Posle puča Turska ostaje trajno podeljena, a Bakir otpisan

„Naša sredstva su lični primer, knjiga reč. KADA ĆE SE OVIM SREDSTVIMA PRIDRUŽITI I SILA? Izbor ovog trenutka uvek je konkretno pitanje i zavisi o nizu faktora. Ipak se može postaviti jedno opšte pravilo: islamski pokret treba i može prići preuzimanju vlasti čim je moralno i brojno toliko snažan da može ne samo srušiti postojeću neislamsku, nego i izgraditi novu islamsku vlast. Ovo razlikovanje je važno, jer rušenje i građenje ne zahteva podjednak stupanj psihološke i materijalne pripremljenosti. Preuraniti ovde je jednako opasno kao i zakasniti.» (Alija Izetbegović – Islamska deklaracija–Islamska vlast 3/2)

U specifičnom političkom procesu, kroz dva komplementarna programa, (Islamska deklaracija Alije Izetbegovića i Program SDA, stranke koju je on utemeljio) oblikovala se i radikalizovala svest oktroisane nacije a bosanski muslimani od evropske etničke grupe „pretvoreni“ u versku zajednicu neistorijskog tipa, islamsku po određenju i snažno konfrontiranu sa vlastitom kulturom i civilizacijom.

Islamska Deklaracija je najbitniji, autohtoni dokumenat verske obnove, preporoda i radikalizacije. Potceniti njen značaj značilo bi ne shvatiti nužnost faze verske poduke koja jedan evropski narod udaljava od evropske misli i usmerava ga na put aktivnog islamizma, odnosno VEROVANJA I BORBE tj. „IMAN-a“ I „DŽIHAD-a“!!!

To i predstavlja životno delo Alije Izetbegovića: gurnuti vlastitu naciju u vrtlog problema sa kojima se suočavaju „ostale islamske zemlje“, zainteresovati bosanske muslimane za događaje u arapskom svetu, za novu neoosmansku agendu Turske, za Iransku revoluciju, za Islamsku i atomsku republiku Pakistan – približiti Palestinu Bosni, raspravljati o Siriji, Avganistanu, Iraku; biti zabrinut za odnose Sunita i Šiita… od stvarne istorijske braće (Srba i Hrvata) napraviti neprijatelje, večne i nepomirljive, a od Arapa, Turaka, Perzijanaca i drugih muslimana napraviti versku braću, koja drugačije izgledaju, drugačije se ponašaju, drugačije govore, imaju potpuno drugačiji odnos prema porodici, društvu, državi i sebi ali, koji su jedina, prava braća. Islamska.

Izetbegovićev projekat je uspeo i zato ga je neopravdano zaobilaziti ili ignorisati. Zlokobno političko nasleđe podržano je i biološkim nasleđem ovog fundamentaliste.

Bakir Izetbegović je danas najveći problem Bosne i Hercegovine, izgradnje njenih institucija, poštovanja ustavnih prava, obaveza i „Evropskog puta“. Odvratna politička biografija sina Alije Izetbegovića, puna korupcije, organizovanog kriminala, političkih ubistava i ratnih zločina, svedoči o državi, o Bošnjacima i vremenu u kojem žive, kap i o potpunom, zajedničkom moralnom padu i političkom besmislu dogovorne politike koja vodi BiH na putu ka EU.

A teroristi, bivši mudžahedini i vehabije, povratnici sa sirijskog i iračkog ratišta, a politička ubistva za koja Bakira otvoreno optužuje Sefer Halilović, koja je često pominjao i Fahrudin Radončić, prikrivanje ratnih zločina za koje ga je optužio bivši potpredsednik SDA i potpredsednik Federacije Mirsad Kebo, a korupcija i kriminal za koji ga optužuju dojučerašnji saradnici… to valjda nije problem na Evropskom putu.

Pred Republikom Srpskom kao i pred Bosnom i Hercegovinom je teško vreme i složene bezbednosne prilike, koje komplikuju kriminalizovane pravosudne institucije, devastirane bezbednosne agencije na zajedničkom nivou, nesposoban Ministar bezbednosti hrvatskog porekla, snažna radikalno islamistička mreža podržana od vladajuće SDA kao i istaknutih službenika američke i engleske ambasade u Sarajevu, te pokušaji realizacije ukrajinskog i libijskog scenarija na ulicama Banja Luke, sa narandžastim patkama i revolucionarima, Izetbegovićevim poslušnicima.

