Победе Ердогана и Трампа као победе папирнатих змајева

Турска држава никада у својој историји није била демократска држава.

Чак и у доба владавине Кемал Паше Ататурка, за чије реформе је тадашњи политички запад имао разумевање, демократија је била најмање битна и најмање уочљива. Питање улоге државе Турске увек је постављано у односу на питање њене способности да спречи излазак Русије на Средоземље и повратак митске Византије на Босфор. Зато Ататурк није доживљаван као крвник или диктатор иако је за себе, већ у имену, присвојио традиционалну, војну и политичку, османску титулу „паша“ и појачао је са две речи које се на западу пишу као једна, Ататурк или „Отац Турака“.

Турска држава никада у својој историји није припадала, нити била, дeо Европе.

Културно, религијски, етногенетски и антрополошки, Турска је била и остала у Азији.

Турско опонашање западне демократије развијало се након значајног привредног раста, из времена војне управе раних ’80-их година, када је Тургут Öзал увео низ либералних реформи. Последица овог повезаног и несумњиво позитивног тренда, био је наступ исламистичких странака. Оне су, од манифеста Millî Görüş (Национална визија), што га је од 1969. заступао Неџметин Ербакан, прихватале раст и модернизацију, али никада искрено и западни секуларизам, у коме су били видљиве мере деисламизације. Кемалистичка секуларна полудемократија нашла је своју полудемократску, исламистичку алтернативу. Од Ербаканове Странке националног реда (МНП, 1970-1971) и Странке националног спаса (МСП, 1972-1981) до његове Странке благостања (Рефах, 1983-1998), у којој је међу оснивачима био и Ердоган, па онда преко Странке врлине (Фазилет, 1998-2001) до Ердоганове Странке правде и развоја (АКП – основане 2001) прошло је готово пола века и четири велике забране, уз напомену да је АКП, ипак, реформисана верзија Ербакановог политичког исламизма. Циљ АКП није био стварање исламске државе уз примену шеријата, него борба за власт и утицај унутар кемалистичке националне државе. Ердоганова привидна умереност, његов проамерички и проевропски став, подршка тржишном капитализму, делом објашњава и суздржаност војних и судских власти према АКП, као и успехе АКП-а и Ердогана на изборима: парламентарним, председничким и локалним, од 2002. до 2016.

Као дете истамбулских радничких четврти, Ердоган је покренуо својеврсни класни напредак у крутој турској управи. Политичка администрација и војни врх, до превласти АКП-а, били су затворени за утицај исламистичке структуре турског друштва док су привидно стремили демократизацији. У првим годинама власти, Ердоган је распустио судове државне безбедности, смањио тортуру у истрагама и покренуо преговоре с Курдима. У овим акцијама Ердоган је до 2013. године, имао подршку покрета Хизмет (Служба), који предводи Фетхуллах Гулен, исламски учитељ с адресом у Пенсилванији.

Неоспорно су, у одређеном времену, Турска геополитичка улога, стратегија и циљеви били идентични или усаглашени са циљевима и улогом западних сила (САД, Енглеска, Израел, Немачка и Француска) али и са утицајним суседима (Русија, Грчка и Иран). Данас такве Турске више нема: нова, Ердоганова Турска, не одговара, као некад, САД, Енглеској ни Израелу – осим у контексту краткорочне, епизодне улоге дестабилизације стања у Сирији и улоге у свргавању Асада ограничене тренутном и привидном сарадњом са Русијом; провоцира Немачку, омаловажава и потцењује улогу Француске а при томе је врло непоуздана као партнер (Русији, Ирану, Кини…), свакоме осим Катару. Способност Ердоганове Турске да на било какав обилнији начин отежа Русији или јој нанесе непоправљиву штету, више не постоји. Таква Турска не крије своје неоосманске амбиције и тежње да одлучује о балканским политичким приликама, чак концептом солидарности их уцењује у смислу њиховог односа према Гулену, али, Турска више не поседује ниједан механизам ни инструмент који би могла употребити као властити адут у обликовању Балкана.

Нарочито, због тога, Ердоганова „побједа“ на референдуму и увођење председничког система уз привидну консолидацију власти, у геополитичком смислу, не значи ништа. Турска је данас бесни пас који је превише гризао и остао без зуба.

