Posle sekularističkog „Sabora“ na Kritu

Neposredno nakon završetka nesvepravoslavnog „sabora“ na Kritu usledile su ocene i komentari. Najpre se pojavila vest o nekolicini episkopa koji nisu potpisali jedan od kritskih dokumenata: „Među onima koji nisu potpisali tekst ‘Odnosi između Pravoslavne Crkve i ostalog hrišćanskog sveta’, koji je izazvao najoštriju polemiku, u grčkim medijima se navode mitropoliti Limasolski Atanasije, Morfski Neofit, Amafuntski Nikolaj, Lidarski Epifanije, Napuljski Porfirije (Kiparska Pravoslavna Crkva), Bački episkop Irinej (Srpska Pravoslavna Crkva) i Nevpaktski mitropopolit Jerotej (Grčka Pravoslavna Crkva). Poslednji je izrazio svoje neslaganje s tekstovima ‘Misija Pravoslavne Crkve u savremenom svetu’ i ‘Tajna braka i prepreke za nju’“[1], što je potvrdio u svom ličnom saopštenju[2], poput Mitr. Morfskog Neofita[3] i Mitr. Lemeskog Atanasija[4]. Svoje tužne utiske u vezi Krita iznelo je Odeljenje za jeresi i sekte Mitropolije Pireja[5], kao i Udruženje pravoslavnih klirika i monaha Grčke. Za ove poslednje Kritski skup nije „ni sabor, ni veliki, ni sveti“, i da njegove odluke protivreče odlukama Svetih Apostola i Otaca: „Sabor nije svet zato što neka dokumenta koja su na njemu odobrena protivreče odlukama koje su u Svetom Duhu doneli sveti apostoli i sveti oci, a posebno onima koje se tiču jeretika. Sveti Duh ne može Sam Sebi da protivreči: da na stvarno svetim saborima osuđuje jeresi i anatemiše jeretike, a da ih na Kritskom ‘saboru’ priznaje kao crkve (…). Kritski sabor se ne bori protiv jeresi, već im pridaje status crkvenosti“. Hvaleći episkope koji nisu potpisali dokumente, Udruženje smatra da su oni „nada na ponovno razmatranje odluka Kritskog sabora u budućnosti“[6].

Nisu izostale ni ocene pravoslavnih bogoslova i analitičara. Đ. Ilja Maslov smatra da je „upravo savremeni svetski poredak, pax Americana, suštinski, ‘naručilac’ ovog kritskog poduhvata“, a za kritska dokumenta kaže: „Ta dva dokumenta su pozvana da odrede koje granice politkorektnosti, ekumenističke tolerantnosti, ‘opšteljudskih’ zapadnih vrednosti savremeni pravoslavac ne sme da prelazi, rizikujući da se pokaže kao raskolnik, fanatik, ekstremista i dalje redom. A u okviru te već nove svetske eklisiologije gradi se nadzirateljska kula Vaseljenske Patrijaršije“. U vezi pozicije RPC on dodaje: „Ako Ruska Crkva ne načini principijelniji i radikalniji korak – ne osudi bezakonja na Kritu i ne počne odbacivati svoju ekumenističku diplomatiju – onda i mi rizikujemo da vremenom budemo usisani u ‘kritski levak’“[7]. Slično je i za ruske analitičare N. Kaverina, V. Filimonova i V. Semenova u središtu pažnje odnos RPC prema Kritu. Okrivljujući Mitr. Ilariona (Alfejeva) i OSCV za ekumenizam u RPC, N. Kaverin smatra da „višemilionska“ Ruska Crkva treba da pripremi i sazove Svepravoslavni Sabor, za šta je preduslov, po njemu, „očišćenje svih sinodskih ustanova, i pre svega OSCV, od crkvenih liberala“, odnosno „lustracija pete obnovljensko-ekumenističke kolone u RPC“. I zaključuje: „Zato je moguće da u bližoj budućnosti nastupi vreme da se oduzme (ili otkupi!) od ‘Stambolskog patrijarha’ status Vaseljenskog i preda Patrijarhu Moskovskom. Sudbina vaseljenskog Pravoslavlja treba da se određuje u Moskvi, a ne u Stambolu i ne od stambolskog patrijarha, već od Moskovskog Prvosvetitelja. U tome je nova misija Ruske Crkve u 21. veku – veku novog imperijskog proboja Rusije“[8].

