Последњи плес Збигњева Бжежинског

Главни стратег Вашингтона, коме је животни сан био да Америка завлада целим светом, „напушта” свој пројекат и тражи успостављање „мирољубивих односа” са Русијом и Кином. Барем тако пише у чланку којег је Збигњев Бжежински у априлу написао за The American Interest, који је у великој мери занемарен у медијима. Мајк Витни тада за Counterpunch пише да текст Бжежинског „указује како моћни кругови који доносе одлуке на глобалном нивоу више не верују да Вашингтон може да задржи хегемонију над Блиским истоком и Азијом”.

Реакционарни стратег и моћни члан врха владајуће „светске елите”, Збигњев Бжежински, човек који је регрутовао Осаму бин Ладена у Авганистану, био је главни заговорник ове идеје. Бжежински је деценијама заговарао америчку империјалну експанзију, а план како то учинити изнео је 1997. године у својој књизи Велика шаховска табла. Распадом Совјетског Савеза остварио му се велики сан, али није дуго трајао, а стварност се за америчког стратега претворила у ноћну мору.

Међутим, Бжежински се не предаје и почетком јануара за Huffington Post пише колумну у којој сугерише како је за очување глобалне власти најбоље успоставити „тројни пакт” између САД, Русије и Кине. Сам назив „тројни пакт” у светлу познате историјске аналогије звучи импресивно иако га у изворном тексту Бжежински назива „трилатералним савезом“. Наиме, превод прве реченице гласи: „Идеалан геополитички одговор на кризу глобалне власти је трилатерална веза између САД, Кине и Русије”.

Раније је Бжежински признао како „САД морају да преузму иницијативу ради усклађивања архитектуре глобалне власти, јер се завршава ера америчке глобалне доминације”. „Боље је искористити преостали део америчке моћи на други начин, и то учинити мирно”, рекао је Бжежински, говорећи о прерасподели глобалне моћи у настајању, указујући на насилно политичко буђење на Блиском истоку. „САД су још увек политички и економски субјект и војно најјача земља на свијету”, али, „с обзиром на комплексне геополитичке промене у регионалној равнотежи, САД више нису глобална империјална сила”, истакао је Бжежински у време када су сви предвиђали да ће у Белу кућу као председница ући Хилари Клинтон.

Међутим, сада у чланку он не помиње реч „савез”, још мање „заједницу”, што би претпостављало савез равноправних држава и у нешто измењеном облику, али само терминолошки, враћа се старој стратегији. У преводу текста на друге језике користио се управо овом терминологијом, чиме је читаоце термином „савез”, требало заварати да је остарели стратег америчке глобалне хегемоније одустао од својих идеја и прихватио реалност тренутне глобалне архитектуре. Наравно да се ради о превари како Збигњева Бжежинског тако и оних који су хтели да увере јавност да је одустао од изворне идеје изнесене у књизи Велика шаховска табла.

Зашто? Из текста је јасно да у „трилатералном савезу” Бжежински не види систем „формалних односа” са тачно утврђеним обавезама једнаким за све три стране, него некакав неформализовани однос са селективним приступом конкретним питањима, али и тајном сарадњом, што је нужно због америчког присуства на простору Евроазије, што је одувек била опсесија америчког стратега. Посебно је важно да се у чланку дају прилично нејасна тумачења око услова Русији за учествовање у тој његовој „тројној сарадњи”, него се говори о „потреби за бољим односима Русије и Кине са САД”.

Бжежински Русији „нуди” да се једнако удаљи од Кине и САД како би односи у хипотетичком савезу били попут једнакостраничног троугла. Међутим, недавно је у интервјуу од 23. децембра такође за Huffington Post Бжежински тврдио да „Русија заправо и није играч светске категорије” и „није амерички конкурент, све до тренутка кад буде имала нешто да понуди заједно са Кином”. Очито је да за Бжежинског проблем није толико повезан са самом Русијом, колико с Русијом и Кином, што би се одразило на односе са САД. Бжежински у чланку то и не скрива.

„САД би требало да буду свесне озбиљних опасности од уласка у стратешко савезништво Кине и Русије, у које их делимично може гурнути унутрашња политичка и идеолошка инерција, а делом и лоше конципирана спољна политика САД. За САД ништа не може бити опасније од блиског савеза ове две силе”, пише амерички стратег. Бжежински истиче да су претерано блиске војне везе Кине са Русијом пуне опасности због њиховог заједничког супротстављања САД. У интервјуу за Huffington Post он тврди да амерички глобални утицај зависи од сарадње са Кином и да је у америчком интересу да блиско сарађује са Кинезима, „јер ће онда и Руси силом следити кинески пример“.