Ердоган као метафора „Нове Турске“ може галамити и лајати – може испољавати бес и може такав беззуб, гристи око себе и само изазивати подсмех.

Баш као и нови амерички председник Доналд Трамп.

Ако погледамо ширу слику, уочићемо, да је америчка, јужњачка и наводно поражена свест о ропству као легитимном односу међу расама, супериорној белој и инфериорној црној, своју негацију демонстрирала победом првог, црног председника Барака Обаме. И ништа се није променило. На спољнополитичком плану САД су наставили уништавати државе и убијати, технолошки (и само тако) заостале народе Азије и Африке. Отворени су нови ратови, прављени су послови и уништавана колективна безбедност. Уједињене нације су бачене под ноге: када се нешто може урадити преко њих – то се и уради али ако не може тако – може и без Уједињених нација.

На унутрашњем политичком плану расни сукоби су се продубили а бели полицајци и потомци Кју Клукс Клана наставили су убијати црнце и разарати црначке квартове.

Сједињене Америчке Државе представљају земљу која је настала на најстрашнијем геноциду, етничком чишћењу и криминалу. Амерички домородци су истребљени и та свест битно је одредила правце америчке политике и у двадесет првом веку. Уосталом, свака од ових дефиниција САД бледи пред дубоком социјалном и политичком анализом коју је изложио председник Русије Владимир Путин, у свом интервјуу за РТ из 2014. године.

Управо наше погрешно уверење да је САД демократска држава увело нас је у заблуду потврде тог уверења након победе Доналда Трампа – за нас је то био доказ да је могуће да у тој држави, иза које остају страшни трагови злочина, животињске острашћености и беснила, као израз протеста, победи идеја сарадње са другим државама и да представља потврду намере САД да одустане од рушења влада и држава и спремности да се буде задовољан властитом земљом.

Посебно порука „Америка Американцима“ требала је да нас увери да грађанима Америке и њиховим елитама не треба ништа више ни вредније од њихове земље и да су, желећи контролу над целим свијетом, изгубили власништво над својом земљом.

А онда смо видели лудило: амерички естаблишмент, дубока држава и војно-обавештајне елите суштински нису подељени и за ту сиву еминенцију у тој земљи на прошлим председничким изборима није постојала дилема, нити су постојала два пута, на начин како смо ми схватили САД.

Како задржати исти пут – како наставити ратове и отворити нова жаришта: чак, како направити прави „Велики рат“, о томе се одлучивало. Тачније, о избору најбољег начина да се настави и заоштри познати амерички геополитички пут насиља и рата.

Практично, победио је политичар који је имао подршку индустријског комплекса, са мањим бројем гласова и без подршке властите странке. Управо та рачуница о одсуству потпуне, неподељене подршке матичне странке уверио је ту парадржавну структуру да ће са Трампом бити лакше остварити све планове – чак лакше него са Хилари.

Тако некако изгледа и овај референдум у Турској: Од стратегије „Нула проблема са суседима“ Турска је дошла у ситуацију „Нула мира са суседима“ и „Нула мира у земљи“. Запад се није баш ни противио овом развоју ситуације али ће га користити да продуби унутрашње друштвене конфликте у самој Турској и доведе до њеног распада или делимичне сецесије неког њеног дела.

Ердоган је себи прибавио много ауторитарних механизама који на међународној политичкој сцени не значе ништа а на унутрашњој само продубљују конфликте.

Зато је победа Ердогана баш као и победа Трампа бесмислена холограмска политичка пројекција неких могућности, које се никада неће моћи реализовати. Обмана.

Мислим да је то и добра вест за Балкан, који је уморан од изјава турских политичара и њихових полтрона у Сарајеву, Тирани и Приштини. Понекад и Новом Пазару и у Београду.

Ердоган је својим плановима и тежњама недвосмислено узнемиравао Балкан – његове изјаве никада нису производиле равнодушност али он постаје, све више, политички мртвац, који се пред политичку смрт, само снажно бацака рукама и ногама, док се цела Турска гуши у клинчу Ататуркових присталица и исламиста, Курда, шиита и сунита… али и богатих и сиромашних. Опада бруто национални доходак, спољнотрговинска размена је на најнижем нивоу, индустријска производња слаби: у Турској права криза тек куца на врата. Уместо државничког одговора Ердоган и АКП гањају Гуленове духове по Турској и настављају репресивну кампању према сарадницима и симпатизерима „турског Сороша“ и његовој „терористичкој организацији ФЕТО“, која дели књиге и отвара исламистичке школе али баш не баца бомбе и не шаље бомбаше самоубице у акцију.

