Aleksandar PavićМного парастоса се одржало током протеклих двадесетак година по разним српским крајевима, много свечаних академија, меморијалних манифестација, трибина. Нажалост, многи су поводи за њих. И сада смо већ стигли до 15-годишњице почетка злочиначког НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, против међународног права и норми међудржавних односа, мимо Савета безбедности УН, годинама припреманог систематском кампањом лажи западних медија, уз помоћ лажно конструисаног повода изрежираног од стране Вилијама Вокера у Рачку („симбола уништења живота“ по речима католичког свештеника из Ел Салвадора, где је Вокер већ оставио свој црни траг), и после циничног, хитлеровског ултиматума у Рамбујеу. Важно га је обележити, подсетити се на њега, и важно је како се то ради. Једно је ако га обележавамо као беспомоћне жртве којима је једино остало сећање, друго ако га обележавамо као подсећање на праву природу агресора који нам се данас (пре)често јавља у јагњећој кожи, подсећање које обавезује и храни нагон за слободом.

На основу јавно познатих чињеница и сведочења, НАТО бомбардовање 1999. се, у контексту тадашње ситуације, није могло избећи, осим ако руководство СРЈ није било спремно да прихвати фактичку војну окупацију земље. Претходно су, од почетка 1990-их, систематски рушећи послератни међународни поредак, западне силе постепено стављале простор бивше Југославије под своју контролу: Словенију, Македонију, Хрватску, Босну и Херцеговину. Милошевић је од западних сила наизменично бивао проглашаван или за балканског касапина или за кључног фактора мира у региону, зависно од тренутних тактичких потреба Запада – али и захваљујући Милошевићевом прихватању те игре. Јер сада се са сигурношћу може закључити да, ако је Милошевић грешио игде – а свакако јесте – његова најкрупнија грешка лежала је у томе што је и за тренутак помислио да може да се трајно нагоди са хладноратовским победницима који нису имали ниједног стратешког супарника током више од једне деценије после пада Берлинског зида. Бар не од оног тренутка када су на њега натакли црни шешир негативца.

Никада нећемо моћи са сигурношћу да одговоримо на питање: да ли је Милошевић ипак могао да избегне ту етикету негативца, да постане „западни човек“, да је некако успео да се уклопи у нови поредак који је Запад намеравао да успостави после 1989. године. Шта би било да је сам понудио, као што би његов претходник Стамболић можда учинио, да буде један од протагониста таласа „демократизације који је запљуснуо све бивше комунистичке земље током и после распада Совјетског Савеза? Да је понудио да постане „српски Хавел“ (можда пре Клаус), Валенса, па чак и Јељцин? Да је први кренуо у оспоравање комунистичког наслеђа СФРЈ, први тражио расписивање вишестраначких избора и у Југославији и у СР Србији, да је преотео ореол „звезда демократије“ од Кучана и Туђмана, да се наметнуо Американцима на начин на који су се ови претходни наметнули Немцима? Да је први прихватио нова неолиберална правила игре

Суштински, ово су питања која нас враћају у корен спора оних искренијих проповедника тзв. прве и друге Србије (дакле, непоправљиве антисрбе, мондијалисте и професионално ангажоване „демократизаторе“ искључујемо): да ли је Србија могла да избегне све што јој се десило 1990-их, укључујући и бомбардовање и потоњи 5. октобар, да је само од почетка прихватила нова правила игре, тј. прилагодила се владајућем духу времена, којем су се прилагодили практично сви други, па и Русија и, на свој специфични и интелигентни начин, Кина? Да ли је, нпр. америчко тактизирање и уздржаност по питању подршке сецесионистичким покретима у СФРЈ све до првих месеци 1992. заправо значило да је још постојао простор за Србију да нађе заједнички језик са тадашњом вашингтонском елитом, која још увек није била под доминантним утицајем неоконзервативних нео-троцкиста, уништитеља нација, мрзитеља Русије и хришћанства? Да ли би онда Србија добила тај кључни амерички ветар у леђа, који би јој омогућио, ако не да повуче линију Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, а онда макар да у пуном капацитету заштити све Србе који би остали изван граница авнојевске Србије? Или је све било „унапред одређено“, Србија је једноставно маркирана као непоправљиви проруски бастион с којим се треба коначно и трајно обрачунати док је Русија на коленима, и ту никаквих шанси за нагодбу једноставно није било?

