Posebnu težinu iznetim stavovima daje to što je poslanički kandidat Jović političar sa dvodecenijskim poslaničkim i gradonačelničkim stažom u samom vrhu stranaka koje su činile pronatovsku petu kolonu za destrukciju Srbije, od SPO do stranke Veroljuba Stevanovića. Zato odmah treba isključiti mogućnost da je neko ko je postao gradonačelnik posle masovnih zimskih protesta „Koalicije Zajedno” iz 1996. i 1997. godine, koji su u režiji EU predstavljali generalnu probu za petoktobarski nasilni prevrat, sasvim slučajno upotrebio glavne rusofobske stereotipe. Sasvim suprotno, poslanički kandidat Jović sa svojim pedigreom petokolonaškog prvoborca predstavlja nesumnjivo kadrovsko pojačanje za SNS, doprinoseći da travestitski radikalski bašibozluk, isključivo vođen devizom u se, na se i poda se, dobije obrise kakve-takve ideologije.
Primereno dodeljenoj ulozi, nije slučajno da je Jović u predizbornom duelu sa poslaničkim kandidatom Dveri, dr Draganom Vesovićem, gledaocima RT Kraljeva Rusiju opisao kao divlji azijatski bantustan, koji se za razliku od Srbije ni geografski ne nalazi u Evropi i koji stoji nasuprot EU kao zemaljskog raja. „Ima li progresivnije ideje”, „lepšeg i sigurnijeg mesta od EU”, retorski se upitao poslanički kandidat SNS-a. Pošto se u svetu činjenica teško može naći argument kojim bi bili potkrepljeni propagandno-populistički hvalospevi o materijalno i biološki iscrpljenoj, duhovno dekadentnoj i socijalno raspolućenoj EU pod atlantističkom okupacijom, srpskim gledaocima se nudi omiljeni stereotip krstaške i rasističke zapadnoevropske pseudonauke i pseudopolitike o ruskom varvarstvu.
Ipak, obrazovni kapaciteti i najboljih kadrova SNS-a onemogućuju ih da za sakletvenike koji bi potvrdili viševekovnu rusku krivicu za varvarstvo, pozovu Hegela, De Mestra, Engelsa, Voltera, Tojnbija ili Vitfogela. Na raspolaganju im ostaju najprljavija propagandna sredstva namenjena jednodimenzionalnom savremenom čoveku. Tako je poslanički kandidat SNS pred gledalištem RT Kraljevo, koje je uglavnom tradicionalno nacionalno i državotvorno, što po pravilu uključuje i naklonjenost prema Rusiji, svesno oživeo već skoro mesec dana staru laž Javnog servisa za dezinformisanje građana Srbije (RTS) o sudbini srpskih građevinskih radnika u Sočiju, forsiranu tih dana i preko drugih medija (čak i preko muzičkog S radija u vlasništvu čuvenog espeesovskog političkog komesara Zorana Bakija Anđelkovića).
Sa dugogodišnjim iskustvom u redovima SPO-a kao dežurnog opadača Rusije, Jović u gebelsovskoj inventivnosti prevazilazi izvorne tvorce medijske laži o radnicima koje je jedna kriminalna agencija protivno obavezama iz ugovora i zakonodavstva Srbije i Rusije ilegalno uputila u Soči. Poslanički kandidat SNS opisuje ove ilegalne imigrante kao „mučenike koji su otišli da zarade”, ali su ostali „bez hleba”, „skrivajući se po šumama” oko olimpijskog grada, gde su ih bezobzirno „hvatali ruski policajci”.3) Jedna klasična priča iz šesnaestovekovne i sedamnaestovekovne istorije humanističke Evrope, kada su londonske i bristolske kompanije, preteče današnjih gospodara zapadne hemisfere, po afričkim prašumama lovile ljude radi prodaje na američkim tržištima robova, interpolirana je u opis savremene Rusije.
Biračima zaplašenim ovakvom do fantastičnih razmera lažljivom predstavom Rusije, protivstavljena je Austrija kao primer EU-raja dobro poznatog brojnim građanima Srbije. Oficijelni demokratski uzus odgovornosti za javno izgovorenu reč ustuknuo je pred potrebom da se oljaga putinovska Rusija kao matrica evroazijske (kontinentalne) civilizacije budućnosti, ne bi li se lažima udahnuo život mrtvom atlantistički projektu ujedinjene Evrope. Po staroj austrijskoj formuli „da se Vlasi ne dosete”, plašeći ih Rusijom, Srbi se kombinacijom straha i mamca dresiraju kako bi se anestezirani „za sve rane svoga roda” odvukli u utopijsku evrounijatsku nedođiju. Manipulacija sa sudbinom srpskih radnika u Sočiju tematski i hronološki se uklapa u specijalan medijski rat koji globalna Imperija vodi, zajedno sa svojim medijskim ispostavama u okupiranim zemljama kao što je Srbija, protiv Olimpijskih igara u Sočiju. Ovaj propagandno-subverzivni rat usmeren je na sakrivanje od evropskih gledalaca istine o ruskom dobru, lepoti i moći, kako bi se istovremeno sakrila istina o zlu i nemoći evroatlantskih upravljačkih struktura. Kako medijski rat predstavlja svojevrsni oblik savremene artiljerijske pripreme za direktni oružani sukob, Srbima je namenjeno da se iz EU-utopije probude pred nekim novim Staljingradom, ali na strani čijim bi izborom savremeni Srbi izdali svoju logosnu istorijsku misiju.