Slično rasuđuje i V. Filimonov. Za njega je Krit „apsolutno nelegitimni poduhvat“ i „sastanak-kongres ahrijereja modernista-ekumenista“. O posledicama ovog skupa on piše: „Naneseni su silni udarci tradicionalnom Pravoslavlju u 10 od 15 Pomesnih Crkava. Na Kritu je faktički ozakonjeno stvaranje neobnovljenske crkvene zajednice, na čelu s marionetskim patrijarhom ‘čitave Vaseljene’. Humanističke ustanove, učešće u ekumenističkom pokretu i delatnosti SSC postale su osnova učenja ove zajednice. Neprijatelji Pravoslavlja su se još za korak pomerili u delu dostizanja svog glavnog cilja – stvaranja jedne svetske religije antihrista“. I za njega je odgovor na Krit Sabor u Moskvi: „A dalje – po primeru drevnih Sabora – sazvati u Moskvi Sabor vernih Pravoslavlju Pomesnih Crkava s punovažnim učešćem ne samo predstojatelja, već svih arhijereja. Sabor pravoslavne većine, koji će osuditi sve zablude, prihvaćene od grupe neoobnovljenaca na Kritu“[9]. Navodimo i mišljenje uglednog profesora crkvenog prava prot. V. Cipina, koji tvrdi da se Sabor na Kritu ne može nazvati ni Vaseljenski ni Sveprvoslavni. Po njemu, prihvaćena dokumenta nemaju dogmatski karakter (sa čime se ne slažemo) i zato „pitanje njihove recepcije se ne postavlja oštro tako da njihovo priznavanje ili nepriznavanje služi kao lakmus papir Pravoslavlja, kao kad su u pitanju dogmatski orosi i druga ugledna izlaganja veronauke“. O njihovom karakteru obaveznosti profesor dodaje: „S tačke gledišta crkvene discipline ova dokumenta u svom ne deklarativnom, već rezolutivnom delu imaju obavezujući karakter za one Crkve čiji su predstavnici učestvovali u njihovom donošenju, ali bi bilo apsurdno smatrati da na bilo koji način vezuju i one autokefalne Crkve, čiji poglavari i arhipastiri nisu stavili svoj potpis na njih“[10].

Za sada jedina Crkva, koja se oglasila od onih koje nisu bile na Kritu jeste Antiohijska Patrijaršija. Na svojoj sednici 27. juna Sveti Sinod ove Crkve je ponovo pobrojao sve razloge za njen neodlazak na Krit i, pored ostalog, doneo odluke da „1. Sastanak na Kritu treba smatrati samo za preliminarno savetovanje vezano za Veliki Svepravoslavni Sabor i njegove dokumente ne treba posmatrati kao konačne, već kao otvorene za diskusiju i unošenje izmena kad bude sazvan Svepravoslavni Sabor kojem će prisustvovati i na kojem će učestvovati sve Pomesne Crkve“, 2. „Antiohijska Crkva odbija da prizna da se susret na Kritu može nazvati ‘Velikim Pravoslavnim Saborom’ ili ‘Velikim Svetim Saborom’“ i „3. Potvrđuje se da nijedna odluka koja je doneta na Kritskom savetovanju ni na koji način nije obavezujuća za Patrijarhat Antiohije i celog Istoka“[11]. Čekaju se reagovanja Sinoda Ruske, Gruzijske i Bugarske Crkve.

