Постконфликтна Сирија

Последње заседање Генералне скупштине УН обележила су излагања председника САД и председника Руске Федерације. Излагање  председника Обаме указује на повратак доктрини Пола Волфовича који је био главни стратег администрације председника Буша старијег, jer је Обама том приликом указао на Русију као јединог кривца и агресора на планети. Као пример је навео збивања у Украјини. Према Волфовичу, Русија је примарна претња националном интересу Сједињених Држава да остане глобална сила. Русија је била централна тема Волфовичевог меморандума, написаног на 46 страница[1], по којем су основни правци деловања САД-а подручја Блиског Истока и Балкана, а разлог је контрола ресурса. Председник Обама је излагао као да заступа Републиканце, а био је видан његов лични анимозитет према председнику Путину и Русији. У паузама седнице Генералне скупштине на веома отворен начин игнорисао је председника Русије.

Наведени анимозитет најприје би могао доћи до изражаја у Сирији. Осјећа се и у виду Обаминог упозорења да ће Руси имати губитке, и из речи министра одбране САД Ештона Картера да ће Русија зажалити што штити председника Асада, и што се умешала у рат против Исламске државе (ИДИЛ) у Сирији. Очито је да такве речи имају позадину. Ако се неуобичајен речник коришћен од званичника САД-а преведе, значи да  су мислили на ескалацију сукоба, односно компликовање ситуације, јер знају да Турска планира штитити своје интересе, а приоритет је уништење Курда у Сирији као и опозиције у Турској. Тампон зона на северном делу Сирије, уз границу Турске са Алепом и  језером Асад, могла би да постане 82 турска провинција.

Русија ће се суочити са секташким проблемима приликом покушаја идентификовања група, њихових ратних улога, и одређивања ко би ским у Сирији био у коалицији. Да ли ће политичке партије имати искључиво једноетнички састав како би се направила конструктивна опозиција­­­­? Ту постоји вишеслојан проблем. Ради се о томе, да у Сирији постоје три основне вере, али свака од њих, без обзира да ли су у питању шиити, сунити, или хришћани, има седам, осам или десет подваријанти практиковања вере унутар основних. Значи да има најмање 20-30 секташких скупина, а ретки су случајеви да две од њих могу да се усагласе. Наиме, већи део становништва још живи према племенским обичајима.

Зато је Башар ел Асад важан фактор у стабилизовању постконфликтне Сирије. Наиме, у мирнодопском периоду службеници запослени у државним институцијама успели су у локалним заједницама хармонизовати међуетнички суживот. Пре рата, Сирија је била заједница са шароликим верско-етничким саставом, а сви су били релативно задовољни животним стандардом. По окончању рата, и евентуално постигнутих политичких договора народа Сирије, тешко би и Руси, а поготово Запад помоћу својих специјализованих агенција и мреже НВО, без Асада  могли постићи реконструкцију међуетничких односа. Евентуални одлазак Асада би несумњиво био извор још већег егзодуса становништва, за који Брисел нема решење.

САД нису успеле да стабилизују Ирак и поред велике оружане силе којом су располагале, те им неће поћи за руком да стабилизују ни простор Блиског истока, иако поред силе на располагању имају веома компетентне људе за спровођење техника меке моћи. Стога САД у Сирију нису послалe регуларне трупе. Американци су постали свесни чињенице да је организовање опозиције од бројних верских секти неизводиво, јер је свако против сваког, све оружане групе пљачкају, продају становништво у робље и чине страшне злочине. Када се виде размере рушења и масовног покретања народа, очито да су наведене активности биле на захтев корпорација, јер желе рашчишћен терен на којем локално становништво не може да омета транспорт ресурса. Сада се може разумети и организовање избегличких кампова у Турској у које су доведени становници, не само из тампон зоне уз Турску границу, него из ширег региона, а који су побегли од коалиционог бомбардовања, или злочина ИДИЛ-а. Тампон зона обухвата и град Алеп са језером на Еуфрату, које је важно за наводњавање и има улогу главне резерве воде за Сирију.

Све су прилике да ће „тампон зона“ бити предмет будуће трговине у решавању сиријске кризе. Завршница протеривања несунитског становништва је у тесној сарадњи Турске, ИДИЛ-а, и терориста који престављају тзв. умерену опозицију. Из наведених кампова чији је капацитет 2-3 милиона људи, мигранти ће се слати у таласима и константно бити у функцији сталне претње ЕУ. Наведеним демографским инжињерингом се остварује неколико познатих геополитичких циљева.

Немачка не прихвата дестабилизацију Балкана. У случају нових сукоба на Балкану, ресурси Косова Немачкој постају недоступни. Али, Немачка се у решавању мигрантске кризе не сналази. Нудити новац Турској и балканским земљама није решење, већ израз несигурности и страха. Канцеларка Меркел је под притиском чланица ЕУ које су убеђене да је улога Британије у стварању мигрантске кризе велика. Канцеларка је на удару и од опозиције, али и дела чланства властите партије, јер одбија да подржи балтичке земље у пројектованом рату против Русије и одбија учествовати у додатном наоружавању Украјине.

Стога је политички рејтинг канцеларке Меркел прилично умањен, што слаби лидерску позицију Немачке у ЕУ. Планирани референдум Британије о останку у ЕУ је осмишљен и као део уцене јер Британији пружа прилику да испослује тражену реконфигурацију ЕУ, и на тај начин се наметне као важан фактор.Тиме уједно слаби улогу Немачке. Дестабилизација Балкана, те апсолутна већина у парламенту Турске коју је на посљедњим изборима обезбедио турски председник Ердоган, омогућује реализацију политичких циљева из „Стратешке дубине“, а уједно спутава транспорт нафте из Русије, било којим током. Додатне уцене упућене Немачкој и ЕУ везано за мигрантску кризу су због Ердоганових планова обнове Турске империје која би обухватала Блиски исток, туркофонске земље у Закавказју, и Балкан.

