Pouka „Tajfuna“ ili o velikima i malima

Radoslava Vukića zvanog „Vožd“ upoznao sam po dolasku u Banjaluku, sredinom 1994. godine. Sedeli smo u „Pećini“, u to doba ekskluzivnom banjalučkom restoranu smeštenom u adaptiranom atomskom skloništu.

Uz večeru i vino priča se „odmotavala“.

„Vidiš, ti si obaveštajac, ali ja, iako ginekolog po struci, znam ponešto i iz tvoje branše“, počeo je Vožd. „Pusti ti „Tajfun“, neće oni daleko dogurati, u Banjaluci ti ćeš najviše posla imati sa DB Srbije“.

„Kako“, pitao sam istinski zbunjen. „E, pa vidiš, verovatno si čuo da su meni, dok sam bio predsednik Opštinskog odbora SDS-a, izrešetali auto. Nije mi trebalo dugo da shvatim da je u mog „jugu“ pun šaržer pištolja ispalio „Mali“. Jasno mi je bilo i ko mu je rekao da to uradi. Jedino što nisam mogao shvatiti bilo je zašto im je to trebalo.“

Razgovor je postajao sve interesantniji. Iako sam u Banjaluci bio tek nekoliko meseci, znao sam da je „Mali“ istureni obaveštajac DB Srbije i da je „Grupa Miloš“, koju su srbijanski bezbednjaci u Banjaluci formirali po izbijanju ratnih sukoba u susednoj Hrvatskoj, kako bi pratili zbivanja u Republici Srpskoj Krajini (RSK), bila pod njegovim nadzorom.

„Zapucam ti ja u Beograd i pravo kod gazde, nastavljao je Vožd. Primio me je odmah i čim sam ušao kod njega, nakon što je kelner doneo kafu, on mi reče da zna što sam došao i da me u Kragujevcu čeka nov „jugo“, a kod sekretarice mogu preuzeti papire. Nisam se iznenadio što je znao za razlog mog dolaska, bio je odlično obavešten o stanju kod nas, jedino što sam ga pitao bilo je ono što me tištalo – zašto ste to uradili, zašto su mi izbušili auto? I znaš šta mi je odgovorio? Zato da se vi tamo u Krajini ne osilite. Znači, meni je kao predsedniku banjalučkog SDS-a DB Srbije izbušio auto da bismo mi Krajišnici shvatili da su oni glavni, i da bez njih ništa ne možemo. Eto!“

„Voždove“ reči i njegova logika pale su mi na pamet u jesen iste godine kada smo raščišćavali sa Informativnim centrom „Tajfun“. IC „Tajfun“ bio je obaveštajna, a pre bi se moglo reći paraobaveštajna grupa sa centrom u Banjaluci i sa dve ispostave – u Brodu i Bijeljini.

Početkom rata bili su jedan od obaveštajnih punktova 1. krajiškog korpusa Vojske Republike Srpske, ali je nakon probijanja koridora, Komandant VRS Ratko Mladić od generala Talića tražio da se taj centar raspusti, odnosno pretpočini organima vojne bezbednosti, što šef IC Tajfun, poručnik R., nije hteo da prihvati.

Malo pomalo, približili su se Karadžiću koji im je izdao rešenja da su deo Saveta za nacionalnu bezbednost, odnosno, nova obaveštajna služba pod direktnom njegovom kontrolom. Mi u SDB Republike Srpske zvali smo ih „paralelni“.

U suštini, bila je to politička policija, koja je pratila politička zbivanja u Krajini, bavila se političkim liderima u kojima je Karadžić vidio oponente. Ono šta se dešavalo „iza neprijateljskih linija“ – nije ih zanimalo. Bavili su se isključivo „unutrašnjom problematikom“.

S obzirom da se tokom „operativnog rada“ nisu libili da koriste silu, do srpskog državnog vrha stizalo je sve više žalbi na njih, te je Karadžić odlučio da se IC „Tajfun“ rasformira, što je ministar MUP-a i sproveo u delo.

