Питање пара или метафизика по Радошу Љушићу

Нисам члан фан-клуба Радоша Љушића: не допада ми се кад људи у биографији имају исти број промењених партија на власти и директорских места у државним предузећима. Па, још кад је спреман да зарад једног од тих директорских места промени и свој вишегодишњи тврди став о Косову, где се иначе родио… Код Љушића, наравно, све то вришти утолико више што није медиокритет и није човек без дела. Дело би, рачунам, морало да обавезује, а да се медиокритетима препусти безобални простор бедних игара на српском политчком трапезу.

Проблем, међутим, настаје кад видим да су се многи који у Београду о себи воле да мисле као о интелектуалцима ових дана, као на команду, стуштили на Љушића. А, кад видим да их је толико зајахало на једног, по неком старом условном рефлексу, обавезно се питам: у чему ли је тај један у праву? У чему је, дакле, Љушић у праву.

Заједнички садржилац тих напада – који су започели именовањем Љушића на чело Службеног гласника, највећег државног издавача, уместо Слободана Гавриловића – јесте да је то „антикултурни чин“. Тиме се исцртавају границе српске културе, у којој за Љушића и ко зна кога све нема места. На којим граничним каменовима у разумевању некадашних перјаница Гласника престаје српска култура, годинама је сведочио Гласник својим издавачким подухватима. А то ће рећи да образац српске националне културе допире до оне тачке у којој она не може доћи у полемички однос са југословенским културним концептом, па тамо где се та полемика отвара ту више културе нема нити је може бити. Те границе Гласник је исцртавао Крлежом, последњим упориштем које је југословенски културни концепт суштински чинио хрватским и првим које ће то исто учинити са културним концептом „Југосфере“.

Још док је прича са сменом Гавриловића била актуелна, српска интелектуална чаршија подигла се захтевајући од владе да на чело Гласника не доводи Љушића јер је он страначки човек (из СНС у овом турнусу). Писале су се петиције, слали апели, ишла је и подршка Гавриловићу и од патријарха Иринеја, иначе Гавриловићевог рођака, Добрице Ћосића, још ближег сродника који би се могао описати синтагмом идеолошки брат, а подржао би га ваљда и Иво Андрић само да је коју годину мање мртав. Толика се галама подигла против страначког – есенесовског – петљања по култури да је жив човек, читајући то, морао да помисли да то није онај Гавриловић из Демократске странке, већ неки из Кола српских сестара. Али, авај, ипак то беше онај.

Наравно, у центру многих интелектуалних зађевица код нас обично стоји једно од вечитих метафизичких питања. Питање новца. А то ће рећи да је Љушић, смењујући Гавриловића, ударио у саму срж српске метафизике.

Ускоро се дало и сазнати који је то дубоки разлог и који експлозивни повод који су подигли родољубиву српску интелигенцију, која се није тако подигла ни кад је Борис Тадић заводио диктатуру, ни кад је предавао Косово на чување Бриселу, ни кад су га ови после њега на чување дали Тачију, ни кад је Србија постајала земља којој само још Бог може да помогне.

А онда је Љушић почео да раскида уговоре, чисти и отпушта, и тада је заправо постало јасно зашто се српска интелигенција дигла у одбрану две најскупље српске речи – и Службеног и Гласника. Било је ту свега – огромних хонорара несразмерних урађеним пословима, скупо плаћених саветника из западне Југосфере, како се ваљда сад зове Хрватска, пара за никад урађене послове, плата за људе који нису радили ништа, скупо купљених бајатих превода за које је преводилац већ узео хонорар, корумпираних новина, ја теби ти мени интелектуалних послова, клановских, породичних и истомишљеничких свињарија за ситне и мање ситне паре. Укратко, било је ту свега, што је имало да сведочи како српска национална култура функционише на клановском принципу.

И, наравно, Љушићева чистка, можда чак мотивисана личним и осветничким разлозима, како га оптужују, одговорила је на једно веома важно питање: зашто је српска интелигенција толико ћутала у годинама када се земља распадала, када је народ долазио на ивицу егзистенције, а држава на смртоносни пут са кога се теже вратити него наставити њиме. Једноставно: српска интелигенција била је плаћена. Укупно гледано, ситним парама, чак бедним, али две чињенице биле су необориве: да је ћутала, и да је била плаћена.

И, када је јавност почела да сазнаје како се у Службеном гласнику лепо живело и лепо ћутало, на Љушића су напали сви. И, наравно, српска интелигенција показала је и том приликом свој високи формат: нико од оних који су тукли по Љушићу није то радио, а да није био у пословима и парама са Гавриловићевим Гласником. Нико се није постидео ни толико како су можда његови напади нешто што не може бити начелно јер су одреда сви у сукобу интереса, а то ће рећи на Гласниковој благајни.

Зато, шта год мислио о Љушићу, остајем му захвалан за један важан одговор. Када овај убоги народ буде питао зашто се не диже српска интелигенција, одговор ће бити лак: дићи ће се кад буде пара да се дигне. Као што је легла кад је било пара да легне.

Извор: Новине Новосадске