Европа није осудила прогон курдске опозиције, ни нападе нa предизборне курдске скупове и опозиционе медије, због чега су Курди остали без ранијих гласова, те освојили само око 23%. Понашање Турске подржава Британија. Британија Турску подржава и у обнови турске империјалне моћи, али би велике амбиције Турску могле довести у сукоб са Русијом, што може бити крајњи циљ британских активности.

Прекидом програма обуке опозиције у Сирији, САД су признале да она не постоји. Крајњи доказ да САД не рачунају на било какву сарадњу са Русима је што на молбу руског генералштаба неће сарадњу у размени обавештајних информација, чак не желе дати ни информације о позицијама ИДИЛ-а. Нова, у рекордном времену измишљена опозиција Асаду, потиче из секташких група окорелих терориста. Они немају могућност озбиљнијих војних операција, већ се могу употребити за диверзије под лажном заставом, црне и психолошке операције, ако су снабдевени потребном логистиком и информацијама. Такве „умерене терористе“ Саудијска Арабија намерава наоружати, а који под називом Слободна војска Сирије имају забодену заставу 500 метара од граничног прелаза са Турском. То је доказ да нису оперативни и да су се бавили шверцом, а ратно искуство су им ратни злочини. Саудијска Арабија је одабрала паравојне формације, које је Катар наручио чим су почели планови рушења председника Асада. Поменута Слободна војска Сирије је „препакована“ у нову „умерену опозицију“, а састављена је од ирачких и либијских терориста, лично изабраних од старне заповедника милиције Ал Каиде (Abdel Hakim Belhaj). Званично је формирана у Турској 2011. године под командом пуковника Riad al Asaad-а, само од сунитске групе, те је оперисала око Алепа до његовог пада.

Следећи на листи сиријске опозиције је Војска освајача (Yaуsh al Fatah), терористичка организација која је од почетка сукоба савезник Ал Нусре. Бомбардовали су седиште снага безбедности у Дамаску 2012 године. Тзв. Јужни фронт (South front), је вероватно измишљени, а ако ова формација постоји, може се радити само о припадницима Ал Нусре, који су минорни, непознатих активности, а служе искључиво да се створи утисак да се ради о моћној коалицији. Овакав труд око минорних група се чини само због стварања позиција за будуће преговоре, у које ће увући УН, вероватно и нову контакт групу. Биће тешко осмислити и представити опозицију с којом треба преговарати око прелазне владе и будућих избора, а у ствари, опозиција не постоји, постоје само терористи. Турска, иако до неки дан оптерећена обезбеђењем већине приликом избора на штету Курда, грозничаво настоји припремити податке о томе ко би могао ући у кредибилну опозицију.

Mајстори манипулације ће уз помоћ лобија, УН-а, и заливских земаља, тражити једнака права за опозицију, која ће инсистирати на „тампон зони“ тј. на већем делу севера Сирије. Турска је заинтересована за даљи прилив јефтине нафте, која од почетка рата у Сирији редовно путем цевовода стиже од ИДИЛ-а, као и за решење курдског питања. Опозиција Сирије ће на захтев Турске ускоро тражити забрану зоне лета изнад „тампон зоне“. Наравно да је у позадини турски интерес, јер по свему судећи, умерену опозицију ће одглумити Турска. Турска планира преговорима добити већи дио северне Сирије.

Сходно специјалним и психолошким операцијама Ал Џазира Балкан је експресно пласирала репортажу о „клинцима“ из Алепа који су одлучили да обавесте свет о злочинима Асадових трупа. Снимак који је емитован је слабе резолуције и далеко од кредибилности. То је у низу још једна лоше изрежиране преваре. „Клинац“ који извештава са крова зграде је препознатљиво обучено војно лица, 25 до 35 година старости, који војном терминологијом описује оружја и гранате наводних агресора. „Клинци“, према његовој изјави, подржавају Слободну војску Сирије уз констатацију да је ослобођење на видику. Следећа сцена је из стана где је у позадини рачунар, да би се створио утисак да су повезани интернет конекцијом и да они шаљу извештаје. Извештачена глума неискусних глумаца показују да се ради о класичној обавештајној групи. Изјава секретара Керија се поклапа са објавом „нове групе“ која са терена овај пут шаље „кредибилне извештаје“, а не из неке куће у предграђу Лондона, као што је то био случај са тзв. Сиријском опсерваторијом за људска права.

Наравно, да се нико на Западу неће запитати о злочинима Слободне војске Сирије, односно ал Нусре и ИСИЛ-а, као ни о живим људским штитовима, ликвидацијама целих фамилија, села, делова градова, као и ликвидација присилно киднаповане и мобилисане деце, рушењу споменика непроцењиве вредности и верских објеката. Такве догађаје ревносни „клинци“ не објављују. Русија то неће прогутати, а многи не могу схватити да Руси имају довољно информација, да су месецима водили обавештајне и електронске операције, и да сигурно већ знају који су то „клинци“ као што одавно знају ко је Слободна војска Сирије.

_____________________________

[1] Меморандум од 46 страница који је Пол Волфович излагао 1992. године пред Конгресом САД-а, под насловом „УС стратешки план који спречава појаву супарника у одржању само једне супер силе у свијету“, а који говори о виталним интересима САД, међу којима је и потребно успостављање новог свјетског поретка.

Извор: Фонд Стратешке Културе