Године 1978. кинески лидер Денг Сјаопинг најавио је да ће његова земља раскинути с прошлошћу. После деценија политичких чистки, економске аутархије и контроле која је гушила друштво под Мао Цедунгом, Денг је почео да стабилизује кинеску политику, уклањајући забране приватних предузећа и страних инвестиција и дајући појединцима већу слободу у свакодневном животу. Ова промена, названа „реформа и отварање”, довела је до прагматичне политике која је побољшала односе Пекинга са Западом и извукла стотине милиона Кинеза из сиромаштва. Иако је Кина остала ауторитарна, Денг је делио власт са другим вишим партијским лидерима – за разлику од Маоа. А када је Денг отишао са власти, његови наследници су наставили углавном истим путем.

Током Двадесетог националног конгреса Комунистичке партије Кине (КПК) прошлог месеца, кинески лидер Си Ђинпинг је дефинитивно завршио Денгову еру кинеске политике. У многим аспектима, било је јасно да су „реформа и отварање” при крају на Деветнаестом конгресу странке 2017. године, када је Си прогласио „нову еру” у којој ће партија исправити идеолошке и политичке „неравнотеже” наслеђене од његових претходника. Двадесети партијски конгрес дао је Сију трећи лидерски мандат, што је без преседана, и уклонио протржишне званичнике из руководства КПК. Чак је и уклонио свог претходника са заседања. После скоро 44 године, историја ће забележити да је управо на овом конгресу завршена Денгова реформистичкај ера. Храбри нови етатистички свет Си Ђинпинга сада је у пуној снази.

То значи да странци морају оставити по страни удобне аналитичке оквире које су многи од њих користили за анализу Кине у последње две генерације. У већини земаља, укључујући многе на Западу, постоји предрасуда да када кинески лидери употребљавају идеолошке терминиме, то не треба схватити озбиљно или да се идеологија искључиво односи на унутрашњу политику партије. Али то више није случај. У часопису Форин аферс непосредно пре конгреса странке писао сам: „Под Сијем идеологија покреће политику чешће него обрнуто”. Он је истински верник марксизма-лењинизма, а његов успон представља повратак на светску позорницу „идеолошког човека”. Марксистичко-националистички идеолошки оквир враћа партијску контролу над политиком и друштвом и сужава простор за приватно неслагање и личне слободе. Такође, он доноси етатистички приступ Пекинга економском управљању и његову све асертивнију спољну и безбедносну политику која има за циљ да промени међународни статус кво.

Си је искористио „Извештај о раду” Двадесетог конгреса партије (говор који највиши лидер КПК држи на сваком конгресу у којем износи идеолошка и политичка стратешка правила за наредних пет година) да покаже партији и свету да Кина сада има интегрисану националну и међународну визију онога што он назива „модернизацијом у кинеском стилу”. Ова визија позива на одвајање економске модерности од западних политичких и друштвених норми и основних културних вредности. Она нуди нови међународни поредак усидрен у кинеској, а не америчкој геополитичкој моћи. То укључује стварање скупа институција и норми које су компатибилне са сопственим интересима и вредностима Кине, а не са интересима Запада. То је манихејски поглед на свет, који супротставља кинеску мешавину конфучијанских и марксистичко-лењинистичких вредности против либералне демократије и либералног интернационализма Запада и неких (али не свих) земаља из остатка света. Као што је на конгресу јасно речено, Си жели да покаже да КПК под његовим вођством има и смелост и капацитет да ову храбру нову визију преточи у стварност.

Перо и мач

У Комунистичкој партији Кине речи су важне. Учесталост са којом се различити термини и фразе појављују у главним извештајима и говорима је критичан интерпретативни механизам који и чланови странке и спољни посматрачи користе да разазнају промене опредељења руководства. Маов чувени напад на „оне на капиталистичком путу”, на пример, био је праћен великом партијском кампањом за национализацију и њеним противљењем малим приватним предузећима. Идеолошки списи Ђијанг Цемина о „три представљања” – који су укључивали потребу да се упрегну „продуктивне снаге” кинеске економије – били су јасан сигнал партијским лидерима да доведу приватне предузетнике у партијске редове (што су они тада и урадили).