Ovakav nastup jednog proverenog natovskog kadrovika u šinjelu SNS-a, pokazuje da je iskaz sadašnjeg vođe evroatlantista u Srbiji, A. Vučića, kako on i njegova stranka ”ne lažu strance”, među njima ”ni Ruse”, barem kada je u pitanju Moskva – jedna velika laž.4) Međutim, ova laž nije upućena u balkanskim poslovima isuviše dobro obaveštenoj Moskvi, već domaćoj rusofilskoj publici, koja predstavlja značajnu većinu u odnosu na fanatizovane evrounijate. Redovno korišćeni argument kojima se dokazuju dobri odnosi sa Rusijom, a koji je upotrebio i poslanički kandidat SNS, R. Jović, je prošle godine započeta izgradnja „Južnog toka” kroz Srbiju. Sledstveno, dok se ogroman značaj ulaganja „Gasproma” u Srbiju ni u uslovima medijske okupacije ne može sakriti od njenih poreskih obveznika, obaveštajno-propagandni rad za unutrašnju upotrebu na vrednosnoj diskvalifikaciji ruske države i civilizacije biće u narednim mesecima pojačan, ne bi li se što bolje pacifikovao teren za novu, NATO-fazu evroatlantske okupacije Srbije. Tako bi se ruska gasna cev u jednom trenutku našla u okruženju nad kojim potpunu kontrolu imaju zapadne kompanije i kolaboracionističke političko-menadžerske strukture. Zato je svaki minut medijskog popularisanja vrednosti za koje se bori putinovska Rusija, a koje su pohranjene u zajedničkom trezoru ideja vizantijskog komonvelta, značajniji od metra zemlje iskopane za polaganje gasovoda. Na planu borbe za duše vodi se odsudna borba za opstanak Otadžbine i Rodine i svakog njihovog zajedničkog posla.
Posle sloma evroatlantskog blickriga u Siriji i na Ukrajini, treba očekivati da će Rusija posle okončanja Olimpijade u Sočiju sa novom osnaženom spoljnopolitičkom pozicijom krenuti u ofanzivniju balkansku politiku. Danas London i Vašington za svoj plan o antlantističkoj Evropi uperenoj protiv Rusije mogu samo da koriste briselske činovnike i trećerazredne plaćeničke strukture u zemljama Istočne Evrope i Balkana. Kredibilnim evropskim političarima postaje je sve jasnije da se ignorisanjem duhovnih vrednosti i životnih interesa za koje se bori putinovska Rusija ne može obezbediti mir i stabilnost na zajedničkom kontinentu.5) Stim u vezi, pravci delovanja ruske države u 18. i 19. veku pokazuju da je posle Ukrajine i Zakavkazja, Balkan predstavljao drugi prioritetni region ruske spoljne politike. Jer, Rusija ne može uspešno da obezbedi kontrolu i svoju sigurnost u zatvorenom crnomorskom basenu, niti da uspešno odvuče Grčku i Tursku iz pretećih kandži anglosaksonske politike, bez prisustva duž Moravsko-vardarske doline kao centralne balkanske ose. Zato će se pred izvesnošću ruskog duhovnog i materijalnog prisustva u svim srpskim zemljama, od Srbije, preko Republike Srpske do Crne Gore, pokazati nejakom i prolaznom poltička vlast i karijera svih domaćih evroatlantskih trabanata.
