Повратак хибридног рата у Македонију

Република Македонија се храбро изборила против обојене револуције у мају 2015. године, када је десетине хиљада грађана изашло да јавно подржи владу. Манипулисањем монтираним и илегално прибављеним снимцима сорошевска опозиција је покушала да упрегне најрадикалније прозападне елеменате у масовни антивладин протест.

Настајућа обојена револуција – којој су се придружили добронамерни али манипулисани појединци – помпезно је пропала. Био је то први пут да мирни, демократски отпор порази оно што би се у супротном сматрално књишким примером успешне смене режима. Нешто пре тога обавештајне службе су такође одиграле велику улогу у растурању албанских терориста који су се инфилтрирали у Куманово и планирали да нападну у тренуцима док земљу потресају масовни протести опозиције.

Готово годину дана касније, поново се појавила иста претња обојене револуције и хибридног рата, додуше у нешто измењеној форми и другачијим домаћим и међународним околностима. Без обзира, униполарна геополитичка игра остаје иста.

ПОЗАДИНА КРИЗЕ

ЕУ је дипломатски интервенисала у периоду после неуспешног извођења револуције и довела обе стране за преговарачки сто. Уследио је споразум из Пржина, који гарантује учешће опозиције у будућој влади и оставку премијера Николе Груевског сто дана пре ванредних избора, до када би привремена влада преузела управљање земљом. Касније је договорено да ће се избори одржати 24. априла, а да ће Груевски поднети оставку 15. јануара.

Буквално све анкете које су до сада проведене на територији целе Македоније показују да ће владајућа ВМРО-ДПМНЕ глатко победити. Неке чак предвиђају и да ће освојити две трећине укупних гласова. Очигледно је да је опозиција била наспособна да претвори време које су купили до следећих избора (или, ако желите, до следећег окидача за покретање обојене револуције) у политички капитал и тако се барем приближи „демократском“ преузимању власти.

Уплашен могућношћу да изгуби на фер и поштеним изборима, који би били признати од ЕУ и посматрани на целом континенту, Зоран Заев, лидер опозиције, изнео је оптужбе да гласачке листе нису у пуној сагласности са очекивањима његове партије и изненада прогласио да ће његова странка бојкотовати изборе. Ово је Европској унији формално везало руке, будући да су Заева имплицитно подржали и уложили много напора и угледа у постизање објективно непотребног „компромиса“ о одржавању ванредних избора, за које није ни било правог повода.

Уверен да нема наде за њега и његову кохорту да изведу планирани „легални пуч“ на наредним изборима, Заев се превентивно понаша као лош губитник и прети да земљу одведе путем безнађа и да, упркос жељама свог бирачког тела, подрије стабилност Македоније. Наравно, он није једини који има такве мрачне и осветољубиве амбиције; његови страни спонзори су заправо ти који му сугеришу шта треба да ради.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ

Македонија је увучена у хибридни рат – у којем се истовремено бранила од обојене револуције и албанских терориста – највећим делом због прагматичне владе, која је одбила да уведе санкције Русији и намеравала да сарађује са њом на пројекту Балканског (Турског) тока. У овом тренутку Балкански ток је суспендован, али, у случају да турска опозиција некако успе да уклони Ердогана из председничке фотеље, тај огромни инфраструктурни пројекат ће аутоматски бити ревитализован.

Ипак, могућност овог сценарија сама по себи није довољна за улагање у социјалну инфраструктуру неопходну за обарање македонске владе. Неко би на прву лопту помислио да после суспензије Балканског тока више неће бити потребе за антивладиним покретима у Македонији.

Међутим, једна ствар се догодила у периоду између прошлог и наступајућег хибридног рата: Република Македонија је постала незамењиви партнер Кине, који може доста да јој помогне у изградњи европског пројекта „Један појас, један пут“. Прошлог новембра у Суџоу организован је последњи самит Кине и земаља Централне и Источне Европе (China – CEEC), четврти од успостављања тог формата 2012. године. Пекинг намерава да изгради брзу пругу између Будимпеште и Београда, а очекује се да се пројекат продужи до Скопља и Пиреја, једне од највећих европских лука која већ бележи велики промет кинеских бродова.

