Peti avgust – Dan pobede, Dan žalosti ili Dan sramote?

Na jednoj strani 5. avgust godinama obeležava se kao Dan pobede u Domovinskom ratu, dok je „drugoj strani“ trebalo 20 godine da taj datum obeleži kao „Dan žalosti“. Mišljenja sam da bi bilo najrealnije da i Hrvatska i Srbija ovaj datum obeležavaju kao „Dan sramote“.

Navršava se dve decenije od hrvatske „vojno-redarstvene akcije Oluja“, koja se u toj zemlji proslavlja kao Dan pobede. Interesantno je odabran naziv tom prazniku neofašizma s obzirom na karakter ostvarene „pobede“. Krajiški Srbi, kada su shvatili da su izdani i ostavljeni na nemilost neprijatelju, nemoćni za adekvatnu samoodbranu, odlučili su da se povuku i spasavaju žive glave. Zar se pobedom može nazvati bestijalno iživljavanje nad nemoćnim narodom? To nam dovoljno govori o karakteru naše nekadašnje „braće“!

Kao pripadnik specijalne policije Republike Srpske učestvovao sam u spasavanju naše nejači. I danas se jasno sjećam nepregledne kolone napaćene dece, žena, starina. Desetine i desetine hiljada očajnika koji su se, u najvećem broju, kretali pešice, noseći u naručju decu ili omanje zavežljaje, to je slika koja me i danas progoni. Nikada na jednom mestu nisam video veću količinu očaja, patnje i straha. Po mom dubokom uverenju slaviti „pobedu“ nad tim ostavljenim i očajnim narodom mogu samo krajnje nekarakterni kolektiviteti zahvaćeni ozbiljnim sociopatološkim deformitetima.

No, i „druga strana“ trebalo bi jednako da se stidi sopstvenih postupaka, kako onih od pre dve decenije, tako i svih potonjih. Mnogi se pitaju: zbog čega je srpskoj političkoj „eliti“ trebalo čak 20 godina da 5. avgust obeleži kao Dan žalosti i sećanja na najveće srpsko stradanje u novijoj istoriji? Odgovor je vrlo jednostavan – teško je apostrofirati vlastitu sramotu! Odlično srpske kvazielite znaju kako su sopstvenu etničku braću, njih čak 250 000, ostavile na milost i nemilost koljačima, pljačkašima i palikućama. I danas se jasno sećam strvinara koji su u stopu pratili nejač i vrebali priliku za krvavo pirovanje, tako da autentično mogu govoriti u kakvim (ne)prilikama se egzodus odvijao.

Iz dosadašnjeg teksta mogao bi se steći pogrešan utisak o amnestiranju Republike Srpske u odnosu na krajišku golgotu. Angažovanje stotinjak specijalaca na spasavanju izbeglica ne može nadomestiti kardinalne greške prethodno učinjene slabljenjem pozicija na glamočkom ratištu, kakve su u mnogome ugrozile Republiku Srpsku Krajinu. Međutim, ovom prilikom želim govoriti o hipokriziji aktuelne političke oligarhije Republike Srpske. Politička „elita“ Republike Srpske godinama se zalaže za uvođenje „trećeg entiteta“ u BiH, onog hrvatskog. Običnom građaninu teško je da razume istovremeno zalaganje za obeležavanje stradanja Srba iz RSK-e, s jedne i uvođenje hrvatskog državotvornog entiteta u BiH, s druge strane. Čak i najveći zagovornici etnički čiste Hrvatske i saveznici sa sredine 90-ih godina smatrali su da su Hrvati i više nego dovoljno ratno profitirali. Percepcija velikih sila bila je da bi stvaranje hrvatskog državotvornog entiteta u BiH bila prevelika „nagrada“ za hrvatsko saučestvovanje u razbijanju Jugoslavije (1).

No, da bih čitaocima nešto potpunije razjasnio misao vodilju ovoga teksta moram podsetiti na esencijalno značenje i fenomenologiju Republike Srpske Krajine. Pri tom, poslužiću se informacijama kakve se retko mogu čuti u javno-političkom diskursu.

ŠTA JE REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA?