Бжежински уводи неке нове елементе у своју евроазијску геополитику. Наиме, ако Кинези устану против Америке, они ће изгубити. Али ако САД од себе одгурне Кину, онда ће Америка бити губитник. Бжежински наводи факторе који би, према његовом мишљењу, требало да присиле Русију да се одмакне од Кине и да Кремљ напусти политику „окретања према истоку”, најављену 2014.

У том смислу, Бжежински пише: „Кина остварује стратешки продор у Централнојн Азији како би добила непосредан трговински приступ Европи, што је већ довело до значајног слабљења економске доминације Русије у источном делу бившег Совјетског Савеза. Амбициозна кинеска иницијатива Један појас – један пут је један од начина да се у незгодан положај стави Москва, која сад покушава да успори планирано успостављање трговачких путева од Кине до Европе. Руски источни Сибир и Далеки исток у процесу опоравка геополитичке растуће азијске силе могу бити дугорочни стратешки циљ Кине. Кина и Русија имају историјске несугласице, које их присиљавају да буду сумњичави једни према другима и међусобним намерама. Стога руско-кинеско зближавање не може имати чврсте темеље и разилажење Русије и Кине је неизбежно.”

Наравно, речи Бжежинског су оно што би у Вашингтону хтели да буде, али је реалност потпуно другачија. Но останимо при фантазијама тренутно фрустрираног губитника, којем се не може порећи велика стратешка побједа у Хладном рату. Покушајмо одредити како Бжежински види услове за сваког од члана глобалног троугла и „трилатералног савеза”.

УСЛОВИ ЗА РУСИЈУ

За Русију Бжежински верује да ће „бити више усмерена на Европу”. Под тим очито мисли на приближавање европских и НАТО земаља Источном партнерству ЕУ, који чине Украјина, Белорусија, Молдавија и Грузија, где Русија нема никаквог утицаја. У међувремену су све постсовјетске републике од формалне самосталности успоставиле пуну државност. Према Бжежинском, оне сада „одбијају да учествују у било каквим структурама које личе на пропали Совјетски Савез“. „Тежња за развојем националне државности је поделила чак и словенске републике које припадају Руској православној цркви, као што су Украјина и Белорусија. Обе су постале суверене државе, са сопственим заставама, оружаним снагама и развијају ближе везе са Европом. Очито је да би Русија на путу у „трилатерални савез” требало да одустане од покушаја да их поновно укључи у постсовјетски простор Евроазијске економске уније”, пише Бжежински.

У одређеном смислу је у праву. Украјина и Белорусија, које посебно помиње, а занемарује Грузију и Молдавију, имају своје заставе, химне и оружане снаге. О заставама, еодољубљу и закасњелом буђењу националног романтизма у тим земљама би се могло расправљати, док су оружане снаге, бар оне украјинске, сву своју ефикасност показале кад су поражене од локалних милиција Донбаса. Војска Белорусије би се без руске помоћи урушила као кула од карата, као и њихова економнија. Молдавија и Грузија, њихова државност и оружане снаге нису вредне помена, чак ни за Бжежинског. Али све то америчком стратегу не смета да читаоцима Huffington Post-а сервира овакву глупост.

Према Бжежинском, у „трилатералном савезу” би Кина и САД требало да граде боље и сложеније односе, чиме ће неминовно успорити далекосежне амбиције Русије. „Русија ће моћи да оствари своје тежње само ако се ослободи илузије о постизању изврсности широм континента и жеље да постане водећи играч у целој Европи”, пише Бжежински, што је отприлике у складу са идејама изнесеним у Великој шаховској табли, после које су у Русији схватили да им није додељена улога равноправне светске силе, него бензинске пумпе Запада са ограниченим подручјем утицаја на Арктику и иза Урала. Како је овај план пропао, не треба посебно подсећати.

УСЛОВИ ЗА КИНУ

„Кина има времена за размишљање о томе може ли севи да приушти да избегне одговорност за оно што се догађа у суседним земљама, али пре свега мора да ојача спољну политику дуж својих граница”, тврди Бжежински. Кини краткорочно нуди сарадњу са Русијом и САД о безбедносним питањима на Блиском истоку, што је регион за који Пекинг никад није показао посебно занимање осим у контексту сиријске кризе и неколико хиљада кинеских држављана који ратују у редовима Ал Нусра Фронта и Исламске државе. Шта, дакле, Бжежински нуди Кини? Исто као да Ескимима нуди фрижидере или бедуинским племенима у Сахари песак.