Оно што се може приметити је да Милошевић никада јавно није ни покушао да води такву политику. Држао је до титоистичког наслеђа у мери већој од осталих републичких лидера који су се наметнули Западу. Његова јавна политика је била таква да је себе излагао критици и антикомунистичког Запада и антикомунистички настројених националиста и присталица западне парламентарне демократије у Србији (а и у Југославији). Уз то, његова спорост у одрицању од комунистичке симболике и иконографије иритирала је и једне и друге, и давала повод злонамернијим међу њима да га сатанизују мимо сваке објективне мере, што је у духу тадашњег времена нажалост наилазило на врло плодно тло. Он никада себе није сматрао националистом. Но, шта му је то донело? Запад га је ипак етикетирао као националисту, па и горе од тога – новог Хитлера, фашисту, геноцидног манијака, итд.

С друге стране, антикомунистички националисти су га сматрали издајником који не уме да брани српске националне интересе против повампирених усташа, балиста, ханџароваца, и сличних, док су га антикомунистичке демократе, као и „реформисани“ комунисти сматрали недемократом, па и диктатором. Истина, он јесте побеђивао на изборима, али је његова популарност, током ратних и санкцијама окованих 1990-их, постепено падала. Многи ће рећи да ни на изборима не би добијао, бар не тако убедљиво, да није контролисао кључне медије и да људи блиски њему нису контролисали кључне финансијске и привредне токове у земљи. Уз то, оног тренутка када је почео прогон српског народа на практично свим територијама изван Србије (без КиМ) и Црне Горе, било је природно да се народ већински окупи и хомогенизује око тадашњег носиоца врховне власти, што се скоро увек и дешава у кризна и ратна времена, бар у почетку. Дакле, имао је и помоћ од Запада у том смислу. Неки кажу ненамерну, док други чак ни у том погледу нису сигурни. То је објективна ситуација.

holbruk-i-milosevic

Хајде ипак, за потребе изоштравања слике, да прихватимо онај најстрожи суд за Милошевића, по мери његових најватренијих искрених критичара: да је био политичар који није схватио дух времена, који му се није прилагодио, који није имао довољно јаку идеју око које би успео да окупи и хомогенизује нацију, који је, упркос свом јавном залагању за социјализам, омогућио постављање темеља за тајкунизацију Србије, и који, поврх свега, није обезбедио ниједног јаког стратешког партнера у свету на којег су он или Србија могли да се ослоне.

Да ли то, опет, на било који начин оправдава западну политику на простору бивше Југославије у последњих двадесетак година? А, поготово – да ли оправдава бомбардовање Савезне Републике Југославије пре петнаест година?
Да смо живели у неком другом добу, односно свим оним наводно мрачним добима која су претходила „златном добу демократије“ крајем 20. и почетком 21. века, могли би хладнокрвно да закључимо да су се западне силе на Балкану понашале онако како су се понашале све друге силе у светској историји, док би за Милошевића могли да недвосмислено утврдимо да је пао на испиту. Али – зашто да примењујемо стандарде примерене „мрачном добу“, када наводно уживамо у благодетима „златног“? И, зашто је толики број иначе пристојних људи, попут талаца захваћених Хелсиншким синдромом, несвесно спремно да прихвати ту врсту критеријума, по ком се прихвата здраво за готово да је прихватљиво за данашње „демократе“ да се понашају по обрасцима мрачног старог доба реалполитике, када су гола сила и интереси решавали све? Није ли, доласком Фукујаминог краја историје, требало одбацити све недостатке и ограничења назадног недемократског човека и заједнице и почети деловање по новим правилима? Није ли то ново златно доба требало да означи и нову врсту понашања, где би истински дијалог заменио брутално пројектовање сопствених себичних интереса, а искрено трагање за истином гебелсовску пропаганду контролисаних медија?

Ако је тај исти Запад био спреман да крши тешком муком успостављене норме међународног права, ако је био спреман да покрене своју моћну медијску машинерију у циљу сатанизације једног целог народа, прекрајања и измишљања историје, ако је био спреман да уништава читаве привреде зарад сопствене добити, и да створи творевину познату под називом Хашки трибунал и то назове „судом“ – с каквом ми то онда „цивилизацијом“ уопште имамо посла? Да ли је најављено златно доба слободе, демократије и мира на било који начин могло да оправда пактирање самозваних златних дечака демократије са усташким елементима у Хрватској и исламским терористима у Босни и Херцеговини, са наркомафијом и трговцима људским органима на Косову и Метохији? Зашто су једнострано признате Словенија и Хрватска, и зашто је то био услов да наводно напредна и демократска Немачка пристане на ЕУ у данашњем облику? Зашто нико ни реч није рекао Туђману када је Србе избацио из устава и свео их на националну мањину? Зашто је Зимерман охрабрио Алију Изетбеговића да одбаци Кутиљеров план који је могао да обезбеди мир у БиХ? Зашто нико са Запада није притискао Ругову да се укључи у парламентарни живот Србије? Како је уопште било могуће – осим чистим лажима – оправдати НАТО бомбардовање Југославије, и потоње коришћење забрањених касетних бомби и пројектила са осиромашеним уранијумом, од чијих последица на десетине хиљада умире сваке године? Како је тај наводно цивилизовани Запад успео да изнедри лажове и кривоклетнике попут Шарпинга, Шеја, Кушнера, Блера, Кембела, Клинтонових? И не само да их изнедри – већ и да им препусти главну позорницу?