Od 1991. preko 2001. do 2016. godine – četvrt veka, dvadeset i pet godina, BiH je predstavljala najvažniji centar svetskog terorizma. U drugom mesecu 1996, najvažnija Al Kaidina vojna formacija na planeti – odred ‘El Mudžahedin“ brojao je 1774 vojnika, i ne samo vojnika nego i propovednika. Posle rata u BiH, planski i uz podršku zapadnih obavještajnih službi, nekažnjeni nakon zločina, raširili su se po Balkanu i Evropi, ali i po celom svetu, čineći terorističke akcije u: Dahranu, Najrobiju, Dar es Salamu, Njujorku, Madridu, Londonu, Parizu, Briselu, Nici…

Pravosuđe u Bosni i Hercegovini je korumpirano, nekompetentno, potpuno pod kontrolom političkih pigmeja, trećerazrednih zapadnih diplomata. Kao i finansijski sektor, banke, bezbednosne agencije, nevladine organizacije i poltronska, našminkana lažna opozicija i cela Dejtonska BiH, u kojoj stranci kontrolišu sve institucije i društvo u celini ali nemaju odgovornosti, ni za jednu političku odluku i meru – ne snose odgovornost za penzije, obrazovanje, zdravstvenu brigu, bezbednost građana, investicije. Bosna i Hercegovina je zato najgori, odvratni protektorat u kome onaj ko vlada ne odgovara ni za šta već samo komplikuje život građanima i otežava ga.

Bakir Izetbegović laže kada tvrdi da Republika Srpska pravi opstrukcije, ruši Bosnu i Hercegovinu i da neke izjave predsednika Dodika predstavljaju objavu rata Bosni i Hercegovini, njenom jedinstvu i ustavnom uređenju. U stvari Dodik jeste objavio rat – neosuđenim ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata, ustašama i Handžar divizionarima, raznim kriminalcima i banditima, ISIL-u i Al Kaidi – Erdoganu i smenjenom Davutogluu ali… to nije objava rata Dejtonskoj Bosni i Hercegovini. 

Precizno rečeno, Bakir Izetbegović Bosnu i Hercegovinu ne vodi u Evropu, jer on tamo ne pripada, već konstantno, kao i njegov otac, uporno provocira sukobe sa dobronamernim i odmerenim komšijama, zvaničnicima iz Republike Srpske i Srbije.

Prepoznatljiva i destruktivna, veća mobilnost bošnjačke političke i verske kvazi-inteligencije u Sarajevu već dve decenije pravda se i hrani lažnim optužbama i falsifikatima nacionalnog stradalništva u proteklom ratu i navodnim rastom srpskog i hrvatskog nacionalizma te međunarodnom političkom konstelacijom, promenama u geopolitičkoj sferi i statusom islama u politikama velikih sila na Balkanu. Prava debata o tome nikada nije vođena u samom narodu, niti je postojala, jer su o dilemama definicije vlastitog identiteta i planovima realizacije kolektivnih ciljeva odlučivali nedoučeni politički komesari Stranke demokratske akcije i verska ulema, uglavnom, fokusirani na lični interes maskiran vrednostima islama i lažima o njegovoj kompatibilnosti sa društvenom modernizacijom i novim ustavnim uređenjem.

Način na koji su Muslimani, pa Bošnjaci, postali taoci razumevanja svoga kolektivnog duha i identiteta samo u okviru verske svesti rezultat je značajnog učešća naroda u tom verskom pokretu koji je sebe nazivao strankom. SDA, kao fundamentalistički pokret koji je osnovao Alija Izetbegović sa takozvaniim Mladim muslimanima, gurnuo je Bošnjake u dinamičnu konfrontaciju prvo sa Srbima, zatim sa Hrvatima a kroz rat u tzv. Cazinskoj krajini i u rat sa samim sobom. Danas je taj radikalni verski pokret u sukobu sa evropskom civilizacijom, evropskim mirom i evropskom bezbednošću. SDA, kao klasična vojno-politička organizacija, sarađuje sa svim znanim ekstremnim verskim grupama i organizacijama u svetu – ideološki i logistički podržava i sponzoriše najveće svetske terorističke organizacije (Al kaidu, Islamsku državu-DAEŠ, Front al Nusra, Hamas, Lashkar e Taibah, Boko Haram… čak i šiitski Hezbolah u određenoj meri). Svim svojim političkim merama i ciljevima, lažnim i površnim obećanjima vlastitom narodu, SDA je svo vreme prisustva na političkoj sceni zemlje i regiona sukobljavala vlastiti narod sa komšijama, i celom Evropom. 

