Pljačka nema alternativu

I ništa ne bi bilo čudno da oni koji su bili najglasniji o Evropskoj uniji danas nisu najbogatiji ljudi u Srbiji, dok je narod istovremeno bivao sve siromašniji. Čak šta više, uspeli su da ubede narod da nam je loše jer nismo član ove ekonomsko-političke organizacije i da će ona rešiti sve naše probleme. Kakvo prebacivanje odgovornosti za sopstvenu budućnost sa sebe na nešto što nikada neće i ne može biti odgovorno za našu (ne)sreću. Stvorena je iluzija o utopiji oličenoj u Evropskoj uniji.  Ako se sagleda istorija pregovora Srbije i Evropske unije može se zaključiti sledeće. Srbija je do sada sa Evropskom unijom pregovarala samo o srpskim glavama i srpskim teritorijama. I svaki uslov je bio poslednji uslov u celoj toj igri ucenjivanja – izvršavanja…

Srbija je najpre isporučila Hagu ceo vojni i državni vrh u nadi da će taj sud doneti pravdu, istinu i pomirenje uz svo uveravanje međunarodne zajednice da se sudi pojedincima a ne celokupnom srpskom narodu. Srbija je zapravo dobila presude teške preko hiljadu godina za najteže ratne zločine. Ove presude će poslužiti kao neoboriv dokaz kada se bude pisala istorija o vremenu u kome živimo, kako bi se ista krivotvorila i pravosnažnim presudama bila poduprena.

Zatim su na red došle srpske teritorije koje više nije imao ko da brani. Tako se i Kosovo i Metohija našla na evropskom putu kao jedan od uslova. Šef Delegacije Evropske unije u Srbiji Vensan Dežer je izjavio da je „Kosovo kamenčić u cipeli koji smeta Srbiji na njenom putu ka EU!“ Pomislih: „Bože, ono što je nama sve za njih je kamenčić…“ Najpre su izdajnici pregovarali u Briselu, a „patriote“ nastavile njihov posao i dobili smo jednu teritoriju koja ima svoju granicu, državnu vlast (koja se do šiptarskih izbora sprovodila na jednom delu teritorije, a nakon izbora se sprovodi na celoj teritoriji Kosova jer su Srbi sa KiM prihvatili njihovu vlast glasajući na izborima), zatim ima svoj Ustav, parlament, donosi zakone, ima zastavu, grb, Priština će prema Briselskom sporazumu i finansirati Zajednicu srpskih opština…

Stari Rimljani su imali poslovicu koja glasi: „Ako je crveno, ima bodlje i miriše na ružu – onda je ruža!“ Ali čelni ljudi naše zemlje tvrde da nisu priznali nezavisnost Kosova iako su im na pregovorima dali sve konstruktivne elemente jedne države. To je situacija u kojoj ljudi koji vode našu državu vređaju i podcenjuju intelekt ljudi u Srbiji. Ista meta, ista udaljenost – još banalnije izjave stižu iz inostranstva koje vređaju ne samo inteligenciju pojedinaca u Srbiji, već i Srbiju kao državu. Naime, kažu da sada treba pronaći rešenje da Kosovo bude članica Ujedinjenih nacija a da je Srbija ne prizna. Koga je briga da li će Srbija priznati Kosovo ako ih prizna telo koje predstavlja ceo svet. Ali kako EU nema alternativu sigurno će „fabrikovani“ političari uspeti da nađu rešenje i za to, ne sumnjam.

Ceo evropski put Srbije možemo rezimirati u sledećem: eliminisanje svih ljudi sa ključnih funkcija koji su se pokazali kao neposlušni prema novom demokratskom (prozapadnom) režimu, prodaja najvećih javnih preduzeća po simboličnim cenama (prihvatljivim tajkunima i strancima), uništavanje tih preduzeća, otpuštanje radnika, zatvaranje fabrika, kase svih fondova su danas prazne, spoljni dug raste, cene evropske, plate srpske, privatni računi evropejaca puni, narodu hleba i rijaliti programa…