Stvari tek postaju interesantne, jer po rasformiranju, umesto da gasi, „Tajfun“ intenzivira svoju delatnost, s tim što se više bavi MUP-om Srpske i Vojskom Srpske, ponajviše generalom Mladićem. Poručnik R. bio je vešt operativac, izuzetan stručnjak za ono što se danas u teoriji naziva „psiop operacijama“, tako da je Banjaluku držao u strahu.

Bio sam začuđen što su šapatom izgovarali njegovo ime i naziv njegove organizacije, čak i visoki oficiri organa bezbjednosti 1. krajiškog korpusa, vojne sile koja je brojala skoro 100 000 ljudi. Ko bi se mogao operativno baviti MUP-om i Vojskom Republike Srpske, odnosno za koga je „Tajfun“ počeo da radi, bilo je pitanje koje me mučilo?

Sa ubeđenjem da su ih „Hrvati uzeli pod svoje“ – krenuli smo u raščišćavanje sa odmetnutim obaveštajcima. Jedan od ključnih argumenata da rade za neprijatelja bili su odlasci jednog od „Tajfunovih“ operativaca u Mađarsku, gde se sastajao sa kolegama iz MUP Hrvatske, sa kojima je pre rata radio.

Akcija je verifikovana na najvišem nivou i realizovana u klasičnoj policijskoj operaciji. Banjalučka DB i Specijalna brigada policije priveli su kompletno Tajfunovo rukovodstvo, a na informativne razgovore su pozivana lica.

Pun šleper oružja, municije, eksploziva i satnih mehanizama odvezli su specijalci put Bijeljine, a operativna tehnika je postala plen banjalučke DB. Ujedno, i kompletna arhiva. Kada smo prelistavali arhivu, čuđenju nije bilo kraja.

Umesto dokaza o saradnji sa hrvatskim službama bezbednosti, otkrili smo da je „Tajfun“ nakon raspuštanja radio za DB Srbije, samo pod drugim kodnim nazivom – „Sigma“, odnosno – da su za račun DB Srbije prikupljali informacije o političkom, vojnom i policijskom vrhu Republike Srpske.

Zašto, zašto su to radili (?), pitao sam se, znajući da je saradnja između dve službe, naše i DB Srbije, bila regulisana i korektna. Zašto su nas špijunirali i u operativnom smislu tretirali jednako kao i naše neprijatelje?

Odgovor sam nazirao u rečenici koju su u sjedištu DB Srbije rekli „Voždu“ – zato, da se Vi tamo ne osilite. Kako god, dva meseca nisam smeo preći u Srbiju jer sam bio označen kao neko ko je u Banjaluci pohapsio agenturu DB Srbije.

Nedavno, listajući IV tom Policijskog dosijea, jedne od Šešeljevih knjiga, pronađoh faksimile službenih zabeleški DB Srbije, koje je dobila Šešeljeva odbrana tokom sudskog procesa u Hagu, a vojvoda ih sakupio i objavio. Nisu se ticale „Tajfuna“ već kontakata koje je operativac iz Loznice, po imenu Drago Šuka, poreklom iz naših krajeva, tokom ratnih godina imao sa visokim funkcionerom SDB Republike Srpske. Kontakte je ostvarivao u Loznici, a pseudonim pod kojim je označavao svog informatora bio je „Foča“.

Ne bi bilo ništa neobično da je „Foča“ operativca DB Srbije informisao o zbivanjima s ratišta, odnosno dešavanjima na neprijateljskoj teritoriji. Ne, „Foča“ je dostavljao informacije o službi kojoj je pripadao i planovima rukovodstva Republike Srpske.

Znači, opet isto: DB Srbije se tokom rata intenzivno interesovao za odnose u političkom vrhu Srpske, odnosno za našu političku scenu i obaveštajne potencijale. Verovatno „zato da se ne osilimo“.

Sve navedeno potvrđuje staro pravilo da u obaveštajnom svetu nema prijatelja već da su svi potencijalni protivnici, i da se i najbliži mora „držati na oku“. Naravno, saradnja je poželjna i dobro je imati u drugim obaveštajnim službama partnere, ali saradnja treba da bude zasnovana na ravnopravnim osnovama.

Jer, pojave se situacije i dođu vremena kada veliki znaju biti veoma mali, i kada mali postaju veliki.

Izvor: Sve o Srpskoj