Плачи вољена земљо …

„Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала. Већ сам ја вами зато чудноват, што у мени има милијун срца и милијун језика. Јер сам ја данас пред овим судом плак’о испред милијуна душа, које су се од силног добра и милине умртвиле, па једва дишу.“

(Петар Кочић, Јазавац пред судом)

Србија је усхићена. Пошто је историјски доказано да не зна бринути о себи, да је у много чему наивна и несложна, да не може јасно разазнати ко су јој пријатељи, а ко непријатељи, и све у том стилу, садашњи премијер је одлучио да је стави под заштиту, ни мање ни више него НАТО, најхуманитарније организације на Млечној стази, укључујући и одговарајуће свемирске црне рупе.

И тако је Србија, захваљујући мудрости и бризи Великог Вође, постала, након БиХ, други протекторат у региону. Од сада она може мирно спавати јер се нема више чега плашити. НАТО је, рекли смо, ту да је штити од свега, па и од ње саме. А када се НАТО прихвати тога, он то ради крајње ефикасно, до задње капи крви оних које осигурава.

Заштитничка хуманизација НАТО бомбама

НАТО је 1999. први пут спасавао Србију од самодеструкције. Пошто она никако није хтела да се реши оног одвратног балканског касапина и диктатора Милошевића, НАТО ју је просветлио хуманитарним бомбама, објашњавајући јој, врло практично, што су западна људска права. Истовремено је бацао летке на којима је писало: „Ми те, српски народе, волимо. Ми једино ратујемо против Милошевића који је већ побио 400 000 Албанаца на Косову, а припрема се да убије још милион.“ И тако је ратовао од јутра до сутра, пуна два и по месеца. Циљ је био „вратити Србију у 1389”, што је добрим делом и остварено!

Током 78 дана бомбардоваања, у 30.000 ваздушних налета, испаљено је 50.000 разорних пројектила. Тешко је уништена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће. Ондашње власти у Београду су, крајње недостојанствено то примиле, штету су процениле на око 100 милијарди долара, као да је НАТО хтео да се то деси. Званичницима НАТО-а, посебно Американцима и Енглезима који су лансирали преко 92 посто експлозивних направа, срце се цепало при свакој баченој бомби. Лишавали су се притом, несебично и немилице, властитог, скупог оружја! Зашто и за кога, те да ли је вредело труда, упитале су се многе добронамерне особе, додајући, великодушно, како су Срби, дивљаци у транзицији, ипак неке ствари укапирали.

И тако је Србија била начисто (пр)осветљена, поготово преко ноћи када су хуманитарни пројектили остављали дугачке светле трагове. Домаћи НВО-Сорошевци су о томе снимили више касета које су се приказивале у свету под називом: „НАТО ватромет, изазивајући народно весеље, свакодневно осветљава Србију и чини јој живот много лепшим“. А Срби су, зачудо, плакали и туговали.

Додуше, код сваког оваквог хуманитарног захвата, нужно постоје и занемарљиве колатералне штете. Али обим тих штета није био нарочит. Око три хиљаде убијених цивила и десетак хиљада рањених, најчешће тешко, од којих су многи брзо уземљени и тако су, срећом, Србији уштеђене поприличне паре из фонда здравственог осигурања. Међутим, чак и да јесу неке ствари биле незгодне, што је то према 4000 000 Албанаца које је Милошевић, највећим дијелом лично побио?

Ипак, када се ради о тупоглавим Србима, вечитим незахвалницима,и колатерала је, тврде они, болна. Под бомбама „Милосрдног анђела”, како је НАТО ингениозно и без имало цинизма назвао своју акцију, угашен је живот деветомесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић и његов тата Владан.

У Батајници убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара.

Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. Под налетом бомби у истом часу страдао је и њихов тата Владимир. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тела девојчица из Приштине, које су код родбине потражили спас – Јулијане Брудар и Оливере Максимовић, са којима је страдао и њихов друг Мирослав Кнежевић.

У памћењу незахвалних Срба су још призори сломљених новосадских мостова и спрженог воза у Грделичкој клисури, уништење ваљевског ‘Крушика’, Чачанске ‘Слободе’ и нишке пијаце, на којој је, у седмом месецу трудноће, убијена Љиљана Спасић, студенткиња завршне године медицине.

Сви су ти, и многи други издвојени примери, резултат одвратне српске патетике и неумесне пропаганде којом су се настојали обезвредити НАТО удари изведени хуманитарним, обичним бомбама, паметним бомбама, касетним бомбама, и бомбама са осиромашеним уранијумом.

НАТО господари привредно унапређују Косово

И тако је НАТО, као прво, дајући лекцију Србима из хуманизма, спасао косовске Албанце од истребљења. Али је након тога следио много тежи задатак. Наиме, познато је да су Срби велике распикуће. Пљачкашким приватизацијама су уништили велике привредне системе и банке, а сваке године исплаћују страним повериоцима 75% свог БДП-а. НАТО газде, САД, скупа са Енглеском и Немачком, одлучили су, да на примеру Косова томе стану у крај. „Од сада ћете видети како се привређује“, поручили су српским властима. С том намером, стварајући експериментални полигон, одвојили су Космет од остатка Србије, што су српски тупоглавци схватили као окупацију.

