Pet koraka „našeg“ Ace

Ovakva reakcija vlasti, a pogotovo našeg Ace, na ono što se dešava nakon tragedije u Novom Sadu, nikako ne spada u racionalno i odgovorno ponašanje državnika i izabranih predstavnika naroda. Nije prvi put da imamo psihološki, pa čak i psihijatrijski slučaj reakcije vlasti. Ali ovo prevazilazi nivo koji smo videli ranije, u slučaju Ribnikar, Dubona i Malo Orašje.

Ako se pitate zašto, razlog leži u tome da je ovog puta vlast dobila težak udarac tamo gde to nije očekivala i gde je najviše boli. Evo, već dvanaest godina najveći ponos i dika ove vlasti je izgradnja. Gradi se sve i svašta, ono što treba, i češće ono što nam ne treba, i redovno se govori o tome kao o ključu uspeha.

I onda je sve palo. Za Acu i drugare, kumove i ostalu bratiju, petnaest izgubljenih života nije bitno, na kraju krajeva, to je i zvanično potvrdio predsednik vlade, koji je izjavio da nema razlike i da je 1555 života izgubljeno? Izgleda da je pad ove nadstrešnice pokrenuo domine, otkrio svu nestručnost, bahatost i gramzivost čuvene napredne (u)gradnje koja je poslednjih godina bila izvor kako prihoda, tako i rejtinga koji je omogućavao lagane pobede na izborima.

Uznemirio se naš Aca, više nego što je dozvoljeno, i upao u spiralu razočarenja i malodušnosti. I to se vidi u detaljnoj analizi njegovog ponašanja, prema psihološkoj šemi od pet koraka prevazilaženja teških životnih razočarenja.

Pa, da krenemo od početka. Odmah nakon pada nadstrešnice, i urušavanja celog sistema (u)gradnje, Aca je krenuo sa prvim korakom – NEGIRANJE. Već to veče tokom jednog od bezbrojnih obraćanja javnosti, rekao je da ta nadstrešnica nije bila rekonstruisana, da su sve ostalo uradili, ali samo tu nadstrešnicu nisu ni pipnuli. Na njegovu veliku žalost, bez obzira što su to veče povukli sa CEOP-a svu dokumentaciju, neki vredni ljudi su uspeli da skinu najbitnije dokumente, i dokazali da je na nadstrešnici rađeno. I to ne samo da je rađeno, nego su se „preigrali“. Natrpali su na tu nadstrešnicu sve i svašta, kao švercer robu u gepek, i preopteretili do nivoa, da je lom bio neminovan. Onda su se pojavili i svedoci, dodatni dokazi i fotografije, tako da je Aca morao da krene na sledeći nivo – BES I LJUTNJA.

E tu se već mnogo komotnije snalazi naš Aca, lepo se organizovao, poslao svoje crnokapuljaše da uđu međ’ mirne demostrante u Novom Sadu, pa da onda malo naprave štetu na Gradskoj kući, i tako daju izgovor za hapšenja i premlaćivanja. Potrajala je ova faza kod našeg Ace. Razvukla se nedeljama, na mnogim raskrsnicama širom Srbije, uz standardni scenario: trudna baba koja ide na porođaj, a sve u pratnji „head and shoulders“, u prevodu ćelavih, bezvratih, nabildovanih tipova koji idu po dete u vrtić, ili po bolesnu majku. Voleo bi Aci da je to trajalo još, ali su se tada uključili studenti i đaci.

I tu je ta slaba tačka naprednjaka, jer njima škola dođe kao neki „kriptonit“. Nit su je nešto voleli, nit su ljubitelji učenja, kupovali su diplome samo zato što su morali, da bi imali titule i fotelje. U naprednom plemenu vlada ona nenarodna poslovica „snaga caruje, um klade valja“. I tako, ne zna Aca više šta da radi sa tim studentima. Oni znaju znanje, vole da uče, hoće da napreduju znanjem i veštinama, tako da je to postala nerešiva enigma za svakog poštenog naprednjaka. Još kad su ga posetili, onako kao kolegu studenta, smeo je samo da proviri iza zavese, i da po prvi put u poslednjih dvanaest godina ima debatu gde su ga mladi „razbili“.

I naravno, krenuo je odmah na treći korak – PREGOVARANJE. Na toj debati smo dobili jednog novog Acu, takozvanog Acu Shopstera. Počeo je da sipa ponude: navali narode, jeftini stanovi, učešće samo 2.500 evra, 20 miliona evra za univerzitete, 1950 dokumenata u devet registratora, sve po ceni Kavčićevih udžbenika – samo preuzmeš i štampaš. U međuvremenu je krenulo i obaranje cene, tako da sad studenti mogu da za samo 750 evra učešća podignu kredit za stan. Što bi rekli, biju ko neće. Ali bukvalno. I opet ništa. Ovi studenti i đaci, ne samo da neće njegove stanove, jer vide ljudi kako je to loša gradnja. Još ga i ne zarezuju uopšte, u stilu, „Aco, ako treba da se deli neko ordenje, zvaćemo te, ali ovo nije za tebe, već za institucije“. Koje crne institucije, ko je to još video u Srbiji.

Zato je sad nastupila pretposlednja faza, zvana DEPRESIVNOST. I vidi se. Aca je ušao u fazon „će da vidite vi“, i ono „od Vesićevih kocki će da me pravite“. Poručuje studentima da ne shvataju koliko im je dobro, i šta će da izgube ako nastave da budu ovako tvrdoglavi. Ali džabe. Studenti ko studenti, imaju svoj integritet, svoju mladost i rešenost, a Aca je ostao na svom zadnjem ešalonu, pretorijancima, koji su dobro naplatili svu naprednu ugradnju. Nema više nikog za sendvič i dve crvene. Ostalo mu je ono zadnje, a to je – PRIHVATANJE.

A tada će jedina Acina zebnja biti da li će „Đura“ i kada blokirati aerodrom. I naravno, da li otići prvo kod Gruevskog da se malo izjadaju jedan drugom, pa posle kod Asada i baćuške iz srednje diktatorske. A možda će građani Srbije imati priliku da ga zadrže na budžetu Srbije. Samo ovaj put u objektu manjeg komfora, ali mnogo veće sigurnosti, ako znate na šta mislim. Šta biste vi radije dočekali u Novoj 2025?