Ali evrofanatizam u Srba ne gubi snagu. Zašto je narod na sve ovo pristao? Narod se navodi da prihvati određena rešenja na dva načina. Ili obećanjima, ali kako su ovi na vlasti shvatili da u obećanja više niko ne veruje nego samo u konkretno („plati ti meni pa ću ja da glasam za tebe, bar nešto da imam od vas“), što se, čini mi se, najviše i dopalo vlastodršcima jer neće morati da brinu da li će uspeti da slažu narod, već koliko pokradu i ispumpaju iz javnih preduzeća toliko će imati glasova. Dakle, procenat osvojenih glasova je srazmeran količini ukradenog novca. Tako da se danas period između dva izbora svodi na prostu pljačku da bi se vladalo dalje. Drugi način da se narod navede na prihvatanje određenog rešenja jeste strah. Strah pokreće ljude. Ukoliko im kažeš da će živeti loše, da će im vratiti vize, da će biti rata, izolacije ukoliko na nešto ne pristanu tipa da se „mora priznati nezavisno Kosovo jer nam je ono prepreka da živimo bolje“, narod svakako da u ovakvom zlom vremenu bira ono za šta veruje da će im biti bolje. Ali za izdaju nema nagrade. To je svakako postalo jasno. Činjenica je da dok Evropska unija ne konsoliduje svoje redove neće ulaziti u nove avanture i primati nove članice, kako su i sami najavili – čitavu narednu deceniju.

Ono što se takođe može primetiti jeste da isti ljudi mogu nebrojano puta da slažu isti narod na istu priču. Pa tako, Srbija se danas ponosi što je interesantna investitorima. Naime, postali smo interesantni stranim investitorima jer su Srbi danas najjeftinija radna snaga u Evropi. Ali očigledno je da to nije dovoljno. Investitori žele da njihov uloženi kapital bude i bezbedan u Srbiji. Na ovom drugom uslovu smo pali. Niko ne želi da uloži u zemlju u kojoj je pojedinac jači od državnih institucija, jer ukoliko se promeni vlast investitor vrlo lako može izgubiti svoj novac, novi režim ga može ucenjivati, reketirati ili bilo šta slično. Imamo Ustavni sud koji ćuti dok se potpisuju i sprovode protivustavni sporazumi sa šiptarima, ali se zato oglašava preko reda kada su povređena prava tajkuna Miškovića. Policija i sud su leva i desna ruka vladajućeg režima u obračunavanju sa neistomišljenicima, a jedan čovek (neću da imenujem koji ali – Vučić) selektivno izdaje naloge za hapšenja. Imamo premijera države koji je ujedno i ministar unutrašnjih poslova a snimljen je na 100 DVD CD-a sa jednim od najvećih kriminalaca! Javni tužioci su na platnom spisku tajkuna i u službi stranaka na vlasti…

Ipak, nerazumevanje političkih prilika na globalnom nivou jeste najskuplje koštalo Srbiju. Dok se Evropa ujedinjavala i dok se u Evropskoj uniji živelo lepo, Srbi su ratovali. Danas kada je Evropska unija u haosu i dugovima Srbi su najveći evrofanatici i žele da budu deo nje. Sada kada Evro-azijska unija postaje vodeća ekonomsko-politička organizacija, Srbi se stide svog rusofilstva (slovenstva) i ceo evropski put dobija krilaticu “Evropa ili smrt!” Kada za 15-20 godina i Evro-azijska unija bude prolazila kroz krizu možemo sumirati sledeće: Srbija je imala dve šanse i obe je propustila. Ljudi koji su zagovarali priču oko EU su najbogatiji ljudi u Srbiji a njihova deca su uspešni biznismeni i šefovi našoj deci jer smo bili dovoljno glupi da poverujemo u gluposti njihovih očeva. Srbija za svetom kasni ravno jedan vek. Naša deca će vraćati novac koji je opljačkala srpska evrooligarhija kojim će kasnije vladati Srbijom (subvencionišemo sopstveno robovanje). Za sav taj neuspeh oko EU (kako bi nastavili da vladaju) biće pokušano da budu predstavljeni kao krivi oni koji su “kočili Srbiju na evropskom putu”, a ne njihova nesposobnost da obezglave Srbiju iz prvog pokušaja. I sada smo krivi što volimo našu Srbiju, jednu jedinu, više od bilo kakve Evropske unije, bićemo i tada.

Onda kada se sve tuđe volelo više od svojeg, kada je tuđa zemlja bila lepša i draža, kada su radije pisali nekim drugim no svojim pismom – ćirilicom, kojom je Ivo Andrić napisao „Na Drini ćuprija“, Petar Petrović Njegoš svoj „Gorski vijenac“, kojom su pisali i Jovan Jovanović Zmaj, Desanka Maksimović, Jovan Dučić i ispisali najlepše srpske pesme, priče, romane… Kada su svi EUforično uzvikivali okupatoru, nisam ni koraka odstupao od ideje svojih predaka o jakoj, nezavisnoj, slobodnoj državi i uvek sam ponosno klico: „Živela Srbija!“

Izvor: Srpski Kulturni Klub