Као прво, западни хуманисти су проценили да косовске резерве угља, природног гаса и метала вреде укупно петсто милијарди долара. Ту процену, нешто касније, потврдила је ЦИА у једном од својих извештаја, у којем је наведено да, према међународним стандардима, Косово вреди два пута више од Србије, односно да та јужна покрајина вреди петсто милијарди долара, док Србија са Војводином, без Косова, вреди тек око двесто милијарди.

Данас, сву ову имовину у Приштини сматрају власништвом самопрокламоване државе Косово и желе да продајом напуне празну касу, али и да „врате дуг“ Медлин Олбрајт, Веслију Кларку, Кристоферу Делу, Вилијаму Вокеру и другима који су Србију, с најбољим намерама, гађали уранијумским бомбама, а сада се појављују као власници или представници великих компанија које желе да купе највеће енергетске објекте у покрајини.

Косово је тиме и економски постала независна држава, територија на којој се све што доноси профит иде странцима, посебно бившој шефици дипломације САД Мадлен Олбрајт, пензионираном америчком генералу и некадашњем команданту НАТО-а Веслију Кларку, бившем британском премијеру Тонију Блеру и њиховом препродавачу органа убијених злих Срба, Хашиму Тачију.

И други покушавају да се укључе у хуману експлоатацију природних и привредних ресурса Косова, прије свих Џавид Пецоли, Рамуш Харадинај, Екрем Лука и бивши заменик шефа УНМИК-а Американац Џон Кови. Али Олбрајтова, Кларк и Тачи уживају подршку америчке администрације, тако да се на Косову ништа значајније не може догодити без њиховог знања и сугласности.

Маркетиншка кућа бившег британског премијера Тонија Блера, којом руководи Алистер Кембел, задужена је за промоцију Косова у западним политичким и пословним круговима. Истовремено, овај Британац, који је Србима остао у сећању по претераној љубави с којом је правдао и подстрекивао бомбардовање српских градова и села, данас контролира већину осигуравајућих компанија на Косову.

Све у свему, од 1999. године, када је по одлуци Вашингтона НАТО бомбама почео оплемењивати Србију и окупирао њену јужну територију, бивши амерички званичници су од послова на Косову и Метохији зарадили више од 30 милијарди евра!

Напоменимо и да главнокомандирајући НАТО у време заштитничке агресије на СР Југославију/Србију, Весли Кларк, некрунисани је краљ енергетике на Косову. Преко своје фирме „Енвидити“, чије је седиште у Канади, Кларк контролира електроенергетски систем у јужној српској покрајини, чију највећу вредност представљају огромне рудне резерве.

Нове колатералне жртве НАТО-хуманизма

Све у свему, Србија се осећа врло поносном. Она је прва земља унутар новог свјетског, америчког поретка коју је НАТО хуманизовао. Затим, она је прва земља где је НАТО произвео хиљаде колатералних жртава. Све друге земље, посебно оне које су, унутар „арапског прољећа“ доживеле хуману судбину Србије, бледа су копија онога што се Србији дешавало.

Али ни дан-данас, иако су се Срби опаметили и пристали да НАТО буде њихова даљња и једина судбина, колатерала их стиже посвуда по свету. Тако су у најновијем нападу САД на зле Либијце страдали киднаповани службеници амбасаде у Триполију Слађана Становић и Јовица Степић. А амбасада САД је одмах, као и за друге колатералне жртве њихове хуманитарне интервенције у Србији пре 16 година, изразила је дубоко саучешће породицама двоје отетих српских држављана подлеглих под њиховим бомбама.

И иначе, хвале је вредно САД извињавање Србима кад год нека особа у Србији умре од последица радијације њихових хуманитарних напада бомбама од осиромашеног уранијума.

Ова прича о хуманизацији Србије бомбама и њеним НАТО заштитницима је толико људски дирљива да се алтер его Премијера, дон Кихота, борца против руских ветрењача, српски Санчо, који такођер крстари слободним светом, СС-ом, одважио на следећу изјаву: „НАТО је војна организација која се налази у читавом нашем окружењу, као и на Косову, и свако одбијање сарадње с њим било би не само глупо, него би и суштински, представљало праву издају националних интереса.“

Ето Србијо какве предводнике имаш који чак нису ни физички слепи као код Домановића. И зато плачи вољена земљо. Плачи од среће што те је Бог обдарио таквом судбином да будеш бомбардована, сатанизована, комадана, да твоји житељи, мучки убијени, служе као донатори органа грађанима хуманог Запада. Плачи, јер твоје сузе радоснице изазивају силне осмехе среће на лицима господара новог, СС-овског, светског поретка. 

Извор: НСПМ