Srbi se, prema Vojnoj enciklopediji, pominju u franačkom letopisu iz 822. godine kao „silan narod koji drži veliki deo bivše rimske provincije Dalmacije“. Dakle, 1 200 godina sopstvenog kolektivnog bitisanja Srbi su proveli u slobodarskom suprostavljanju brojnim hegemonima. Višemilionskim žrtvama Srbi su kroz vekove „plaćali“ status konstitutivnog naroda u jugoslavenskoj federalnoj jedinici Hrvatskoj, kakav su napokon stekli u prošlom veku. Kada im je takav status nelegalno i nepravedno otet od strane secesionistički nastrojenih Hrvata došlo je do formiranja Republike Srpske Krajine. Konkretno, RSK možemo definisati kao pravno-politički odgovor na pravno nasilje i fizičko ugrožavanje kakvom su Srbi nedvosmisleno bili izloženi.

Mnogi RSK-u pogrešno dovode u kontekst državotvornih nastojanja. Srbi su se pitanjima državotvornosti bavili u IX i X veku, a 90-ih godina prošlog veka bavili su se pitanjem očuvanja dostignutog stepena kolektivnog bitisanja unutar Jugoslavije, države u koju su ugradili preko dva miliona žrtava. Konkretno, RSK je formirana kao institucionalno sredstvo srpskog izjašnjavanja u prilog očuvanja Jugoslavije i produžavanja kolektivnog bitisanja u toj formi. Mnogi danas tumače ideale za kojima su se povodili borci i RSK-e i RS-e, no, kao borac prve kategorije (znači, angažovan od začetaka borbe) moram istaći kako smo moji drugovi i ja težili ka jednom/osnovnom cilju – očuvanju države koju su nam preci ostavili! Borci se ni u primisli nisu bavili pitanjima stvaranja nekih novih država, nego prostim očuvanjem onoga šta smo nasledili od predaka i imali u datom trenutku. Kakvim motivima su se povodili pojedini politički lideri, to naprosto treba odvojiti od esencijalne ideje vodilje boraca i naroda.

Dakle, iz prednjeg se vidi da je ključ problema 90-ih godina proizilazio iz različitih odnosa srpske i hrvatske etničke zajednice prema Jugoslaviji. Pri tom treba razlikovati odnos „zvaničnog Beograda“, na jednoj strani, od kolektivne percepcije „prekodrinskih Srba“, na drugoj. No, da bi suštinski shvatili zbog čega i hrvatska i srpska strana 5. avgust trebaju obeležavati kao „Dan sramote“ apostrofiraću dve nepobitne činjenice:

Prvo, u današnjoj Hrvatskoj dominira svest o Jugoslaviji kao „tamnici naroda“. Retki su oni poput istoričara Tvrtka Jakovine, koji nedvosmisleno ukazuju kako današnja valičina i bogatstvo Hrvatske direktno proizilaze iz svojevremene odluke hrvatskih političkih vođa da pristupe jugoslavenskoj zajednici, odnosno Kraljevini SHS. Stavovima gospodina Jakovine treba dodati kako Hrvatska u južnoslovensku zajednicu nije pristupila kao porobljena teritorija, niti je narod na tako nešto prisiljen usled porobljavanja. To je bila pragmatična odluka u cilju izbegavanja plaćanja ratnih reparacija, gubitka teritorija i izbegavanja sankcija za počinjene zločine.

Nakon dalmatinskog ultimatuma, hrvatski politički predstavnici tražili su pristupanje novonastaloj Kraljevini i to treba jasno isticati u svim raspravama po pitanju hrvatske pozicije u Jugoslaviji. Mogli su se hrvatski „pravaši“ odlučiti i na samostalnost, pa formirati državu malo veću od Zagrebačke županije, no, mnogo lagodnija pozicija ogledala se u pristupanju novoj državi i savezu zemalja pobednica u Velikom ratu. I prvom prilikom Hrvati su pokazali neiskrenost u odnosu na zajednicu kojoj su pristupili. Već 20-ih godina prošlog veka otvara se pitanje amputacije Hrvatske i sa današnjeg stanovišta možemo o tome govoriti kao o velikoj grešci koja nas je stajala novih preko milion žrtava.

