Poniženje Srbije

Nedavno su domaća glasila objavila da je uhapšeno N.N. lice iz Čačka zbog pretnji Ivici Dačiću, nakon samo nekoliko dana slučaj se ponovio. Ovog puta su uhapšena dva N.N. lica iz Beograda  takođe zbog pretnji premijeru i njegovoj porodici. Nažalost  dva pomenuta slučaja nisu usamljena, jer zbog pretnji vladajućem vrhu veliki broj građana Srbije svakodnevno biva „ugošćen“ na informativnim razgovorima.

Razlog zbog koga navodim svakodnevne pretnje, od kojih verovatno veliki broj prođe i nezapažen, jeste  u brojnosti i ogorčenosti naroda na vladajuću garnituru a to je ujedno i odgovor na pitanje kakva je ovo Vlada i kako se ophodi prema svom narodu kada joj pola Srbije preti preko društvenih mreža a druga polovina to radi usmeno.

Ukoliko rezimiramo samo događaje koji su se zbili proteklog meseca, a od kojih su neki skoro pa neverovatni, pre ćemo poverovati u mogućnost da uranijum leči rak, nego u izjavu predsednika Srbije „da je Srbija postala zemlja nade“.

Ne samo da je nada odavno izgubljena i da svaka njena naznaka koja se kao zračak sunca pojavi ne bili smo se za nju kao slamku uhvatili, bude urušena upravo od onih koji o njoj besramno pričaju, nego su poniženja koja svakodnevno doživljavamo postala nepodnosiva.

Počev od zajedničkog spomenika srpskim žrtvama i šiptarskim teroristima koji predlaže premijer, preko neviđenog diplomatskog poduhvata sa Hrvatskom, usvojenih mera štednje sa kojim će definitivno uspeti da prepolove broj socijalnih slučajeva jer će isti pomreti od gladi, uvođenja GMO jer bez njega ne možemo u STO, sabotaže verovatno jedinog krupnog profitabilnog projekta u Srbiji „Južnog toka“, pa sve do „spasavanja“ srbskog deteta od hrvatskog političara i na kraju najzlobnijeg trojanskog konja, baba Julinog malog koji je baš kao devedestih paralela malom Slobinom  koji evo već po ko zna koji put uz pomoć obaveznih muzičara bez kojih sve ove igre ne bi ni bilo, odnosno glasila uspeva da nasamari srpski narod na Kosovu i Metohiji.

Spomenik Srbiji

Nakon nekoliko godina Ivica Dačić je posetio Kosovo i Metohiju. Poseta je bila zvanična, politički motivisana,  pre svega je ozvaničila početak predizborne kampanje koja je između ostalog jedan u nizu razloga zašto Ivicu Dačića i sve one koji ga podržavaju u njegovim poduhvatima  kršenja Ustava republike Srbije treba uhapsiti. Na žalost Ivica Dačić, sem što je premijer takođe je i ministar unutrašnjih poslova pa je izvesno da neće uhapsiti samog sebe.

Da bi poseta bila što glasnija i da bi u očima prostog puka ispao dobar Srbin, popravio ugled , neustrašivi patriJota, nekoliko dana ranije u dogovoru sa  „političkim protivnikom“ izrežirao je sopstvenu zabranu odlaska na Kosovo od strane Šiptara a potom „digao na noge“ ceo evropski vrh, koji uistinu nije ni trepnuo, zapretivši prekidom pregovora.“Hitnim sastankom“ takođe unapred dogovorenim, uz kaficu su čestitali jedni drugima na velikoj srbskoj naivnosti, i „Srbenda“ je krenula put Kosova i Metohije.

Nakon skandala o obaveznim radnim subotama, gde su zaposleni u javnim službama sa prostora južne pokrajine dovoženi da bi se stekao utisak da on tobože uživa poverenje velikog broja građana na Kosovu i Metohiji, izjava koju je dao ni manje ni više nego u Gračanici, velikoj svetinji, je ono što je svakako obeležilo taj dan.

Naime, odgovarajući na besramno pitanje jednog novinara „da li će Srbija tražiti oproštaj od Šiptara“, Dačić je predložio da se u cilju pomirenja dva naroda napravi zajednički spomenik šipatrskim zločincima i srpskim žrtvama.

Ovom izjavom Ivica Dačić ne samo da je ponizio sve  žrtve šiptarskih zločinaca, i one koji su se za tu zemlju borili i koji i dan danas ne odustaju od Kosmeta i pored svakodnevnog terora i od Šiptara i od Beogradskih vlastodržaca, već sve Srbe na celom svetu, koji slušaju neverovatne reči da izlaze iz usta premijera ove države, najgoreg od najgorih da bez trunke srama poistoveti zločinca i žrtvu.

Šta mi onda možemo da očekujemo od takvog čoveka? Koji danas plače nad odorom Jovanke Broz, žaleći za Jugoslavijom i „ikonom jednog režima“ pod čijom rukom je palo na stotine hiljada dobrih Srba čiji je jedini „zločin“ bila ljubav prema svojoj zemlji, prema Srbiji. Ništa na svojim greškama nismo naučili, sem da ih ponavljamo izdržavajući na plećima sopstvene ubice.