Готово је потпуно сигурно да иза неуспешног војног удара, који је ојачао Ердогана у унуташњем политичком животу Турске, стоји управо амерички и европски миљеник Фетулах Гулен и његова мрежа, потпуно идентична Сорошевим организацијама. Зато се и не поставља питање улоге америчке и европске администрације (Немачке, Француске и Британске) у догађајима. Не треба заборавити да је три дана пре удара Француска из безбедносних разлога затворила своју Амбасаду у Анкари, а САД су поступно, три месеца, смањивале своје дипломатско особље у Турској.

Улога западних служби у покушају свргавања Ердогана представља стварни алиби самом режиму у Анкари, да отворено и снажно настави изградњу ауторитарног политичког система, способног да слабости у реализацији неоосманске платформе на међународном плану неутралише доследном и отвореном исламизацијом друштва, кроз наметање и промовисање Турске као покровитеља, разних диктаторских исламистичких режима и исламистичких организација, које отворено подржавају и примењују тероризам.

Крах државног удара омогућио је Ердогану потпуну превагу на унутрашњем плану.

Сви његови противници осудили су покушај преврата и подржали га у оцени да је одбранио демократију. Што је још важније, Ердоган је искористио прилику да демократски поредак редефинише у светлу победе над пучистима. Ту није само реч о чишћењу војске и администрације. Преломна раздобља у турској политици увек су била праћена великим чисткама. Овај пут победник је, међутим, у прилици редефинисати саму природу државе, њене организације и односа према „свом народу“ (Ердоган за суграђане углавном користи термин „мој народ“), привидно и другим народима.

Ердоган је, прилично лукаво, искористио ту јединствену прилику како би себе представио Кемалом Ататурком „Нове Турске“, државе која симболизује јединство исламске побожности и турског национализма, укорењеног у османској прошлости (Вол стрит журнал, 25. септембра). Уместо кемалистичке државе – националистичке и секуларне, која је у рату за независност (1919-1923) заштитила турске границе од западног империјализма, „Нова Турска“ је замишљена као снажна национална држава у којој је исламизам заштитио демократију од „домаћих издајника“.

У пракси у реалном животу, то изгледа сасвим другачије. Команда турског ваздухопловства, полиција и све јавне службе настављају са дељењем отказа и избацивањем са посла људи који имају било какву везу са Гуленом. Расписане су многе потернице, похапшени бизнисмени, учитељи и хоџе а преко 20.000 људи је затворено под оптужбом да су подржавали или помагали покушај државног удара.

У југоисточној Анадолији, на подручјима Мардина, Дијарбакира, Сирта и Газиантепа те у Хакари, (подрегији источне Анадолије), спроводе се непрекидно велике и бруталне војно-полицијске акције против бораца Радничке партије Курдистана. Ердоган је сам потврдио да су те операције највеће у историји државе. Практично, на линији тог курса је уведена принудна управа у 28 локалних административних јединица на југоистоку земље, где компактно живи курдско становништво. Деструктивна улога Ердогана, војске и тајне службе у властитој земљи зауставили су притисак на државе које се граниче са Турском.

Одмах након смене премијера Ахмета Давутоглуа постало је јасно да се турска политика на Балкану и Блиском истоку, заснована на тзв. доктрини „стратешке дубине“ и обнове турског утицаја, какав је постојао у доба Османског царства – нашла у слепој улици. Пред очима Ердогана – Истамбула и Анкаре – уз сав труд промовисања неоосманске визије према Балкану и блискоисточним просторима, уз турску јужну границу, на северу Сирије, уз помоћ САД, незаустављиво се формира територијално компактна територија под надзором Курда, који све више поприма елементе државности.

У Анкари су схватили поруку да ту баш и није проблем само Гулен: смена Давутоглуа, која уопште није била тако прозаична како је медијски приказана, кроз сукоб два политичка карактера и њихово надметање за доминацију у врховима власти – потврдила је и маркирала слом турске спољне политике и великих геополитичких амбиција.