Сијеве фразе и избор речи имају сличне последице у стварном свету. А Извештај о раду на Двадесетом конгресу КПК, који је поднео Си, препун је и нових и сталних идеолошких термина. Све у свему, они указују на то да КПК сада на различите начине одмерава значај економије, националне безбедности и националистички идентитет земље. У Извештају који је поднет на Четрнаестом партијском конгресу, 1992. године, када је Денг још владао, термин „економија” је употребљен 195 пута. У овогодишњем извештају економија се помиње само у 60 наврата. Денгова мантра о „реформи и отварању” поменута је 54 пута 1992. године; на Двадесетом партијском конгресу та синтагма је помнута само у девет наврата. Термин „национална безбедност” 1992. наведен је једном, а коришћен је само четири пута у 2012. Али на Деветнаестом конгресу странке 2017. године, првом Сијевом као лидеру, термин је уоптребљен 18 пута, а ове године се помиње 27 пута. У међувремену, кинески израз за моћну државу, qiangguo, појављује се 23 пута ове године, у поређењу са 19 у 2017. и само два у 2002. Све у свему, ове промене указују на то да је КПК сада фокусирана на кинески национализам и националну безбедност. То представља оштар раскид са претходним режимима, који су били готово искључиво заокупљени економским развојем.

Си Ђинпинг за говорницом – Фото: Bloomberg via Getty Images

Термин „марксизам” се такође често појављује у Извештају из 2022. године, а прати га дискурс који сугерише да Си жели сукоб. Марксистичко-лењинистички концепт „борбе” – тј. настојања да се насилним или ненасилним средствима разреши оно што марксисти-лењинисти сматрају „противуречностима” у унутрашњим и међународним односима помиње се 22 пута. По идеолошком разумевању, тај концепт овлашћује Сија да се укључи у различите облике конфронтације како би унапредио своју револуционарну ствар. А након извештаја лидера уследила је интензивна пропагандна кампања, како за јавну тако и за унутрашњу партијску употребу, о неопходности да се Кина припреми за тешка времена тако што ће ојачати свој „дух борбе”. Ова борба није ограничена на изазове КПК на домаћем фронту већ укључује и потенцијалне борбе унутар саме странке. Она је усмерена и на изазове Кине широм света, укључујући и Сједињене Америчке Државе.

Све веће залагање за „борбу” је наглашено Сијевом одлуком да новоизабрани Стални комитет Политбироа – највише политичко тело Кине – одведе у посету Јанану након завршетка конгреса. Баш у Јанану је Мао био базиран током првог дела грађанског рата против кинеских националиста и током већег дела рата против Јапана. Такође, ту је Мао сазвао Седми национални партијски конгрес 1945. године, који је потврдио његово апсолутно вођство у КПК након његове политичке борбе против страначких противника током претходне деценије. Тај састанак је такође био претеча другог грађанског рата КПК против кинеске националистичке владе, који се завршио када је антикомунистички националистички вођа Чанг Кај Шек побегао на Тајван са остацима свог режима. Политичке поруке Сијеве посете Јанану су, дакле, релативно јасне. Као и Мао, Си је изашао као победник након деценије често насилних унутрашњих сукоба у КПК и консолидовао је своју моћ. А сада се припрема за обновљену дугорочну борбу Кине против старог непријатеља – сепаратиста на Тајвану.

КПК је раније оклевала да прихвати било какав рок за поновно заузимање Тајвана. Си је, насупрот томе, изјавио да је преузимање Тајвана кључно за кинеско „национално подмлађивање” и да тај циљ треба да буде остварен до 2049. Сијеви претходници током периода реформи и отварања веровали су да, ако Кина жели да се економски развија, она мора одржавати добре односе са остатком света. Због тога никада нису имали намеру да се боре за заузимање острва. Претходни извештаји партијских конгреса садржали су стандардну формуалцију о „миру и развоју” као главним вредностима модерног времена, што је сигнализирало да Кина није изложена било каквој претњи од великог рата и да би стога економски развој могао да буде главни приоритет. Почевши од 2002. године, извештаји су такође рутински објављивали да се Кина налази у „периоду стратешких могућности” или zhanlue jiyuqi. То је фраза која указује да су војна ангажовања Сједињених Држава на Блиском истоку ослободила Кину међународних притисака и обезбедила јој више простора да се у потпуности фокусира на брзи развој.

Ниједан од ових стандардних израза се не појављује у Извештају из 2022. Уместо тога, документ описује „тешку и сложену међународну ситуацију” у којој КПК мора бити „спремна за опасности у миру”. Такође се каже да би Кина требало да се припрема за „опасну олују”, или jingtaohailang. Овогодишњи извештај истиче да је „национална безбедност” „темељ националне обнове”. Си је искористио извештај да би у њега унео своје раније изјаве о потреби за „потпуном безбедносном” агендом како би се осигурало да земља има идеолошку, политичку, економску и стратешку безбедност. Заиста, он позива на „секуритизацију” практично сваког аспекта друштва. Такође је упутио партију да примени овај концепт потпуне безбедности у свим областима унутрашњег живота странке. Чини се да Си сигнализира да КПК и кинеска Народноослободилачка армија сада морају бити спремне за велики рат. А на домаћем плану, то значи држање кинеског народа под још строжим надзором и контролом.