I dok se vlažni konopac kojim su srpski kolaboracionisti iz podzemlja izvučeni na političku scenu posle dvodecenijske upotrebe ubrzano suši oko njihovih vratova, moralni i učeni deo Srba još uvek može da izbegne tragično ideološko i političko slepilo ostarelog Stojana Novakovića. Stari naprednjak i ushićeni vernik evropskog liberalizma, podvukao je 1909. godine bilans srpskih neuspeha, počev od Berlinskog ugovora, na planu nacionalnog ujedinjenja Srbije sa Srbima u Austro-Ugarskoj i Bosni i Hercegovini: „Kad sve jedno s drugim sastavimo, mi smo od prvoga početka novoga života bili svagda uza sve napredne ideje: u književnosti, u prosveti, u veri, u državi. Ako u tome nismo po katkad pregonili, izostajali nismo. Sve što je narodnost i u prilogu narodnosti Srbima je bilo sveto… Mi smo se iskreno radovali i ujedinjenju Nemačke i ujedinjenju Italije, i mislili smo da tim putem treba jednog dana da se stvori i srpsko jedinstvo, ne u ime zlosti prema kome god nego u ime pravde, mira i obrazovanosti. I evo danas nema nikog da spreči nasilje, kojim se od sviju Velikih Sila sprema austro-ugarsko osvojenje Bosne i Hercegovine unatoč pravima srpskog naroda… Uzalud smo, izgleda, bili odani istini, pravdi i napretku”.6) Međutim, Novaković samo na faktografskom nivou daje tačnu dijagnozu geopolitičke situacije u kojoj se početkom 20. veka našao srpski narod. Ideje i faktori koji su doveli do dubinske suprostavljenosti srpskih i zapadnoevropskih interesa, ovom uglednom srpskom naučniku, ali skorojevićkom adeptu evropskih liberalnih vrednosti – potpuno izmiču iz vidokruga. U infantilnom revolucionarnom zanosu šezdesetosedmogodišnji Novaković krivce za srpsku situaciju ne pronalazi u opskurnim londonskim masonskim i liberalnim krugovima, već u „feudalnoj” Austriji i, ni manje ni više, u jedinom istinskom zaštitniku srpske novovekovne državnosti, „feudalnoj” Rusiji. Uverenje da će vreme i napredak doneti trijumf liberalizma, a da će sa njim neizostavno doći i do srpskog nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja, uticalo je da Novaković na kraju svog uvida egzaltirano uzvikne: „Vreme je s nama, a ono je najsilnija moć na ovom svetu i politici”. Evropejski fanatizam prvo devaetnaestovekovnih naprednjaka, a potom i samostalaca, predvođenih poznatim profesorima Beogradskog univerziteta, neminovno je Srbe odveo pravo u jugoslovensku klanicu, državu koja je bila politički proizvod londonskog liberalnog hrama kome su se klanjali svi srpski liberali.
Samo oslobođenje od ideološkog ropstva anglosaksonskom hramu može da nas spasi od nove „prolećne” balkanske klanice, koju je, istorija Prvog svetskog rata nas tome uči, atlantska Imperija uvek spreman da otvori kako bi sprečila konsolidaciju ruske pozicije na Balkanu i Bliskom Istoku.7) S druge strane, samo snažno rusko prisustvo u ovim regionima predstavlja sigurno jemstvo političke, ekonomske i kulturne samostalnosti i razvitka tamošnjih naroda.
_______________________
1) http://fakti.org/serbian-point/nikolic-srbiji-su-podjednako-vazni-clanstvo-u-eu-i-odlicni-odnosi-sa-rusijom
2) https://www.youtube.com/watch?v=RW9gYVgs92g
3) https://www.youtube.com/watch?v=RW9gYVgs92g (od 49 minuta)
4) http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-srbiju-ceka-grcki-bosanski-ili-argentinski-scenario-jer-to-je-scenario-neodgovornosti.html
5) http://www.fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/stajnmajer-evropska-politika-protiv-rusije-nema-buducnosti
6) S. Novaković, Dvadeseti ili srednji vek? Beleške za srpski bilans, Nedeljni pregled od 1. Februara 1909, I. D. knj. 7, Beograd, 2007, str. 462-467.
7) I danas kada se proslavlja stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata, zbog nesavladanih istorijskih lekcija, Srbima i Rusima opominjuće deluju proročke reči Petra Nikolajeviča Durnovo, ministra i člana Državnog saveta, koje su napisane u februaru 1914. godine i upućene caru Nikolaju II. Teško da i naši savremenici mogu dati bolja ocena ciljeva i metoda anglosaksonske politike od one koju dao ovaj ruski državnikhttp://rusk.ru/st.php?idar=105228
Jedan na prvi pogled lokalni predizborni televizijski duel može da pruži znatno tačniju i celovitiju sliku o spoljnoj politici dosadašnje Srbijine Vlade, nego što to može da se zaključi na osnovu njenih zvaničnih saopštenja. Diplomatski suzdržanom tonu spoljnopolitičkih saopštenja uglavnom je stran onaj vid otvorenosti i spontanosti koji se može sresti u predizbornim emisijama koje se emituju uživo, a posebno na televizijama koje nemaju nacionalnu frekvenciju. Eksplicitnost nastupa koja bi bila plod nesmotrenosti neiskusnih lokalnih političara nespojiva je sa jednoumljem savremene partijske svesti, čija se kreativnost po pravilu iscrpljuje u stvaranju efikasnog mehanizma kontrole unutarstranačke lojalnosti. S toga razloge za otvorenost u nastupima političara na lokalnim televizijama treba, pre svega, tražiti u karakteru auditorijuma, kao što i pozicija adresata presudno oblikuje stil i ton jednog zvaničnog spoljnopolitičkog saopštenja.
