Поука „Тајфуна“ или о великима и малима

Радослава Вукића званог „Вожд“ упознао сам по доласку у Бањалуку, средином 1994. године. Седели смо у „Пећини“, у то доба ексклузивном бањалучком ресторану смештеном у адаптираном атомском склоништу.

Уз вечеру и вино прича се „одмотавала“.

„Видиш, ти си обавештајац, али ја, иако гинеколог по струци, знам понешто и из твоје бранше“, почео је Вожд. „Пусти ти „Тајфун“, неће они далеко догурати, у Бањалуци ти ћеш највише посла имати са ДБ Србије“.

„Како“, питао сам истински збуњен. „Е, па видиш, вероватно си чуо да су мени, док сам био председник Општинског одбора СДС-а, изрешетали ауто. Није ми требало дуго да схватим да је у мог „југу“ пун шаржер пиштоља испалио „Мали“. Јасно ми је било и ко му је рекао да то уради. Једино што нисам могао схватити било је зашто им је то требало.“

Разговор је постајао све интересантнији. Иако сам у Бањалуци био тек неколико месеци, знао сам да је „Мали“ истурени обавештајац ДБ Србије и да је „Група Милош“, коју су србијански безбедњаци у Бањалуци формирали по избијању ратних сукоба у суседној Хрватској, како би пратили збивања у Републици Српској Крајини (РСК), била под његовим надзором.

„Запуцам ти ја у Београд и право код газде, настављао је Вожд. Примио ме је одмах и чим сам ушао код њега, након што је келнер донео кафу, он ми рече да зна што сам дошао и да ме у Крагујевцу чека нов „југо“, а код секретарице могу преузети папире. Нисам се изненадио што је знао за разлог мог доласка, био је одлично обавештен о стању код нас, једино што сам га питао било је оно што ме тиштало – зашто сте то урадили, зашто су ми избушили ауто? И знаш шта ми је одговорио? Зато да се ви тамо у Крајини не осилите. Значи, мени је као председнику бањалучког СДС-а ДБ Србије избушио ауто да бисмо ми Крајишници схватили да су они главни, и да без њих ништа не можемо. Ето!“

„Вождове“ речи и његова логика пале су ми на памет у јесен исте године када смо рашчишћавали са Информативним центром „Тајфун“. ИЦ „Тајфун“ био је обавештајна, а пре би се могло рећи параобавештајна група са центром у Бањалуци и са две испоставе – у Броду и Бијељини.

Почетком рата били су један од обавештајних пунктова 1. крајишког корпуса Војске Републике Српске, али је након пробијања коридора, Командант ВРС Ратко Младић од генерала Талића тражио да се тај центар распусти, односно претпочини органима војне безбедности, што шеф ИЦ Тајфун, поручник Р., није хтео да прихвати.

Мало помало, приближили су се Караџићу који им је издао решења да су део Савета за националну безбедност, односно, нова обавештајна служба под директном његовом контролом. Ми у СДБ Републике Српске звали смо их „паралелни“.

У суштини, била је то политичка полиција, која је пратила политичка збивања у Крајини, бавила се политичким лидерима у којима је Караџић видио опоненте. Оно шта се дешавало „иза непријатељских линија“ – није их занимало. Бавили су се искључиво „унутрашњом проблематиком“.

С обзиром да се током „оперативног рада“ нису либили да користе силу, до српског државног врха стизало је све више жалби на њих, те је Караџић одлучио да се ИЦ „Тајфун“ расформира, што је министар МУП-а и спровео у дело.

Ствари тек постају интересантне, јер по расформирању, уместо да гаси, „Тајфун“ интензивира своју делатност, с тим што се више бави МУП-ом Српске и Војском Српске, понајвише генералом Младићем. Поручник Р. био је вешт оперативац, изузетан стручњак за оно што се данас у теорији назива „псиоп операцијама“, тако да је Бањалуку држао у страху.

Био сам зачуђен што су шапатом изговарали његово име и назив његове организације, чак и високи официри органа безбједности 1. крајишког корпуса, војне силе која је бројала скоро 100 000 људи. Ко би се могао оперативно бавити МУП-ом и Војском Републике Српске, односно за кога је „Тајфун“ почео да ради, било је питање које ме мучило?

Са убеђењем да су их „Хрвати узели под своје“ – кренули смо у рашчишћавање са одметнутим обавештајцима. Један од кључних аргумената да раде за непријатеља били су одласци једног од „Тајфунових“ оперативаца у Мађарску, где се састајао са колегама из МУП Хрватске, са којима је пре рата радио.

Акција је верификована на највишем нивоу и реализована у класичној полицијској операцији. Бањалучка ДБ и Специјална бригада полиције привели су комплетно Тајфуново руководство, а на информативне разговоре су позивана лица.

Пун шлепер оружја, муниције, експлозива и сатних механизама одвезли су специјалци пут Бијељине, а оперативна техника је постала плен бањалучке ДБ. Уједно, и комплетна архива. Када смо прелиставали архиву, чуђењу није било краја.

Уместо доказа о сарадњи са хрватским службама безбедности, открили смо да је „Тајфун“ након распуштања радио за ДБ Србије, само под другим кодним називом – „Сигма“, односно – да су за рачун ДБ Србије прикупљали информације о политичком, војном и полицијском врху Републике Српске.

Зашто, зашто су то радили (?), питао сам се, знајући да је сарадња између две службе, наше и ДБ Србије, била регулисана и коректна. Зашто су нас шпијунирали и у оперативном смислу третирали једнако као и наше непријатеље?

Одговор сам назирао у реченици коју су у сједишту ДБ Србије рекли „Вожду“ – зато, да се Ви тамо не осилите. Како год, два месеца нисам смео прећи у Србију јер сам био означен као неко ко је у Бањалуци похапсио агентуру ДБ Србије.

Недавно, листајући IV том Полицијског досијеа, једне од Шешељевих књига, пронађох факсимиле службених забелешки ДБ Србије, које је добила Шешељева одбрана током судског процеса у Хагу, а војвода их сакупио и објавио. Нису се тицале „Тајфуна“ већ контаката које је оперативац из Лознице, по имену Драго Шука, пореклом из наших крајева, током ратних година имао са високим функционером СДБ Републике Српске. Контакте је остваривао у Лозници, а псеудоним под којим је означавао свог информатора био је „Фоча“.

Не би било ништа необично да је „Фоча“ оперативца ДБ Србије информисао о збивањима с ратишта, односно дешавањима на непријатељској територији. Не, „Фоча“ је достављао информације о служби којој је припадао и плановима руководства Републике Српске.

Значи, опет исто: ДБ Србије се током рата интензивно интересовао за односе у политичком врху Српске, односно за нашу политичку сцену и обавештајне потенцијале. Вероватно „зато да се не осилимо“.

Све наведено потврђује старо правило да у обавештајном свету нема пријатеља већ да су сви потенцијални противници, и да се и најближи мора „држати на оку“. Наравно, сарадња је пожељна и добро је имати у другим обавештајним службама партнере, али сарадња треба да буде заснована на равноправним основама.

Јер, појаве се ситуације и дођу времена када велики знају бити веома мали, и када мали постају велики.

---

Извор: Све о Српској