Pogled sa Leotara – ogled o Hrvatima

Pesnik Jovan Dučić, briljantni jugoslovenski diplomata u Rimu, potaknut vidljivo ispoljenom satanizacijom Srba još u trećoj deceniji prošlog veka, potražio je odgovor u zapisima franjevaca u vatikanskom Zavodu sv. Jeronima, institucije koju inače krasi jugoslovenski državni grb. Vidljivo i brižno renoviranje same institucije, pokazalo je brigu i staranje zajedničke države za svoje, na čemu je i on sam kao diplomata toliko poradio.

Sazreo na zapisima Srba-Dubrovčana, koji su svoju katoličku veru brižno negovali, ali ne odričući se imena svog srpskog, uprkos pritisaka podmuklih Mlečana i još podmuklije Austrije, očekivao je objektivnu analizu svoje učene sabraće za to bezrazložno bezumlje.

Izgrađujući integralno jugoslovenstvo kao državni činovnik, Dučić je imao tu privilegiju da izletom na moćni Leotar koji dominira iznad Trebinja, razmišlja o snazi duhovne misli Svetog Save, čija je dedovina Hercegovina. Tu gde se pravoslavlje do Jadranskog mora prostire, tu gde su u Mostaru Srbi pesnici i pisci jedan od najumnijih književnih klubova osnovali, čuvajući tako snagom reči sebe od dušmana.

Brižljivo je Dučić iščitavao franjevačke zapise, upoređujući ih sa otomanskim putopiscima koji su hercegovačke prilike i ljude detaljno poznavali, dopirući do Dubrovnika kao centra trgovine i tajne diplomatije, ali i još tajnijih poteza venecijanskih duždeva, koji brižno kriju i od samog Vatikana nakanu da se okoriste otomanskim imperijalnim željama.

Dugo je Dučić nosio u sebi mnoge dileme posle iščitavanja franjevačkih zapisa, kao jugosloven po ubeđenju i opredeljenju, ali hercegovački Srbin u duši koji iskreno veruje u svoju državu, i želi sve najbolje i sabraći druga dva plemena, jednorodnoga naroda (kako je tada verovao).

Njegovi drugovi, pesnici iz Zagreba, Sarajeva i Beograda, bili su mu međaš, da ne greši u osudi tekstopisaca koji toliku mržnju i prezir prema pravoslavlju i srpstvu iskazuju.

Verovao je Dučić u svetlu zajedničku budućnost, koja će nadrasti zlo seme mržnje i zavisti, što je pripisivao uticaju okupatora koji su vekovima na tom tlu zavađali braću izdeljenu po veri. Braću koju jezik ipak spaja, o čemu je tako nadahnuto pevao mostarac Šantić!

Surovost potonjeg hrvatskog genocida, naročito ispoljena u njegovoj Hercegovini, o čemu je u dalekoj Americi saznao iz zapisa SPC, ali još surovija kampanja članova HBZ (Hrvatska bratska zajednica) u tuđini, koji odmah tu surovu istinu proglasiše za velikosrpsku laž i obmanu, podstakla je velikog pesnika da sve dileme koje je u sebi nosio, pretoči u pesme, kojima je najbolje besedio o ljudima i međuljudskim odnosima.

HORDA 

Mi nismo poznali vas po zastavama, 
Ni vaše heroje „od lavova ljuće” 
Sve na kolenima vukli ste se k nama 
Noseć mač ubice i luč palikuće. 

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti, 
Požar sela svetli za marševe gorde… 
Vaše gromke himne ne čuše nam puti: 
Nemo ubijaju decu stare horde. 

Polomiste više kolevki, o srama! 
Nego herojima otvoriste raka, 
Podaviste više njih u posteljama, 
Nego što ste u krv srušili junaka. 

Uzeli ste oči freskama sa svoda, 
Glave kipovima heroja iz bajke; 
Spržili ste seme u strahu od ploda, 
I reč ubijali ubijajuć majke! 

Presiti se zemlja od krvavog vala, 
Ali vam pobeda ne osvetli lice; 
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala, 
On je za heroje, a ne za ubice!