Овај пројекат симболизује Балкански пут свиле, који ће омогућити освежавајући уплив мултиполарног утицаја право у срце Европе. Међутим, немогуће га је остварити уколико се у Македонији, виталном геополитичком чворишту, догоди дестабилизација сиријског или украјинског типа. Ако се поведе хибридни рат у овој маленој, али несразмерно важној земљи, онда ће Кина и остатак мултиполарног света тешко успети да ослободе Балкан и спасу га од гушећег западног „институционализма“.

Једноставно речено, у одсуству алтернативног међународног трговинског пута (што би регион постао у случају да се пројекат успешно реализује), цео Балкан би без сумње након неког времена прогутали НАТО и ЕУ, а Србија и Република Српска би највероватније – милом или силом – капитулирале у годинама након македонске кризе.

МЕЊАЊЕ ОКОЛНОСТИ

Постоје три важна фактора која су се променила од маја 2015, од којих један иде на руку Македонији, док друга два угрожавају њену стабилност.

1. Јачање мултиполарности

Премијер Груевски је увек исказивао намеру да се Македонија придружи ЕУ и НАТО, али није ометао могућност да прагматично сарађује са Русијом и Кином. Одбијање да постане марионета попут црногорског премијера Ђукановића и жеља да остане неутралан у новом Хладном рату за Вашингтон су били неприхватљиви, па је – суочен са хибридним ратом, који му је организован прошлог маја – на тежи начин морао да научи колико далеко су САД спремне да иду у намери да га казне.

Данас Груевски и даље заступа прозападне ставове да не би превише гурао прст у око естаблишменту који покушава да створи униполарни светски поредак, али настављање инфраструктурне сарадње са Кином и економски уговори са Русијом сведоче да је још увек остао привржен мултиполарној визији.

Будући да није одступио од својих принципа након првог „упозорења“ које су му дале САД, добре су шансе да то неће урадити ни други пут, па са великом вероватноћом можемо претпоставити да ће након избора само убрзати македонску мултиполарну трајекторију.

2. „Велика Албанија“

Иредентистичка политика „Велике Албаније“ увек је била претња за Македонију иако је прошле године већина Албанаца одбила да загризе мамац.

Али након тога је и Албанија претрпела интерну дестабилизацију када су почетком децембра избиле насилне антивладине демонстрације у Тирани. Власт је, као и увек пре тога, потегла карту албанског национализма као одговор на домаћу кризу да би у тешким временима фокус грађанског незадовољства преусмерила са антивладиних на иредентистичке акције.

Довољно је навести пример 1997, када је умало избила револуција у Албанији, на шта је влада одговорила максимализовњем подршке албанским терористима у српској провинцији Косово. Следећи овај образац реаговања, можемо предвидети да би у Македонији нешто слично могло да се догоди за време опозиционог бојкота избора. Не би им било први пут, рекли смо да су терористи из Куманова планирали да координишу своје акције са деловањем опозиције и прошле године.

3. Инфилтрација  „избеглица“
Коначно, територијом Македоније, земље која је тешко погођена избегличком кризом, без икаквог надзора је прошло око милион људи (половина укупне популације земље). Будући да су неки од њих без икакве сумње били терористи, постоји ризик да су се чланови ISIS и сличних организација инфилтрирали у земљу да припреме пут за успостављање „Балканског калифата“. Додајте томе и да је ISIS прошле године објавио видео у којем прети региону као и да је македонску политичку кризу било лако предвидети, и добија се врло опасна ситуација коју би терористи маскирани у „избеглице“ могли врло лако да искористе.

Превод – Александар Вујовић

Извор: Спутњик Интернационал