O nedostacima pripreme, organizacije, sprovođenja i (neznatno prepravljenih) Kritskih dokumenata smo već pisali[12]. Ovom prilikom ih javno osuđujemo i odbacujemo: dokument „Odnos Pravoslavne Crkve prema ostalom hrišćanskom svetu“ zbog svejeresi ekumenizma, a dokument „Misija Pravoslavne Crkve u savremenom svetu“ zbog jeresi panteizma, hilijazma i apokatastaze. Odbacujemo i njegovu sekularističko-humanističku političku Poslanicu. Da je tokom 2000 godina Crkva propovedala ovakvim proglasima niko ne bi poverovovao u Hrista, niti se spasao. Crkva ne propoveda deklaracijama, već blagodaću, koja prati propovedanje i svedočenje prave vere. Zato bez prave vere Kritski dokumenti i Poslanica ostaju mrtvo slovo na papiru – bezblagodatno slovo koje ne oživljava i ne vaskrsava. U vezi Kritskog „sabora“ ovde još ističemo kao njegovu osnovnu odliku jedinstvo u ekumenizmu i sekularizaciji. Umesto da bude „Sveti“ kritski skup je postao „svetski“. Kao što smo već pisali, nijedan Pravoslavni Sabor se nije bavio svetom, već Crkvom, problemima u vezi istina njene vere i života. Kritski skup se sav bavio svetom, bio sav okrenut svetu, podražavajući u tome 2. Vatikanski koncil, i zato završio kao „posvetovnjačeni“, prihvativši svetske ciljeve i metode: mir u svetu, zaštitu ljudskih prava, obnovu „jedinstva“, dijalog i ekumenizam. S ovim u vezi treba primetiti još nešto. Reč je o podeli Pomesnih Crkava na zapadni i istočni blok, kojima pripadaju učesnice i neučesnice Kritskog skupa. Linija razgraničenja ide u pravcu sever-jug. Zapadnom bloku pripadaju sve Pomesne Crkve država i naroda čije vlasti vode prozapadnu i, u manjoj ili većoj meri, antirusku politiku. Slučajnost?! Zato Kritski skup treba posmatrati kao deo zapadne antiruske kampanje i kao krupan korak u nezaustavljivoj apostasiji, koja za antihrista treba da pripremi „anticrkvu“. S ovim poslednjim u vezi slažemo se sa mišljenjem o. I. Tarasova: „Ali stvar je u tome što se proces apostasije neće zaustaviti: ono što je prorečeno neizostavno će se ispuniti. Doći će do spajanja svih ‘crkava’ u jednu svetsku… Jer u njoj će biti krunisan antihrist, koji će obavezno doći. Ta ‘crkva’ će se pod njim izgraditi, i njen nastanak je neizbežan. No, videći kako se ona formira, treba se ukloniti od nje, ne postati njen član, – to je zadatak svakog hrišćanina“[13].

U vezi mogućeg razvoja događaja nakon Krita, treba, pre svega, naglasiti činjenicu da samo Sabor može pobiti i osuditi lažni sabor. Pojedinci episkopi, sveštenici, monasi i mirjani mogu da osude i ne prihvate nepravoslavno učenje Kritskog skupa, ali sam skup može osuditi i odbaciti samo Pravoslavni Sabor, suprotno onome što tvrde i čine revnitelji ne po razumu, već po nesmirenju i raskolnici. Postoje dve mogućnosti: 1. da Pomesne Crkve koje nisu bile na Kritu sazovu Svepravoslavni Sabor, na koji bi pozvali episkope, sveštenike, monahe i mirjane ne samo svojih, već svih Pomesnih Crkava, i na kome bi doneli pravoslavno učenje i odbacili Kritski lažni sabor, nakon čega bi nastalo ispovedanje vere u čitavoj Crkvi vezano za dva učenja, i 2. da osuđivanje i neprihvatanje Kritskog skupa i odluka, poput Antiohijske, pojedinačno učine i ostale tri neučesnice, i da nakon toga na duže vreme u Pravoslavnoj Crkvi sapostoje ekumenističko-sekularistička i antiekumenističko-sekularističko bogoslovlje i vera. U vezi prve mogućnosti najoptimalnije kapacitete i autoritet poseduje Ruska Crkva, uz veliki nedostatak što je njen vrh ekumenistički i modernistički. V. Semenko ističe ulogu predsednika V. Putina u vezi odustajanja RPC od odlaska na Krit, i naglašava mogućnost njegove uloge u eventualnom sazivu novog Sabora: „Pošto posle famoznog susreta u Havani, organizovanog i sprovedenog u dubokoj tajnosti ne samo od naroda, već čak i od članova Arhijerejskog sabora i sinodalaca, ne priliči da se gaje neke iluzije u vezi iskrenosti vladajućeg subjekta u našoj Crkvi, neophodno je (ma kako to bilo teško, čak nemoguće) pokrenuti onaj spasavajući mehanizam, koji je promisaono proradio i spasao situaciju u momentu posete Atona od Predsednika Putina“[14].