Britki Hercegovac, poput handžara koji oštro reže, otsekao je sve svoje dileme o stvarnosti koja nema dileme o poreklu i nastanku bezumne mržnje, koja je porodila neviđeni zločin. Obračunavajući se sa zabludama kod sebe i svog roda o jugoslovenstvu i zajedništvu, iskazao je razmišljanja u delu čiji naslov najbolje ilustruje zaključak – „ Verujem u Boga i Srpstvo“! O Hrvatima je imao još samo da doda:

 „Hrvati su najhrabriji narod na svetu ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide.“

Ta horda koja je želela sebe da predstavi nekakvom vojskom nije imala ni svoje ime. Jer, zapravo, i ime su morali da otmu od Srba, pa je naziv ustanika „ustaše“ zauvek dobio negativnu konotaciju u srpskom narodu. A ne smemo zaboraviti da je Petar Mrkonjić za istoriju ne tako davne 1875-1876. pisao ratni dnevnik „Dnevni zapisci jednog ustaše o bosansko-hercegovačkom ustanku 1875-1876“. Sumnja li neko da budući kralj Petar I Karađorđević nije znao ko su ustaše ili je ipak još tada ustanik bio srpski pojam.

Nije ni to sve kad su u pitanju njihovi hrabri „domobrani“. Hrvati nisu imali ni vojsku ni terminologiju za nju. Da bi to nekako premostili general Kulmer je mađarska uputstva odneo kod profesora Bogoslava Šuleka da ih prevede i pretvori u nekakav vojni priručnik. Tako je u Pešti 1870. pod nazivom „Naredbenik za kraljevsko ugarsko domobranstvo“ štampan prvi priručnik. Nisu sluge verovatno ni primetile, a i da jesu – nije im smetala jasna odrednica „ugarsko domobranstvo“. Da ništa ne bi ostalo nedorečeno, doštampano je i Pravilo službe pod naslovom „Službenik za kraljevsko ugarsko domobranstvo“.

I pored toga što se hrvatski istoričari trude da domobranskoj 25. pukovniji čiji su bataljoni bili u Zagrebu i Varaždinu dodele neku čisto hrvatsku ulogu – nazivajući je često i „najhrvatskijom“, kao i uvek zaboravljaju ono najbitnije. Nekako uvek smetnu sa uma da se zakletva polagala uz „Kraljevku“, hrvatski prevod mađarske himne i naravno sa kapama na kojima im je ponosno stajala mađarska kokarda i inicijali I.F.J. (Franja Josip I). Zaboravljaju da su ceo Prvi svetski rat vodili pod mađarskom zastavom uporno pevajući „Kraljevku“, naravno tuđem kralju. U tom periodu svaka mađarska jedinica imala je svoje geslo. Tako je za Honv IR25 zagrebačku određeno geslo: „Za dom i kralja krv proliti valja“. 

Kraj Velikog rata preživeli hrvatski domobranski oficiri, uglavnom bežeći od pravde, dočekuju u Beču, Pešti, Gracu… Tamo se „hrabro“ skrivaju, nadajući se da ih neće stići zaslužena kazna za počinjena zverstva nad srpskim narodom za vreme okupacije. Nažalost, ne samo da ih nije stigla u tom momentu ruka pravde već su im mađarski šovinisti omogućili poligon za obuku. Tu na poligonima, a pod komandom Narcisa Jesenskog i Gustava Perčeca, bivših KuK oficira, smišljaju po mađarskoj tradiciji geslo nove jedinice. 

Oslanjajući se na svoje staro koje ih je pratilo dok su pripadali Honv IR25, a želeći da iskažu još jednom poštovanje ka svojim mađarskim gazdama, prihvataju za novo geslo, pozdrav „Za dom spremni“. Kasnije, dok se obuka nastavila u Bovinu i Liparima (Italija), Pavelić usvaja ovaj poklič i dodaje ga uz „rimski pozdrav“ rukom. Tako su „hrabri“ hrvatski domobrani noseći srpski naziv „ustaše“, koračavši sa visoko podignutim „rimskim pozdravom“, glasno poklikujući mađarski poklič „Za dom spremni“, a sve to čineći pred svojim italijanskim kraljem, bili spremni ponovo za nova zverstva. 

Kada čovek svoju dušu isprlja zlom, jedina nada za bilo kakav zračak zadovoljstva bi mu bila bilo kakva pobeda, pa makar i pirova. Onda kada ona ni vekovima ne stiže, isfrustriranost je sve veća. Zato reakcije takvih ne treba da čude, one su jednostavno isprovocirane unutrašnjim stanjem duha ili bolje rečeno duševnim bolom. Kada im savest postane toliko pritisnuta mukom, a pomoći niotkuda, ostaju im samo dva rešenja: ili potpuno pucanje zbog pritiska kakve-takve savesti i pokušaj pokajanja ili ona druga, izgubljenim dušama bliža i lakša opcija – totalno brisanje i ono malo savesti. 