Међутим, према његовом мишљењу, Кина не сме да дира у америчке протекторате – Јапан и Јужну Кореју. Као безбедносни проблем у региону указује на Северну Кореју, што је проблем који ће тражити посебну безбедносну сарадњу између САД и Кине, као и између САД и Русије. „Кина у интересу безбедности мора да трансформише Северну Кореју”, каже Бжежински, али не објашњава у шта би се то Сјеверна Кореја требала „трансформисати”.

„Дугорочно, у наредних неколико деценија садашње територијално устројство на североистоку Азије у геополитичком смислу може да постане нестабилано, с времена на време чак и експлозивно. У завршници то може да убрза почетак дугог критичног раздобља на огромном евроазијском континенту “, пише Бжежински.

Потом се од агресивних намера у чланку ограђује уобичајеним фразама: „Очито је да ће САД бити само далеки посматрач иако би то могло бити паметно за проширење билатералних односа с Јапаном и Јужном Корејом.” Дакле, дугорочно, за неколико деценија, позива Кину на анексију руског источног Сибира и Далеког истока, а САД ће гарантовати да ће у том процесу бити „далеки посматрач”, те да ће Вашингтон остати заинтересован само за контролу Јапана и Јужне Кореје. О Тајвану Бжежински није написао ни ретка.

УСЛОВИ ЗА САД

Бжежински предлаже да се САД у Евроазији према Кини не смеју понашати као непријатељ, те да не треба „давати јасну подршку Индији као главном америчком савезнику у Азији”. Наравно, Американци ће и даље „остати присутни на пацифичким острвима”. Биће спремни да бране Јапан и Јужну Кореју, али у том смислу Бжежински опет не спомиње Тајван. Међутим, двосмисленост синтагме „пацифичка острва” би се могла протумачити и као америчке безбедносне гаранције Тајвану и могућност „сусрета” са Кином и на том „острву”.

На другом крају Евроазије, према Бжежинском, САД би требало да „потврде спремност за одбрану Западне и Централне Европе”. Очито је да жели рећи да САД неће улазити у рат са Русијом због Источне Европе, која се даље у чланку помиње у односу на Балтик. У случају руске инвазије на Летонију и Естонију, Бжежински Москви обећава да САД неће ући у рат, али ће увести поморску блокаду и затворити приступ луци Санкт Петербургу на Балтичком мору и Новоросијску на Црном. „Снажна реакција САД ће озбиљно ограничити руске могућности да се укључи у међународну трговину и даће нам потребно време да устројимо озбиљнији западноевропски амерички војни контингент у Централној Европи”, пише Бжежински.

Он сматра да, ако Русија уђе у војни сукоб у Источној Европи, односно са балтичким земљама, неће добити подршку Кине, тако да ће Москва бирати између економске изолације и повлачења трупа.

Дакле, у свом концепту Бжежински предлаже „трилатералну сарадњу”, којом ће покушати да обузда Русију, која нарушава утицај САД и њихових савезника на постсовјетском простору или територију „историјске Русије”, ако говоримо о украјинској кризи. Бжежински признаје да су САД тренутно више заузете одбраном због „политичког буђења Евроазије”. Он признаје да Америка води двосмислену политику према Кини, која нема укупни стратешки план.

Вероватно се Бжежински чланком пуним нејасноћа и отворених питања путем обратио америчкој публици, а Трампа упозорио на неразборите кораке у односима с Кином. Бжежински је, уз Кисинџера, међу најважнијим америчким стратезима Хладног рата. Кисинџер и Бжежински су, на штету Совјетског Савеза, успели да успоставе и одржњ „билатералне односе” између САД и Кине. Наравно, Вашингтон је од овог посла имао велике користи, не само због пропасти Совјетског Савеза него и због трговинске и економске сарадње с Кином.

Јасно је да је Бжежински у позним годинама, али и да још увек није одустао од својих идеја. Међутим, управо је америчка политика Кину инерцијом претворила у прву „фабрику у свету“, а последица је била да је Пекинг дошао до западне технологије и онда постао самостална велесила и центар светског развоја. Бжежински у таквом сценарију више не зна шта да понуди и врло је вероватно да ће Кина и Русија довести САД у ситуацију да ће морати да играју шах на две засебне, али нераздвојним нитима повезане плоче.

Трамп је, како се чини, увидео опасност по глобално вођство САД и њихову економију, и зато из игре покушава да уклони барем Русију. Одговор руских стручњака на текст америчког „колеге” је био да Русија има свој нови врло добро разрађен геополитички концепт „усклађивања уместо конфронтације”, а чланак којег је објавио Huffington Post коментаришу као „глупости оронулог међународног провокатора, који Русији не нуди ништа више од оног што јој је било суђено у Великој шаховској табли Евроазије“.

Извор: Логично