Konstantno je uništavala mogućnost opstanka dogovorene, zajedničke države BiH.

Zbog potpune krize svakog identiteta, konfuzije i istorijskih besmislica i neistina kroz koje su Bošnjaci sebe sagledavali a zatim i kroz samu krizu islamskog identiteta („tradicionalni“, „turski“ ili neki drugi islam), kroz specifičnost odnosa političkih elita ove zajednice sa Turskom, „vehabijskom“ Saudijskom Arabijom i šiitskom Islamskom Republikom Iran, ili Egiptom, kolevkom Muslimanske braće i centrom „naučne legitimacije i afirmacije verskog dogmatizma“ – univerzitetom Al Azhar. Onakva kakva je ušla u rat, bošnjačka nacija, sa Alijom Izetbegovićem na čelu, nastavila je sa njegovim sinom da se ispoljava kao neobaveštena i neartikulisana narodna zajednica koja sebe traži u krilu radikalne interpretacije islama, prvo u Homeinijevom Iranu, jer ih je privuklo ono što su prvi put upoznali: Država kao Islamska Republika, i Islam i Republika.

Taj politički dualizam i opčinjenost njime trajali su samo do februara 1996. godine, kada snage IFOR-a koje su predvodili Amerikanci brutalno intervenišu na Izetbegovićev službeni, parapolicijski, teroristički kamp na Pogorelici. Hapšenje iranskih instruktora i smena Hasana Čengića (ministra odbrane Federacije BiH) i Bakira Alispahića (direktora Agencije za istrage i dokumentaciju – AID), uplašilo je Izetbegovićeve sledbenike, prvo braću Latić (Džemaludina i Nedžada), zatim Harisa Silajdžića, pa Ejupa Ganića, a posle i druge.

Nakon što se pod snažnim pritiskom Amerikanaca Alija Izetbegović u proleće 1996. formalno odrekao iranske vojne i obaveštajne pomoći, aktivna uloga iranskih emisara u BiH zamaskirana je osnivanjem brojnih kulturnih, naučnih i obrazovnih organizacija, institucija, udruženja. Podsetimo da je Iranski kulturni centar u Sarajevu 1994. godine otvorio tadašnji iranski ministar spoljnih poslova Ali Akbar Velajati. Od tada do danas u BiH je pod pokroviteljstvom Ambasade Islamske Republike Iran otvoreno dvadesetak takvih institucija, od kojih su svakako najaktivnije: BIRDS, „Obnova“, „Most prijateljstva“, Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Persijsko-bosanski koledž, Iranski kulturni centar, Fondacija Mula Sadra, Televizije Sahar i Behar, Agencija Irna, Televizija Irib,…

U političkom smislu, nakon američke intervencije, Izetbegovići ublažavaju svoj šiitski senzibilitet, okreću se snažnije Saudijskoj Arabiji i postaju iskrene vehabije – mada bi oni insistirali na tome da je to pogrdan naziv i da su oni, „prethodnica“ tj. selefije.

I više od toga: upravo su vehabizam podmetnuli svome narodu kao zamenu za „sumnjivi identitet“, suštinski i istorijski, etnogenetski, baziran na srpskom ili hrvatskom poreklu. Taj verski, vehabijski identitet je u suštini totalni identitet, samodovoljan i potpun, a važan, jer konačno i potpuno prekida bitnu istorijsku i kulturnu vezu sa Srbima i Hrvatima. Tako istorijska i politička pozicija jedne narodne zajednice ipak počinje u razumevanju vere i njenoj primeni a kulminira u terorizmu kao konačnoj definiciji islamskog aktivizma i borbe muslimana za izmišljena prava.

Ni činjenica da su najvažniji učesnici Jedanaestog septembra (Halid Šeik Muhamed, Remzi Binalsibih, Muhamed Ata, Khalid al Midhar, Zijad Jarah, Hani Hanyour i Navaf al Hazmi), imali bosansko-hercegovačko državljanstvo i učestvovali u proteklom ratu – ne ubacuju u fokus javnosti ni našu zemlju, u svetlu njene uloge u konceptu terorizma, niti ove događaje i njihove učesnika približava javnosti u BiH.