Zapad je uspešan u toj metodi brisanja savesti. Oni su je odavno izbrisali, više je ne poseduju pa ne moraju ni da se brinu da će imati pritisak na nju. Zato su tako uspešni u deljenju lekcija o demokratiji i pravdi najnedemokratskijim i najpokvarenijim metodama. Odrekavši se potpuno savesti više ni sa čim i ni sa kakvim metodama nemaju problem. Naši susedi pokušavaju da ih u tome prate.

Ali to rade kao narod koji govori srpskim jezikom, piše Vukovim pravilima, nosi srpska prezimena, krije ikone svojih prađedova, ponosi se našim banovima, hvali srpskim intelektualcima, prisvaja srpske naučnike – sve vreme bežeći, panično, od srpskog imena. Uzalud se trude da kopiraju zapadne matrice. Uzalud, jer nikako da shvate da ne uspevaju zato što, za razliku od svojih tisućljetnjih gospodara, oni nikad i nisu bili narod.

Kako bi se neko i mogao nazivati narodom a da pri tome nikad nije imao svoju državu? Čak ni njihova zloglasna NDH, kojom bi se samo budala ponosila, nije u stvari njihova. Svugde u svetu narod, ako je država njegova, bira svog kralja. Jedino Hrvati žele da nam objasne da to nije tako. Pitate se zašto? Zato što je 18. maja 1941. italijanski kralj Viktor Emanuel III u palati Kvirnal u Rimu službeno imenovao svog rođaka za hrvatskog kralja. Hrvatski državni sabor NDH tu odluku prihvata i proglašava ga kraljem sa službenom titulom, Kralj Hrvatske, Princ Bosne i Hercegovine, Vojvoda Dalmacije, Tuzle i Knina, Vojvoda Aoste. Aimone Roberto Margherito Mario Giuseppe Torino di Savoia nakon što je prihvatio krunu uzeo je ime Tomislav II. Pretpostavljamo da je ime izabrao da bi bar donekle ličilo na hrvatsko. 

Danas im je zapad na srpskim grobovima napravio nekakvu lažnu tvorevinu, koju oni ponovo pokušavaju da predstave kao državu. Nažalost po njih, taman kad su i sami počeli da veruju u to da imaju državu, isti ti njihovi večiti gospodari su ih uvukli u uniju, dodeljujući im ponovo zadatke koje su oduvek i imali i za koje su oduvek služili. I ponovo su dobili svoju vekovnu ulogu glasnohuškača, mrzitelja svega ispravnog i, naravno, kao i uvek, sluga i pukih, bezumnih dželata. Kada god vide da ne mogu da odmaknu od uloge poniznog roba svojih vekovnih gospodara. problem i neprijatelje vide u Srbiji i Srbima. 

Naravno da su oni svesni da im Srbi nisu ti koji su im odredili takvu sudbinu, ona im je određena onda kada su se odrekli vere i korena. Svetosavce mrze zato što u njima vide sve ono što su oni želeli da budu ali za to ni oni a ni njihovi preci nisu imali hrabrosti. Kada u nekome pronađu krivca lakše sebi objasne zašto su opet u kalju, zašto opet moraju da čiste blatnjave čizme Italijana, Mađara, Nemaca ili sada NATO-vaca. 

Dok se oni svim silama trude da dokažu da nisu Srbi, ne shvataju da ne moraju to da čine. Nije potrebno toliko upinjanje mi ih u tome i sami podržavamo, kada vidimo ko su i kakvi su. Srećni smo što smo se oslobodili tog kukolja. Zahvalni smo Bogu što nas je od te prljavštine očistio i omogućio nam da možemo napred. Da je taj kalj ostao deo našeg naroda i naši bi točkovi budućnosti večito ostali u blatu, bez mogućnosti da se pokrenu. Ovako danas možemo samo da budemo zahvalni Gospodu što je svetosavko žito odvojio od onog kukolja koje je zapad zarazio. Mi se danas sigurno nećemo suprotstavljati takvoj Božjoj promisli.

Izvor: Fond Strateške Kulture