Diplomatija na najvišem nivou u pregovorima sa Hrvatskom

Drugi nesrećni slučaj koji nas je zadesio ovih dana, a koji se zbio zahvaljujući do sada još neviđenim diplomatskim podvizima naše vlasti jeste stupanje na snagu „najboljih odnosa sa Hrvatskom ikada do sada“. Iz već poznatih razloga sve ono što ova vlast naziva dobrim , po nas je ako ne baš najgora mogućnost a ono najbliža najgoroj mogućnosti. Vrlo je zanimljiv taj fenomen politikanata u Srbiji koji putem javnih glasila uspevaju da svaki svoj neuspeh raznim manipulacijama na kraju prikažu kao vanredan uspeh.Kao što je i ovde slučaj.

Sam dolazak predsednika Hrvatske okarakterisan je kao korak narep(Boga pitaj u kom smeru), optužnice nisu povučene, nego da „uspeh“ bude glasniji uhapšeno je nekoliko Srba još za vreme posete Josipovića. Šteta na koju su upozoravali mediji povodom povlašćenog uvoza hrvatskih cigareta potpuno je zanemarena i dogovor je postignut, uz puno truda i muke naših političara, ali uspeh je od samog starta bio zagarantovan i Hrvati su dobili šta su hteli.

Ali kako u našem narodu kažu „kad te hoće ono te baš hoće“, te je pored pomena granica koje bismo trebali da pomerimo, da Hrvatska „zađe“ malo dublje u Srbiju, baš taj „bratski“ narod za koji mnogi vele da se održava samo zahvaljujući mržnji koju gaji prema Srbima, predodređen od strane Evropske unije da premerava podobnost naše zemlje za ulazak u EU.

Nakon odobrenja uvoza hrvatskih cigareta po CEFTA sporazumu, iako je taj sporazum prestao da važi za Hrvatsku ulaskom u Evropsku uniju, prema prvim procenama koštaće nas sedamsto miliona dinara, sem tog gubitka nemamo apsolutno ništa da dobijemo osim još uslova koji će po svim prilikama biti ispunjeni.

GMO lobi

Jedna od težnji domaćih političara jeste pristupanje Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Donekle, možemo se složiti da je to fina zamisao. Za jednu zemlju čija je privreda razvijena do te mere da ne zna više šta će sa onim što proizvede to je odličan plan. Međutim, kako je u našoj zemlji sve zamrlo, te je privreda samo misaona imenica ili reč koja se „prevrće“ u crnoj hronici to je bar u ovom trenutku bespotrebno. Jer mi sem što uvozimo, vrlo malo toga izvozimo a i ono što izvezemo uglavnom nakon nekog vremena po daleko višoj ceni opet uvezemo.

Međutim, pored svih dobrih i loših stvari koje se tiču trgovinskog sporazuma, svakako da ima daleko više loših nego dobrih, pre svega dva osnovna : donošenje zakona o genetski modifikovanoj hrani i trgovinski sporazum sa Rusijom.

Ukoliko bi bio donet zakon o GMO, a koji je jedan od osnovnih uslova STO, da ne pričamo samo štetnosti genetski modifikovane hrane, studijama i studijama koje su naučno dokazale da konzumiranjem GMO maltene vršimo genocid nad nama samima, već bismo ujedno zatvorili vrata trgovinskom sporazumu sa Rusijom gde je zabranjen uvoz proizvoda koji u sebi sadrže GMO sastojke.

Rusija, koja je posebno raspoložena za saradnju sa nama, mogla bi biti zemlja u koju možemo izvesti bukvalno sve što proizvedemo, pre svega jer smo do te mere povlašćeni kod ovog  ekonomskog giganta u razvoju da smo jedina zemlja na svetu sa kojom je Rusija potpisala sporazum o slobodnoj trgovini.

Čije interese zastupa Vlada Srbije, prekidajući i na ovaj način kontakte sa Rusijom i istovremeno trujući svoj narod i sopstvenu zemlju, nepovoljnijim trgovinskim sporazumom nego što ga već imamo zbog izvoza nečeg što uopšte nemamo?!

Da krah privrede nije još uvek potpun govore novonastale mere štednje, koje će osiromašene građane učiniti još siromašnijim te im kupovnu moć svesti na po neku od osnovnih namirnica i po koji račun „kad pretekne“ nakon suvog hleba. Ne treba ni pominjati da će se stopa smrtnosti još povećati a natalitet samo još niže pasti, ostaće dakle, teritorija i obistiniće se demokratska bezalternativna propaganda „u EU sa narodom ili bez njega“.

Prošetah se danas Novim grobljem, sedeh dugo kod spomenika palih boraca za otadžbinske ratove.Posmatrah orla obavijenog u austrijsku zastavu pod nogama srpskog vojnika. Cela ta megalomanska struktura odisaše nekom snagom, veličinom ali istovremeno i tugom , kao da se sve pitaše : Zar je Vama takvu budućnost Naša borba dala?

Izvor: Geopolitika