Čak ni uloga mnogih zabranjenih organizacija, koje su pod okriljem Visokog Saudijskog komiteta delovali u BiH (Al Haramein, Furka, Taibah International Bosnia Office, Benevolence International Foundation, Islamic Relief…) nije rasvetljena, čak ni onemogućena iako ih je Savet bezbednosti UN stavio na sve moguće crne liste. Ni teroristički napadi na policijske stanice u Zvorniku ili Bugojnu, ili napad na „FIS“ Vitez, američku ambasadu u Sarajevu ili ubistva vojnika oružanih snaga BiH – nisu ni dva dana bili najvažnija vest u lokalnim medijima. To istovremeno znači odsustvo bilo kakve krivično-pravne istrage o ovim događajima.

U suštini sve bi istrage vodile do vehabijskih zajednica i organizacija, zatim verske i političke elite u Sarajevu i na kraju do zapadnih obaveštajnih zajednica. Evropska javnost je ovu terorističku infrastrukturu nazvala, jednostavno „Bela Al kaida“, a ideologija i njeni nosioci u Bosni i Hercegovini dobili su jedinstveno ime „VEHABIJE“.

Vehabizam je konzervativni verski pokret, u načelu i praksi fundamentalistički, jer zagovara vraćanje na osnovna i izvorna islamska učenja uz otvorenu netrpeljivost prema šiitima, sufizmu kao i liberalnim islamskim učenjima. Kada vehabijski teoretičari govore o sebi i svome pokretu, oni ga ističu kao “revivalistički pokret” tj. pokret koji zagovara oživljavanje islama – obnavljanje islama u njegovom izvornom obliku bez zapadnjačkih inovacija i orijentalne dekadencije u veri. Vehabizam zagovara odbacivanje svakog modernizma i vraćanje svetoj prošlosti i prvim sledbenicima islama – tj. rječ je o vraćanju PRETHODNICI ISLAMA (PRETHODITI na arapskom SELEFE – zato Vehabije vole sebe da zovu selefije). Po svim relevantnim istraživačkim agencijama oko 5% (pet procenata) ukupne bošnjačke populacije danas pripada Vehabijskoj interpretaciji Islama.

Jedanaesti septembar 2001. godine i napad na svetski trgovinski centar u Njujorku bošnjačku elitu ostavlja zbunjenu, uplašenu i dezorijentisanu. Amerikanci prekidaju mnoge veze sa saudijskim kraljevskim dvorom i sa Al kaidom, a Alija Izetbegović podnosi ostavku na sve političke dužnosti u zemlji i stranci a dve godine kasnije, podnosi ostavku i na ovozemaljski život.

Vehabijski kišobran nije više obećavao ništa dobro i dinastija Izetbegović bez oca predvodnika (Lamija, Sabina i Bakir), „uz svesrdnu pomoć američke diplomatije u Sarajevu, „otkriva Tursku“ i već 2005. počinje aktivno da se vežu za AKP i Erdogana. Kroz podršku i saradnju očuvana je celokupna teroristička infrastruktura, paraobaveštajni aparat nastavio je da truje unutrašnje međuetničke odnose a antisrpstvo i radikalni islamizam postali su stub zajedničke politike na Balkanu.

U početku je Bakir Izetbegović bio samo trojanski konj u „Tihićevoj SDA“ ali se vremenom iz podaničkog odnosa prešlo u partnerski a zatim i u totalnu identifikaciju turskog sa bošnjačkim i bošnjačkog sa turskim.

Dok je turska država obavljala prljave poslove za američku vladu na Bliskom istoku i u odnosu prema Rusiji – Erdogan i Bakir, bili su korisna geopolitička kombinacija.

Pokušaj državnog udara u Turskoj sve je promenio.

Državni udar su inicirali, pokrenuli i podržali Amerikanci, njihova obaveštajna zajednica uz podršku vlade i Fetulaha Gulena, imama iz Pensilvanije – turskog Soroša. Akcije pučista imale su jasan cilj: potpuna likvidacija neposlušnog i nepouzdanog Erdogana, energičnu čistku odanih kadrova, umirivanje AKP-a i demontažu celokupnog političkog sistema koji je Erdogan izgradio proteklih godina.

U trenutku kada Sjedinjene Američke države iscrtavaju nove linije fronta sa Rusijom i Kinom i uz pomoć ratoborne NATO alijanse instaliraju raketne štitove po Evropi, gomilaju vojsku i ratnu tehniku u baltičke zemlje, Poljsku, Rumuniju, Bugarsku i Ukrajinu a u Južnom kineskom moru animiraju kineske susjede za konflikt sa Kinom – ovakav Erdogan postaje smetnja i kočnica planovima uvođenja Evrope i Azije u krizu novog, velikog rata, koji postaje planiran i neizbežan pod krinkom obuzdavanja Rusije. Erdoganu je sve jasno. Vojska nije čuvar demokratije u Turskoj niti bilo gde u svetu a još manje je čuvar Ataturkovog sekularnog nasleđa. Erdogan, AKP, Turska vojska i celokupno društvo su aktivno islamizovani u zadnjoj deceniji a neoosmanske ambicije postale su opšte mesto čak u umu i osećanjima prosečnih građana.