Neću govoriti o opštepoznatim činjenicama po pitanju hrvatskog ponašanja u Drugom svetskom ratu, nego ću samo naglasiti kako Hrvati i nakon tog rata ponavljaju prevaru iz prethodnog svetskog rata. Koliko su tada bili iskreni videlo se i 70-ih i 90-ih godina prošlog veka. Ni jednu priliku Hrvati nisu propustili da ponove zločine, da ponove prevare! U današnoj hrvatskoj Srbi imaju status o kakvom je samo maštati mogao jedan Ante Pavelić. To je istina koju treba jasno izreći! Hrvati su 1995. godine, u famoznoj akciji Oluja, samo produžili zločinačko ponašanje kakvo ih karakteriše ceo prošli vek, ponašanje kakvog bi trebalo da se stide umesto što ga slave. To što danas, 20 godina posle rata, Hrvati proslavljaju zločin trebalo bi da je indikator zagovornicima „trećeg entiteta“ po pitanju: možemo li i ubuduće očekivati slične zločine?

Drugo, moramo jasno istaći i zbog čega bi Srbija trebalo da 5. avgust obeležava kao „Dan sramote“. Kako sam naglasio, ideja vodilja „prekodrinskih Srba“ bila je očuvanje Jugoslavije (bar „krnje“) i samo zbog realizacije takvog cilja stvorene su RSK i RS. Međutim, odlukom o formiranju Savezne Republike Jugoslavije već aprila 1992. godine te ideje su ukinute, uništene ili razorene (kako god!). Proglašenjem SRJ u granicama današnjih Srbije i Crne Gore prekodrinske srpske zajednice i teritorije su AMPUTIRANE iz jugoslavenskog prostora. Time je „zvanični Beograd“ odlučio je da RSK i RS svoje dalje bitisanje traže u okvirima Hrvatske i BiH.

I treba jasno reći kako je u pitanju odluka političke oligarhije, kakva nema nimalo veze sa VOLJOM NARODA. Niko Srbe sa obe strane Drine nije ni pitao za mišljenje, nego su politički lideri doneli odluke vodeći se vlastitim interesima. Jednostavnim „potezom pera“ pojedinci su se odlučili da pogaze preko dva miliona srpskih žrtava ugrađenih u južnoslovensku državu, da gotovo 1,5 miliona Srba ostave izvan matične države, te da razore ideju vodilju zbog kakve su ovi ljudi založili svoje živote. To je nešto neoprostivo!

Znači, amputiranjem RSK-e i RS-e iz jugoslavenskog prostora, tom suludom odlukom, stvorene su međunarodno-pravne barijere po pitanju pomaganja u realizaciji ratnih ciljeva i operacija. Zato nas ne treba čuditi izostanak oružane pomoći kakav se nedvosmisleno materijalizovao 1995. godine. Kada sami odlučite da neki prostor izdvojite iz sopstvenih granica, onda morate biti svesni da na istom više nemate pravo vojno intervenisati. Da li su o tome srpski politički lideri uopšte razmišljali prilikom formiranja SRJ (?) ostaće pitanje na kakvo treba tražiti odgovor. Iz famozne odluke o proglašenju SRJ možemo izvesti niz paralela sa kasnijim proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije, ali je najbolje da tako tešku temu ostavimo za neke buduće rasprave.

Uglavnom, 20 godina je srpskim političkim „elitama“ trebalo da 5. avgust proglase Danom žalosti i sećanja na našu postradalu braću, a po svemu sudeći i danas to nije učinjeno iz pijeteta prema žrtvama, nego iz politikantskih pobuda. Zalaganjem za „treći entitet“ iz Srpske jasno poručuju koliko im je stalo do srpskih žrtava. Istovremeno, iz „zvaničnog Beograda“, inače garanta Dejtonskog sporazuma, po pitanju hrvatskog entiteta u BiH-i nailazimo na zid ćutanja, na muk kakav je možda i gori od otvorenog zalaganja. Srpska matica mora staviti u jasnu korelaciju zločinačku akciju Oluja i pitanje hrvatskog entiteta, inače teško da možemo govoriti o štićenu narodnih interesa. Onaj ko se zalaže za „treći entitet“ ili izbegava da se izjasni po tom pitanju treba da zna – Hrvati će prvom prilikom tu teritoriju prisajediniti matičnoj državi, uz već dobro poznatu primenu zločina kao sredstva za ostvarivanje cilja. Sve u svemu, aktuelnoj srpskoj političkoj kvazieliti najbolje bi bilo da 5. avgust proglasi „Danom sramote“. Vlastite!

______________________________________

(1) B. Radovanović, „Specifični uslovi i okolnosti razvoja kriminalističkog obrazovanja u BiH“, str. 145., na: http://education.muprs.org/pdfdocuments/CASOPIS%20BEZBJEDNOST%203-4%202012-02-2.pdf

Izvor: CEOPOM-Istina