, autora Sterlinga Seagrave
3. Joe Quinn,net,Pet, 09 Lis 2015 19:06 UTC
4. Mitar Kovač, Milan Popović, EVROPSKA ENERGETSKA BEZBEDNOST I RUSKA FEDERACIJA, Vojno delo, zima/2013. YU ISSN 0042-8426 UDK 355/359

General-major u penziji prof.dr Mitar Kovač

Izvor: Fond Strateške Kulture