Ne bi to bilo prvi put u istoriji RPC. Nešto slično se dogodilo kada je Patr. Aleksej 1. u vreme Staljina 1948. god. sazvao Svepravoslavno savetovanje u Moskvi, na kome je osuđen ekumenizam, da bi taj isti patrijarh za vlade Hruščova 1961. potpisao pristupnicu Ruske Crkve SSC. Sada bi bilo potrebno da se dogodi suprotno. Ostaje, međutim, nepoznanica da li je za tako nešto potrebna, kao u vreme Alekseja 1., promena šefa države.

U svakom slučaju, izvesno je, na veliku žalost i roptanje careboraca i papocezarista, da se vreme domaćina Vasenjenskih Sabora i glave Pravoslavne Crkve nezaustavljivo, po zalogu iskupljujuće i vaskrsavajuće žrtve Sv. Velikomučenika Cara Nikolaja 2., približava…

Sie budi, budi!

_______________________

 Odrednice:

[1] „Niz učesnika Kritskog sabora je odbio da potpiše dokumenta“, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94859.htm (30. 06. 2016).

[2] „Mitropolit Navpaktski Jerotej progovorio o problemima u vezi usvajanja dokumenata na Kritu“, prevod: M. Todić, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94902.htm (02. 07. 2016.).

[3] Μητροπολίτη Μόρφου Νεοφύτου, „Εκκλησία και ετερόδοξοι“, http://www.immorfou.org.cy/component/content/article/16-news/1294-dfghhjjkklk4565789.html (30. 06. 2016.).

[4] Λεμεσού Αθανάσιος, „Για λόγους συνειδήσεως δεν το υπέγραψα“, http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/9162-lemesou-athanasios-gia-logous-suneidiseos-den-to-upegrapsa (02. 07. 2016.).

[5] „Saopštenje Mitropolije pirejske o kritskom skupu“, prevod: arhim. N. (Bogosavljević), http://borbazaveru.info/content/view/8877/1/ (02. 07. 2016.).

[6] „Udruženje pravoslavnih klirika i monaha Grčke: ni sabor, ni veliki, ni sveti“,  http://www.pravoslavie.ru/srpska/94939.htm (02. 07. 2016.).

[7] Diak. I.  Maslov, „O ‘varfolomeevskom’ sobore“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/25/o_varfolomeevskom_sobore/ (25. 06. 2016.). Za istog autora Poslanica sa Krita je „postmodernističko buncanje“; isti, „’Kružna poslanica’ s Krita – postmodernistički ‘mesidž’“, prevod: arhim. N. (Bogosavljević), http://www.princip.me/djakon-ilja-maslov-kruzna-poslanica-s-krita-postmodernisticki-mesidz/04/07/2016/ (04. 07. 2016.).

[8] N. Kaverin, „’Varfolomeevskiй’ Sobor zaveršilsя v kačestve ‘regulяrno deйstvuющego instituta’“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/30/varfolomeevskij_sobor_zavershilsya_v_kachestve_regulyarno_dejstvuyuwego_instituta/ (30. 06. 2016.).

[9] V. Filimonov, „Udarы v serdce Pravoslaviя“, http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/28/udary_v_serdce_pravoslaviya/ (29. 06. 2016.).

[10] Prot. V. Cipin, „O statusu Sabora na Kritu“, prevod: M. Todić, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95026.htm (05. 07. 2016.).

[11] „Stav Antiohijske Crkve prema prema susretu koji je održan na Kritu“, prevod: D. Lapa, M. Todić, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95047.htm (04. 07. 2016.)

[12] Arhim. dr N. Bogosavljević, Sveti i Veliki Sabor 2016, Golubac 2016.

[13] „Otac Igor Tarasov povodom skupa na Kritu: ‘Treba ostati sa narodom’ – intervju za ‘Pravoslavni krst’“, http://borbazaveru.info/content/view/8879/1/ (03. 07. 2016.).

[14] V. Semenko, „Эkumeničeskaя эpopeя: uzlovoй moment“, http://amin.su/content/analitika/9/4602/ (04. 07. 2016.).

Izvor: Fond Strateške Kulture