Podgorica kao mesto sudara Trampa i Mekejna

Da li je Tramp odobrio ekspanziju NATO u sve države bivše Jugoslavije ili je Mekejn kidnapovao američku spoljnu politiku?

Senator iz Kentakija“, govori Džon Mekejn misleći na kolegu Randa Pola, „radi za Vladimira Putina… i ne šalim se kada ovo kažem.“

Čime je senator Pol zaslužio da ga nazovu plaćenikom Vladimira Putina?

Odbio je da podrži Mekejnov poziv za jednoglasnu senatsku podršku da Crna Gora postane 29. članica hladnoratovskog saveza, kojeg je predsednik Tramp nazvao „zastarelim“.

Okružena Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Srbijom, Kosovom i Albanijom, Crna Gora je malena država sa populacijom brojčano sličnom kao Vašington (DC) i nalazi se na zapadnoj obali najosetljivijeg poluostrva u Evropi.

Kakvu stratešku korist bismo imali od sklapanja saveza sa Crnom Gorom, kojim bi bila obrazložena naša potreba da uđemo u rat ukoliko neka od komšijskih država povredi granice Crne Gore?

Istorijski, Balkan je oduvek bio inkubator ratova. U 19. veku Oto fon Bizmar je predvideo da će, jednom kad izbije svetski rat, to biti zbog „neke proklete gluposti na Balkanu.“ To se i dogodilo kada je 28. juna 1914. austrijski nadvojvoda ubijen u Sarajevu od strane srpskog nacionaliste Gavrila Principa.

Potpaljen vihorom etničkog, građanskog i sektaškog (ovaj termin se u engleskom često koristi za verske ratove, prim. prev.) rata iz 1990-tih, Zapadni Balkan ponovo politički ključa. Milo Đukanović, dugogodišnji crnogorski premijer, koji se povukao na dan izbora u oktobru, tvrdi da je bio meta atentata u organizaciji Rusije, koja je tako htela da spreči pristup Crne Gore u NATO.

Rusija poriče optužbe. Međutim, u senatu je Mekejn besneo na Randa Pola: „Ostvaruješ interese Vladimira Putina… koji pokušava da raskomada ovu malu državu, već jednom izloženu pokušaju državnog udara.“

Ali ako je Crna Gora, preplavljena korupcijom i kriminalom, na ivici ustanka ili puča, zbog čega bi joj SAD, bez debate u Senatu, dale ratne garancije koje bi nas mogle uvući u konfrontaciju sa Rusijom?

Onaj ko treba da objasni svoje glasanje po ovom pitanju nije Rand Pol.

To su oni senatori koji su glasali da SAD/NATO daju ratne garancije zemlji koju najveći broj Amerikanaca ne može da pronađe na mapi.

Da li iko, osim senatora Pola, u ovom slučaju postavlja relevantna pitanja?

Koji vitalni američki interes je ugrožen pitanjem ko će doći na vlast u Podgorici, glavnom gradu Crne Gore? Zbog čega Evropa ne može sama da reši ovaj problem u njenom dvorištu?

Da li je predsednik Tramp dao Mekejnu, koji je želeo da predsednik Buš interveniše u Rusko-gruzijskom ratu – zbog Južne Osetije! – odrešene ruke da daje ratne garancije nestabilnim balkanskim državama?

Da li je Tramp odobrio ekspanziju NATO u sve države koje su nastale u krvavom raspadu Jugoslavije?

Ili je Mekejn kidnapovao američku spoljnu politiku prema NATO-u i Rusiji?

Predsednik Tramp bi trebalo da kaže Senatu: nema više učlanjenjivanja u NATO, nema više američkih ratnih garancija, osim ukoliko ih ja nisam preporučio ili odobrio. Spoljnu politiku vodi Bela kuća, a ne Senat.

Zaista, šta se dogodilo sa spoljnom politikom za koju je Amerika glasala – zbližavanje sa Rusijom, okončanje američkih ratova na Bliskom istoku i pojačano finansiranje sopstvene odbrane od strane bogatih saveznika?

Zapravo će američki – a ne NATO – troškovi na odbranu ove godine porasti za više od 50 milijardi dolara. Danas smo saznali da je Pentagon osmislio plan za slanje dodatnih 1000 vojnika u Siriju. Iako deluje da je kalifat ISIS pred porazom, ovaj šestogodišnji sirijski rat je daleko od kraja.

Al Kaidina filijala, Nusra front, postala je najjača pobunjenička borbena grupacija. Sirijska vojska, uz podršku Rusije, Irana, Hezbolaha i šiitskih milicija sa Bliskog istoka, osvojila je najveći deo teritorije koji joj je potreban. Turska armija je sada u Siriji, kao podrška savezničkim pobunjeničkim grupama. Njihov glavni neprijatelj su sirijski Kurdi, američki saveznici.

Iz našeg najdužeg rata, u Avganistanu, dolazi poruka generala Džona Nikolsona da smo mi i naši avganistanski saveznici u „pat poziciji“ sa Talibanima, i da će mu trebati „nekoliko hiljada“ dodatnih američkih trupa – kao podrška za 8.500 koje je predsednik Obama tamo ostavio kad je napustio kabinet.

Nekih 5000 američkih vojnika je u Iraku. Pomažu da se oslobodi Mosul od ISIS-a. U Kabulu, Bagdadu i Damasku, teroristički bombaški napadi se događaju na nedeljnoj, ako ne i na dnevnoj bazi.

Potom je tu i gomilanje američkih trupa u Poljskoj, na Baltiku, razmeštanje američkog protivraketnog štita u Južnoj Koreji nakon serije raketnih testova Severne, dok Rusija i Kina najavljuju modernizaciju svojih nuklearnih arsenala, kako bi parirale američkoj protivraketnoj odbrani u Poljskoj, Rumuniji i Južnoj Koreji.

Unutar i okolo voda Persijskog zaliva, ratne brodove SAD uznemiravaju iranski patrolni brodovi, dok Teheran testira protivbrodske i protivavionske rakete, kako bi Amerikancima poslao poruku: ako nas napadnete, taj rat neće biti lagana šetnja.

Sa ili bez komunizma, kraja Hladnog rata ili kolapsa Bušovog Novog svetskog poretka, Americi je potrebna nova velika strategija, izgrađena na čvrstom temelju politike „Amerika na prvom mestu“.

Prevod – Aleksandar Vujović

Izvor: Sajt autora/Novi Standard