Ono što je vojska pokušala odbraniti i sačuvati zove se „Evro-atlantsko nasleđe“ , tačnije destruktivna uloga Turske na Bliskom Istoku, Balkanu i odnosima sa Rusijom, u interesu NATO alijanse, na liniji američke geopolitičke strategije stalnog rata daleko od američkih granica. Zato se Erdogan ne bori protiv Gulena nego protiv američkog prisustva i uticaja u turskom društvu i državi – sa naglaskom na Tursku vojsku.

I eto nas da svedočimo borbi lokalnog i globalnog diktatora.

Braneći svoju političku moć, infrastrukturu i goli život, Erdogan će narednih godina biti koncentrisan na pokušaj ublažavanja unutrašnjih sukoba u duboko podeljenom društvu, pre svega u odnosima i ratu sa Kurdima, a na spoljno-političkom planu će menjati celokupnu strategiju međunarodnih odnosa i pozicije Turske, i orentisati se na regionalnu saradnju sa Iranom, Egiptom i Rusijom. Erdogan napušta Balkan i ne može biti važan geopolitički igrač, čak više ni prisutan.

Bakir Izetbegović, taj korumpirani fundamentalista i ratni zločinac, pipak svakog islamističkog oktopoda i važan partner i prijatelj Erdogana, nije shvatio da Erdogan u Turskoj ratuje protiv američkih interesa i američke vlade i odgovor će morati uslediti na Balkanu. Turska je potrebna američkim interesima i zbog nuklearnih bojevih glava koje se nalaze na njenom tlu, i zbog izuzetne geostrateške pozicije, pa će vlada SAD učiniti sve da oslabi Erdogana, da radi na njegovoj smeni suptilno i da ne izgubi Tursku potpuno a Bakir Izetbegović je završio svoju političku karijeru i on mora otići.

Nebitan a radikalan, može biti Erdoganu jedino političko utočište na Balkanu a to se više ne može dozvoliti. Zato, će konačno biti otpisan taj mržnjom otrovani islamista, pljačkaš humanitarne pomoći, čovek koji je tokom rata virio ispod stola svoga zločinačkog oca Alije i ugledavši se na njega, komandovao mnogim zločinima Ševa, Bisera, Crnih Labudova, Delte, Bosne, Osa i naravno mudžahedina iz raznih terorističkih i paravojnih formacija. Bakir je dosledno sprovodio politiku rata svoga oca, najjasnije izloženu u Islamskoj deklaraciji. Sada zbog takve uloge Bakira i Bošnjaka, celi narod čekaju teški dani, mučno otrežnjenje i pokušaj formulisanja nove, racionalnije politike prema susedima.

Alija Izetbegović je Islamskom deklaracijom ispisao jedinstveni epitaf svom narodu koga je on lično mrcvario i na kraju dotukao. Baš kao što je Erdogan mržnjom i islamizmom učinio najveće zlo svom narodu i Turskoj državi. To će konačno potvrditi krah nemačko-britanskog diktata u BiH i politike saradnje zapadnih vlada sa najgorim terorističkim ološem i ekstremistima iz Sarajeva. Poruke terorističkog divljanja sred Pariza, Brisela, Nice, Frankfurta, Minhena… nemoguće je ignorisati.

«…Najavljujući preporod, mi ne najavljujemo razdoblje sigurnosti i spokoja, nego razdoblje nemira i iskušenja. Suviše je mnogo stvari koje mole za svojim rušiocima. Zato to neće biti dani blagostanja nego dani dostojanstva. Narod koji spava može se probuditi samo udarcima. Ko želi dobro našoj zajednici, ne treba da je pošteđuje naprezanja, opasnosti i nedaća. Naprotiv, on treba da učini sve da ta zajednica što pre upotrebi svoje sile, da stavi na ispit sve svoje mogućnosti, da preuzme rizik, jednom rečju – da ne spava nego da živi. Samo budna i aktivna, može ona naći sebe i svoj put».

(Islamska deklaracija, Rad i Borba, 2.3.13 – Alija Izetbegović)

Izvor: Fond Strateške Kulture