Чак и да је Милошевић био чудовиште каквим су га приказали – а сада би бар требало да буде јасно да није – какво оправдање има Запад за своје понашање према Србији после Милошевића? За своју циничну подршку пљачкашкој приватизацији, даљој тајкунизацији привреде, деиндустријализацији земље? И, зашто стати са Србијом? Како је прошао обичан народ вођен великим западним савезницима у остатку бивше Југославије? Има ли ико, осим повлашћених западних клијената и никад јаче мафије, разлога за задовољство?

Какав су траг западни наводни просветитељи оставили на другим местима? Нашта сада личи Либија? Сирија? Ирак? Авганистан? Кога то Запад подржава у Украјини? „Демократе“ из Десног сектора? Декларисане антисемите и неонацисте? И зашто сада покушава да сатанизује Русију на исти начин на који и Србију, новим лажима и заменама теза, успут газећи договоре које је сам спонзорисао?

nato-beograd

Можда смо могли боље да прођемо током 1990-их. Неки сматрају да је требало да ратујемо пуном снагом, кад смо већ кренули, други да уопште није требало да ратујемо. Више није могуће доказати ко је у праву. Али оно што се сигурно може рећи је да не постоји оправдање за злочиначки чин који је започео 24.3.1999. у 20:05 и трајао још 78 дана. Видели смо тада, ако већ нисмо пре тога, с ким стварно имамо посла. Видели смо ушта се претворио Запад. А можда и његову праву суштину, коју је претходно вешто скривао. Нико са Запада ко је био тада на власти или је сада – не каје се због те злочиначке агресије. Напротив – из петних жила покушавају да је оправдају, истим напором којим покушавају да нас убеде да 2+2 ипак нису 4, да су декларације независности приштинске мафије „у складу са међународним правом“, док исте декларације Кримљана чија су демократска и језичка права кијевски пучисти преко ноћи укинули – то нису. Да 2+2 могу да буду и 5 ако они кажу – али само они.

Можда су наши греси у одрицању од државе 1918. били исувише велики да би тек тако лако повратили државу када нам је животно требала почетком 1990-их. Али можда ипак нису били толики да нам дозволе да будемо усисани, или ако хоћете интегрисани, у један у суштини зао, лажљиви и пљачкашки поредак, који сада иде под фирмом ЕУ и НАТО. Можда би нам дугови сада били као Грчки, а наши војници ударне игле НАТО агресија широм света. Можда би прозападна Србија 1990-их добила облике Јељцинове Русију, за коју знамо да се врло допадала западним демократама. А можда се и сама Русија не би, шоком бомбардовања пријатељског народа и земље, на време пробудила и изнедрила Путина. Можда не би толико ефикасно данас деловала да није имала српски пример из којег да извуче одговарајуће поуке. Јер Руси данас схватају, поучени примером Срба остављених ван авнојевског резервата, шта се спрема њиховим сународницима тамо где Запад чврсто стане иза екстремиста и прогласи их за демократе. И зато велики број Срба може без муке да схвати да су сви потези које данас Русија повлачи искључиво одбрамбене природе. И да препозна у рукопису снајпериста из Кијева рукопис на мецима са сарајевског Холидеј ина, на гранатама из Васе Мискина и Маркала, прикривеним обдукционим налазима из Рачка..

Гледајући и слушајући непревазиђену западну хипокризију у вези Крима и Украјине, сабирајући сва остала западна злодела током последње две деценије (да не идемо даље у колонијалну прошлост), када су прокоцкали најбољу прилику које је човечанство имало за дуготрајнији мир можда још од времена Pax Romane, биће, ипак, да нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије, као што су нападали и Чавеза због Венецуеле, а данас Путина због Русије. Можда је Милошевић могао да буде бољи, уствари засигурно јесте – али они очигледно нису. И зато им бомбардовање и жртве нећемо опростити. Ем се не кају, ем су наставили истим путем. Тај пут не може да буде и наш.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на И после 15. година нема оправдања, нема праштања

* Обавезна поља