Озбиљно и дословно

Поред ових великих идеолошких промена, Двадесети партијски конгрес обележио је низ значајних политичких и кадровских промена. Партијским уставом учвршћена је позиција Сија као „главног лидера Централног комитета” и прогласила „Мисао Си Ђинпинга о социјализму са кинеским карактеристикама у новој ери” за „нови марксизам ХХI века”. Уклоњено је више реформистички оријентисаних партијских званичника који се понекад нису слагали са Сијем, као што су премијер Ли Кећијанг и Ванг Јанг, из Сталног комитета Политбироа, а реформиста Ху Чунхуа је уклоњен из ширег Политбироа – иако нико од њих није достигао старосну границу за одлазак у пензију од 68 година. Конгрес је, међутим, дозволио другим, политичким лојалним кадровима, који имају више година од старосне границе за одлазак у пензију, да остану на положајима (Један од њих, Зханг Иоукиа, потпредседник Централне војне комисије, већ има 72 године). И док је још увек нејасно зашто је Ху Ђинтао, Сијев непосредни претходник, избачен са заседања – инцидент снимљен на видео снимку је последњих недеља бескрајно анализиран – јасно је да је Ху био незадовољан што су његови реформистички штићеници по кратком поступку отпуштени из централног руководства земље. С обзиром на прецизан програм тог дана, чин у коме је Хуа најурен са бине био је богат симболиком. Кина под Сијем је сада у великој мери представа са само једним глумцем.

Политичка консолидација није једини начин на који Си репродукује делове маоистичке доктрине. Он такође намерава да преоријентише кинеску економију од тржишног капитализма и врати је ка етатизму рехабилитацијом државних предузећа и означавањем државе као примарног покретача технолошких иновација. Идући тим путем, Си је упумпао стотине милијарди долара у ионако огромне државне „фондове за усмеравање” за специфичне технологије као што су полупроводници (Сједињене Државе су следиле тај пример утвђивањем сопствене индустријске политике доношењем Закона о подстицајима за производњу полупроводника и развој науке из 2022). Сијев марксистички економски заокрет је наглашен у његовом извештају о раду који истиче потребу за „заједничким просперитетом” и у његовој директиви да Кина пронађе начине да „регулише механизме акумулације богатства”.

Церемонија поводом 200. годишњице рођења Карла Маркса, Кина, 4. мај 2018. – Фото: Reuters/Jason Lee

У Извештају о раду се наводи да се од чланова партије сада тражи да „схвате и поглед на свет и методологију марксизма-лењинизма” и примене „аналитичка средства дијалектичког и историјског материјализма” да би разумели „велике изазове времена”. Учвршћујући још једном овај традиционални марксистички онтолошки и епистемолошки оквир за разумевање света и реаговање на збивања у њему, Си је такође позвао партију да „развије нови облик људске цивилизације”. То се сада протеже и на кинеску спољну политику, у којој Пекинг све слободније користи притисак и силу. На конгресу, Си је обећао „повећање капацитета за војску способну да побеђује”, „повећање удела нових борбених средстава” и више „стварне борбене обуке”. У новој и посебно узнемирујућој формулацији, он је у свом извештају о раду изјавио да је његова администрација „одлучно решена да усмери пажњу целе војске на припрему за рат”. Он је рекао да је Пекинг „координирао напоре за јачање војне силе у свим правцима и доменима”.

Ове идеолошке промене, пратећа политичка реторика и резултирајући нови политички правци јасно показују да се Кина сада одваја од деценија политичког, економског и спољнополитичког прагматизма и прилагођавања. Сијева Кина је упорна. Он је мање суптилан од својих претходника, а његов идеолошки план за будућност сада још није у довољној мери уочен. Питање за све је да ли ће његови планови превладати или ће узроковати политичка противљења, како у земљи тако и у иностранству, која ће водити активном отпору Сијевој визији Кине и света. Али опет, као практичан марксистички дијалектичар, Си Ђинпинг вероватно већ ишчекује тај одговор и припрема све контрамере које би тада биле оправдане.

Аутор је бивши председник владе Аустралије


Извор: Foreign Affairs/Грађански преокрет

Оставите коментар

Оставите коментар на Повратак црвене Кине

* Обавезна поља