Poslednji revizionista

Za poslednjeg autoritarnog lidera u Evropi, za funkcionera jedine partije koja se nije suočila sa totalitarnom prošlošću, za čoveka koji je tako često menjao uverenja da bi ocena „nemoralno“ već morala da pređe u „nehigijensko“… Milo Đukanović ne prestaje da iznenađuje javnost. Društvo Crne Gore mora da se zamisli, njegov premijer, nekadašnji presednik, ne samo da je dva puta dokazao glistinsku regenerativnu sposobnost da sâm sebe nasledi kao „nova“ i „mlađa“ snaga, već je pokazao toliko kameleonstvo da je jedini premijer na svetu kome bi prilikom svakog ulaska u neku javnu zgradu trebalo zatražiti neki lični dokument na uvid – za svaki slučaj.

Milo Đukanović je jedini predsednik nekakvog odbora za obeležavanje nekog istrijskog događaja koji se trudi da isti omalovaži, opanjka i umanji. Prema Đukanoviću, „za Crnu Goru nema veće tragedije od Prvog svetskog rata“. Kada bi Đukanović protiv sebe sada imao neku veliku silu ili makar njenu „nvo“ agenturu (kao što mi ovde imamo) sada bi stotinak miliona evra težak marketniški hor zavikao: „Dakle za Đukanovića je veća tragedija što se  Crna Gora branila od neizazvanog napada austrougarskih zločinaca – koji su masakrirali njene građane, oteli joj zemlju i namerili se da sruše kapelu na Lovćenu i podignu neki svoj blasfemični spomenik… – nego Drugi svetski rat u kom je izvršen Holokaust i gde su građani Crne Gore više izginuli… Dakle, Đukanović je spreman da zbog fašističke, jedan dan nezavisne  tzv. Nezavisne Države Crne Gore protiv koje je ustao sav naš narod zanemari zločine nad Jevrejima, Slovenima… I da izjednači Hitlera i demokratki izabrane srpske političare iz 1914. godine?“

Srećom pa Đukanović nema problem sa stranim nevladinim ratnim komplekosom. To je neophodno za autentične tirane kakav je bio Milošević ili za demokratske političare kakvi su Đinđić, Koštunica ili Dodik… Nema potrebe za velikim narodnim pokretom da bi jedan takav političar bio smenjen… Kada ne bude više bio potreban njegovi će ga sadašnji zaštitnici jednostavno odvesti. Samo od njihovih trenutnih sebičnih interesa zavisiće da li će pritom nositi frak ili narandžasti kombinezon.

Đukanović kaže da Crna Gora nije podržala Sarajevski atentat. Pošto tvrdi da Crna Gora „nije podržala“ ubistvo Franje Ferdinanda, bilo bi lepo da precizira ko ga je podržao? Ispada da je demokratska Kraljevina Crna Gora (inače poslednja nezavisna država u Evropi koja je dobila ustav) odlučivala o podršci atentatu. Što je još važnije, izgleda da je u Đukanovićevoj svesti Kraljevina Srbija nekakvo gnezdo ubica i zlikovaca u kome vlada i Narodna skupština u neprekidnom zasedanju odlučuju kakve će instrukcije dati „Ministarstvu za terorizam i ubijanje stranih vladara i političara“.  Zanimljivo je da u austrougarskom Ministarstvu inostranih poslova uoči objave rata Srbiji nisu imali takvo mišljenje o srpskoj vladi. Istoriografija je odavno dala sud o odgovornosti Srbije za Sarajevski atentat – ako mu se čine pristrasnim Britanac Alen DŽ. P. Tejlor ili srpski istoričar Andrej Mitrović, evo poznatog austrijskog istoričara Manfreda Rauhenštajnera i njegove 2013. godine objavljene knjige Prvi svetski rat i kraj Habsburške monarhije.

Talentovan za politikantstvo i inteligentan za intrigu Đukanović nije načisto ni sa tim šta tačno obeležava: godišnjicu Sarajevskog atentata ili početak Prvog svetskog rata? Sarajevski atentat se dogodio u junu, a ne u novembru. Srbija je od kako je postala nezavisna (1878) trideset puta bila pod ekonomskom blokadom Austrougarske, srpski narod je u Austrougarskoj do 1912. izgubio sva kolektivna prava, pa i ona koja je dobio u 17. veku. Ipak, niti jedan atentat na austrougarskom zeljištu nije podstaknut, ogranizovan niti izvršen iz Srbije. Mlada Bosna je nastala četiri godine pre oficirske tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt koja je prema nekim navodima stajala iza nje. Tokom sedam godina svog postojanja Mlada Bosna je uspela da izvrši samo jedan atentat sa dve žrtve – Sarajevski u kom su poginuli Franja Ferdinand i Sofija od Hoenburga. U Evropi je tih decenija izvršeno više od stotinu sličnih atentata ali je samo ovaj postao povod za svetski rat.

No, čak i da je zvanična Srbija organizovala atentat, Beč se na rat sa ciljem uništenja Srbije odlučio još 1907. godine i to je dokazana činjenica. Rat iz 1914. je započela Austrougarska objavom rata Srbiji. Svetski rat je započela Nemačka objavom rata Rusiji, Francuskoj i napadom na Belgiju. Svako ko završi srednju školu, bilo gde u Evropi, zna ove činjenice.

Konačno, Đukanović je spomenuo i 1999. godinu. Kaže, tada Crna Gora nije vođena „instiktom savezničke odgovornosti“ ušla u rat sa „međunarodnom zajednicom“?!  Crna Gora je u to vreme, odlukom naroda izraženom na referendumu iz 1992., koji je uzgred bio manje sporan od onog na kom je odlučila da postane nezavisna, bila deo međunarodno poriznate zajedničke države sa Srbijom. Kakva „saveznička odgovornost“…? Đukanović i njegov režim su izdali zemlju kojoj su pripadali. NATO, a ne „međunarodna zajednica“ je bez odbrenja UN napao jednu suverenu zemlju. Koliko je žrtava palo u Crnoj Gori za vreme bombardovanja? Da li je Đukanović proglasio makar vanredno stanje za vreme agresije? Ako nije bio odan svojoj zemlji, da li oseća pijetet prema, recimo žrtvama iz Murina gde su natovci ubili šestoro civila među kojima troje dece?

Izvor: Napredni Klub