Од самог је почетка било јасно како је реч о сукобу на стратешком нивоу. Давоутоглу, близак америчкој и европској политици, био је упоран у спровођењу политике “стратешке дубине”, али и спреман на прилагођавање америчким и европским интересима. Ердоган је, са друге стране, на стратешком нивоу упорно одбацивао могућност компромиса агенде „стратешке дубине“ и америчких регионалних опција. Ердоган се у ствари трудио и покушавао да игра по америчким правилима али следећи турске интересе, који су били у дубоком конфликту са формулисаним и јасним америчким плановима.

Без Давутоглуа, као стратега и оца савремене турске спољне политике, Ердоган је наставио тврдо спровођење доктрине „стратешке дубине“, супротстављајући се америчким и европским интересима – посебно по питању односа с Курдима – све док није ударио у зид и његова спољна политика доживела потпуни слом. Покушаји Анкаре да промени курс и успостави стабилност турске геополитичке доктрине, склапајући примирја са свим „непријатељима“ које су сами направили непријатељима, укључујући Русе и Израелце, као и привидно мирољубиве поруке према сиријском режиму и председнику Башару ал-Асаду показали су привидну одлучност да се са свима измири и разуме, изузев Курда, са којима се наставило ратовати интезивно, на подручју Сирије као и на југоистоку Турске.

Ердоган је свестан смене историјских епоха и да се вољом моћних политичких центара руши геополитичко наслеђе Првог свјетског рата а са њим и концепт нација типа државе.

Овај процес означава и најављује динамично прекрајање граница у Азији, Африци па и Европи, а Турска у њега, баш као и пре стотину година, улази бременита унутрашњим проблемима и сукобима у властитом окружењу, које је сама изазивала.

Данас не постоји ниједан геополитички партнер Турске који би помогао Турској да из ових процеса изађе као какав-такав победник и да заузме бољу позицију и ојача.

Та прича је углавном завршена, партнерства су изграђена: с једне стране САД, Велика Британија и Израел, са друге Русија, Иран и Кина, а на трећој немачко-француска коалиција и Европска унија. Сви приоритети у оквиру ових савеза су давно формулисани а у реализацији њих Турска је више сметња него што је потребна.

Запад ће наставити са подстицањем немира и сукоба у самој Турској, а тиме нова Ердоганова овлашћења не значе ништа осим могућности контролисане и ничим ограничене репресије на унутрашњем плану која неће решити ниједан стварни проблем Турске у овом историјском времену, и она сама ће бити жртва прекрајања граница а не добитник.

Да је свестан ове чињенице Ердоган је показао у свом познатом обраћању породицама погинулих у покушају државног удара, тврдњом: „…како је ‘препород’ од 15. јула показао да Турци не могу очекивати ни правду, ни помоћ, ни подршку или разумевање ни од кога… што год радили, морамо сами направити“ (лондонски Гардијан, 31. августа).

Наравно, пут у изолацију који је сам изабрао за себе и Турску потпуно је усамљенички.

Турски змај од папира коначно су поцепали истамбулски исламисти и њихова политичка звезда Ердоган, рушећи Ататурково наслеђе и секуларни политички систем парламентаризма, којим се управљало из Анкаре читав век.

Као у пуно већем огледалу, Сједињене Америчке Државе могу, анализирајући положај Турске данас, погледати свој пут и своју судбину – унутрашње проблеме и чињеницу да су свет учинили несигурним за живот, доводећи га на ивицу глобалног сукоба.

У обрнутој политичкој пројекцији, нови амерички председник Трамп, на међународном плану покушава голом, ирационалном и тешко предвидљивом силом стећи значај док на унутрашњем плану представља само змаја од папира којим се на америчком ветру играју тајне службе и утицајни медији као креатори америчког става о свету и политици.

Трамп и Ердоган представљају слику и прилику носилаца самоубилачке политике, уочљиве кроз велике амбиције, малу памет, разорну мржњу и потпуну непоузданост.

Баш као геополитичка пешадија исламистичке бруталности – њихови фанатизовани војници и самоубице постројени у одредима Ал Каиде, Исламске државе, Нусра фронта, ССА…

„Све се човек брука са човеком, гледа мајмун себе у зрцало“.

Извор: Фонд Стратешке Културе