Porošenkov drugi front

Poslednji događaji u Zakarpatju su potvrdili  da je na zapadu Ukrajine formiran „drugi front“.  Postavljenje Genadija Moskalja za rukovodioca administracije Zakarpatske oblasti je, u suštini, početak rata. Pitanje je samo da li će se sa Porošenkom boriti zapaljivi guculski momci  i brzi galičani koji su preplavili „Desni sektor“ ili će se rasuti…

Sve se desilo kako je „Kolomojski odlučio“. Očiglednost otegnute nemoći na jugoistoku je organizatore sadašnjeg zakarpatskog haosa pobudila da centre suprotstavljenosti režimu prebaci u svoje bazne rejone  gde će im,  to je uvek bilo tako, i brda predstavljati pomoć.

Osim toga, sa gledišta  taktike, baš odatle im je lako da, ukoliko se bude moralo, „odu u Evropu“.

Povoda za nezadovoljstvo  „desnosek“-a  na Zakarpatju ima više nego dovoljno. Tu su i rusini, i Mađari  vrlo skloni autonomaškim eksperimentima, tu su i neke nove  političke figure  koje smetaju pozadinskim strukturama neobanderovaca da prikupljaju snagu za neprijatnu zimu.

Jarošev napad na carinike je takođe imao razlog, zbog legendarnog „poštenja“ ukrajinskih služitelja pograničnog ucenjivanja. u Zakarpatju, gde se stiče nekoliko državnih granica odlično znaju da je krijumčarenje mal’te ne jedina baza  za lokalno poslovanje. Čak postoji i specijalizacija „posla“ po rejonima. Neko se bavi benzinom, neko duvanom, a neko alkoholom. Dimenzije „bartera“ su ogromne. Na primer, u Zakarpatju svi znaju za selo Dibrova u Tjačevskom rejonu, koje još zovu i Nižnjaja Apša ili jednostavno „Zakarpatska Rubljovka“. Od kuća lokalnih barona se  kida dah, ali Jaroš tu nije zavirivao, a i neće: vrlo je opasno još od vremena rasturanja SSSR-a. Zato je izabran lakši pravac, a i „objekti“ koji bi se žalili su slabiji.

Istovremeno pokušaj vila i trozubaca – „kuke i motike“ – da demonstrira  divote kao sa slike i banderovsku spremnost da „pravi red gde god poželi“ odjednom je naišao na neočekivani otpor  i lokalnih, i kijevskih vlasti. U stvari, čitava bajka „Desnog sektora“  je građena na bocama sa zapaljivom smesom  kojima je gađan kijevski  „Berkut“, a kome  predsednik – kukavica nije dozvolio da pokaže šta je država. Ukrajinski radikali su takvi i ostali – napadaju u gomili i iza leđa.

Da na razbojništva „desnoseka“ treba da se reaguje prvi se dosetio Avakov, koji je na onaj svet otpremio pobrljavelog od bahatosti Sašu Muzička (tj. Sašku Belog). I, da se prisetimo: „Desni sektor“ kojim su plašili decu Partije regiona, je sve to progutao.

Kad je počeo rat „desnosek-i“ i ostala radikalna rulja  je pošla na Donbas da ubija žene i decu i pljačka sela. U jednoj ratnoj operaciji (radi se o vojnim sukobima, a ne o pljački kokoški i tehnike iz pograničnih punktova) „radikalni bataljoni“ se nisu šalili. Naravno, Jaroš lično, koga je pomagao Dnjepropetrovsk, mnogo je pričao o podvizima svojih komandanata, ali danas već postoji mnogo činjenica o paničnom bekstvu banderovaca sa prednje linije. O podvizima „Tornada“ i „Ajdara“  ne treba ni da se priča…

Pri tom nedostatak pravnog sistema u Ukrajini, kada  borce ubijaju specijalne jedinice ministarstva unutrašnjih poslova, gone SBU i  GAI (saobraćajna policija), a zatim u rukovodstvo dovode neku Gruzinku, dovode do toga da je dotadašnji nacional-radikalizam došao do usijanja. Osim toga,  ukrajinske glave  su potpuno rusofobne, a nezaposlenost i totalno odsustvo socijalnih perspektiva važe na radikalno raspoloženu publiku baš mobilizaciono. U svakoj vojnoj upravi Ukrajine za regrutovanje  će  vam potvrditi da dobrovoljci idu samo u radikale.

„Zakarpatski front“ koji se upravo formira imao je svoju predistoriju: napade radikala na gradonačelnike i poslanike u lokalnim sovjetima sa kojima se nisu  slagali, po čitavoj zemlji  priče o „Ajdaru“, „Tornadu“ i kriminal nacionalista u Kijevu, pokušaj Jaroša da formira nekakav alternativni štab.

Ukrajina je mnogo brže nego 1918.godine dospela u mahnovštinu.

Priča o blokiranoj bazi Dobrovoljačkog ukrajinskog korpusa kod Dnjepropetrovska predstavljala je prvu probu sadašnjeg ukrajinskog rukovodstva, a pre svega generaliteta, da se bilo kako udari na konkurente u borbi za vlast. Nije se uspelo.

Sada kada su „ukro-kolomojske“ jedinice poubijale u Muhačevu, dizale u vazduh u Lavovu, galamile u oblasnim centrima i ušle u Kijev, radi se o pravoj mahnovštini, kada „žute treba biti sve dok ne poplave, a plave – dok ne požute“.

Sve u svemu – sve je logično. Pobediće jači! Neka u Vrhovnoj radi Ljaško i dalje nastavi da urla, ubeđujući da je Rusija dovela u Zakarpatje svoje špijune  – možda preko Slovačke, a možda i kroz svoj gasovod. To je parlament! Glupo je da se bilo šta očekuje od glodara. Ali šta će sada reći hiljade zapadnih ukrainofila, koji toplo pozdravljaju krvavu banderovštinu? Šta će reći Nuland? Možda će u svojoj kamuflažnoj odeći doneti keks bandi koja pokušava da osvoji Kijev?

Za sada – prvi je naneo udarac Porošenko. On je iz zone ATO prebacio u Zakarpatje svog vernog Moskalja (postoji izvesna ironija u tome da će ukrajinske radikale sa zapada sada da bije Moskalj   (tj. moskovljanin), pohapsio koga je trebalo, otpustio sve zakarpatske rukovodioce i obećao da će sa banditima da vodi nepomirljivi rat. Čak je i Avakova doveo u Užgorod, da prisustvuje svetovanju, kao da je hteo da začikava fanatike radikalnih „žovto-blakitnih“ (žuto-plavih), koji su zahtevali da se otpusti rukovodilac ministarstva  unutrašnjih poslova.

Ali ni to nije ono najvažnije. Najvažnije je to, da se u Zakarpatje i u Kijev šalju jedinice iz Donbasa, već pripremljene za borbu. Verovatno su u DNR i LNR već razmislili šta da se u tom slučaju radi. Uostalom, ne treba da se zaboravi  da je još u jesen prošle godine na jugoistoku pozivana ukrajinska armija da sa dve strane udari po diktaturi „čokoladnog barona“…

Što se tiče „zapadnog fronta“ tamo je danas nagomilan dovoljan broj lokalnih naoružanih radikala koji su spremni da se bore. Naravno njih može da slomi mito u obliku prebacivanja u „njihovu poštenu kontrolu“ nekih carinskih pravaca, ali to će da ispadne mišolovka.

Odnos snaga za sada nije jasan. U sastavu nove policije i Nacionalne garde, koji su stigli da štite Porošenka, takođe je dovoljan broj radikala, ali to nisu oni sa zapada. Uglavnom su to izbeglice iz centralnih oblasti (Kijevske, Poltavske, Vinicke, Žitomirske, Černigovske). Kada bi došlo do borbi na navedenim oblasnim „frontovima“ Ukrajina bi postala zona potpuno pokrivena građanskim ratom, a njeno „jedinstvo“ bi bilo isključeno čak i u ružnom obliku.

Da li će borbe početi  od Zakarpatja ili, na primer, Kijeva, nije više toliko važno. Važno je će se linija fronta pojaviti i tamo, i tamo. Čak i ukoliko se „drugi front“ svede na otegnuto gunđanje  onih koji dele vlast i uzajamne prekore, neće biti daleko ni otvaranje „trećeg fronta“ – fronta ekonomske neodrživosti države, nezaposlenosti, siromašenja i skupoće. A taj front neće znati za milost.

Izvor: Fond Strateške Kulture