Право лице „Сребренице“

Ако је било дилеме о стварној намени сребреничког наратива, после обележавања двадесетогодишњице у суботу 11. јула она је развејана. Моћни локални и међународни интереси од почетка су трагичну причу преотели (и цинично изокренули) од породица погинулих и убијених, које су сада сведене на пуке статисте у политички режираном спектаклу.

Већ око деценију и по, сваког 11. јула у Поточарима, тај отужни спектакл се састоји из бескрајних принудних декламацаја регионалних марионета и приспелих специјално за ту photo op прилику међународних актера – „међународних“, будимо јасни, само онолико колико је то и сама фамозна „међународна заједница“, која се састоји од двадесетак водећих земаља западне алијансе и њихових најсервилнијих сателита. Ти скупови имају два основна обележја. Прво, да у одсуству уцена и притисака, нико од „високих званица“ не би дошао. Затим, међу домаћим организаторима и страним гостима, нико од окупљених главних личности у представи (за окупљени и, као обично, заведени, демос не можемо бити толико сигурни) не верује ни у једну једину реч коју у Поточарима изговара.

Годишњи спектакл у Поточарима нема никакве везе са ма каквим обликом пијетета или жалошћу за жртвама. Породице и њихови изгубљени чланови потпуно су невидљиви, осим посредништвом шачице годинама увежбаваних глумица из организације Мајке Сребренице, једино овлашћених да јавно говоре и ридају у њихово име.

Још увек нема довољно поузданих података за трезвену процену изнимног инцидента који се у Поточарима овог 11. јула догодио. За сада, само се назиру контуре схеме која је, по свему судећи, требало да послужи као изговор за прекид Дејтонског примирја и увод у нову рунду насиља. Међутим, и при непотпуности информација неколико прелиминарних опаски ипак стоји.

Прво, откако је у другој половини 90-тих био схваћен двојни потенцијал „Сребренице“ (под наводницама да би се подвукла разлика између исфабрикованог и правог догађаја), као оснивачког мита и основног кохезивног фактора нације у настајању, с једне стране, и као псеудоморалистичког поклича („не дозволимо да се понови Сребреница“) за вођење смртоносних агресорских ратова, који су до сада уништили животе неколико милиона муслимана и срушили њихове државне творевине, с друге, Сребреница је строго политичко и више нимало морално питање.

Друго, тек у политичком контексту упорно инсистирање на правној квалификацији геноцида добија свој прави смисао. Никакав други поглед на догађаје у јулу 1995. нити облик осуде злочина који се тада догодио, уколико изоставља ту неопходну правну квалификацију, не задовољава јуристички педантни сарајевски естаблишмент и његове морално осетљиве партнере из пропагандног апарата „међународне заједнице“. Без „геноцида“ ни једни ни други нису заинтересовани и немају никакве политичке користи од „Сребренице“. Нити им је без тога – на страну незаборавни, немерљиви бол уцвељене родбине и планетарне импликације злочина – „Сребреница“ потребна.

Треће, одлажући коначни суд о правој позадини и природи покушаја линча, замишљеног у стилу оног над Моамером Гадафијем, прошле суботе у Поточарима могао би се извући један важан закључак. Страни инспиратори метежа свакако су имали своје циљеве и стратешки концепт на терену. О чему се прецизно ради, време ће показати. Али једно је сигурно. У сваком од тих хипотетичких сценарија локални извођач – сарајевски фактор – сарађујући са страним партнерима у имплементирању њихових магловитих балканских наума, припрема терен за сопствено брисање са сцене. Вртлог у чијем изазивању плиткоумно суделују има несумњиво потенцијал да тешко повреди Републику Српску и њен народ. Али не фатално. Међутим, у прекомпоновању Балкана, што је на видику и одвијаће се применом насиља од стране снага које су под искључивом контролом страних партнера, а никако њиховом, за сарајевску елиту у садашњем саставу није резервисан ни најмањи политички простор. Безцеремонијално и нимало нежно, они ће бити уклоњени, као што се у недавној прошлости догодило многим сличним и подједнако ревносним империјалним сарадницима када им је рок употребе истекао.

Што нас доводи до кључног питања, а то је Република Српска. Пред њом се сада налази нови талас индукованих унутрашњих потреса, „обојене револуције“, опаснији и као изазов тромим властима неупоредиво сложенији од прошлогодишњег. Од октобра 2014. наовамо, као што смо предвидели, предах од неколико месеци није био искоришћен за подизање јаких бедема за одбрану Републике услед погрешне процене да је демократском победом на изборима, ма колико танком, све решено и да је противник разоружан или у најмању руку ефикасно сузбијен. Сваким даном постаје све јасније да од те површне претпоставке нема ништа што би могло бити удаљеније од стварности. Непредузимање проактивних мера и апатични повратак на business as usual су кратковиде грешке чије ће непријатне последице ускоро на улицама и у кулоарима опседнуте власти почети да долазе до изражаја.

Предност Републике Српске је то што почива на аутентичном уместо на вештачком и негативном идентитету. Упркос некреативности бањалучке политичке елите и неспособности да артикулише Велику Идеју око које би се у дубокој кризи народ могао збити, постоји могућност да ће у великој мери оштећени културолошки код успети, по дефолту, да изнесе терет борбе за опстанак у озбиљним временима која долазе. Да будемо потпуно јасни: „пренос надлежности“ јесте легитимно питање од огромног значаја за опстанак Републике Српске и сви који доприносе заустављању тог разграђујућег процеса заслужују највећу похвалу. Међутим, то није та Велика Идеја која мобилише умове и срца људи, о чему је овде реч.

За сада, у ишчекивању даљњег развоја догађаја, стављених у погон са намером да се изазове нови талас сукоба и насиља, да се сви постојећи раздори продубе и спречи свака иницијатива која прети избијањем мира и јачањем добре воље и узајамног разумевања, обраћање исламског теолога Имрана Хосеина балканским муслиманима и православнима нуди трачак наде. Његове речи су дова коју би сви муслимани и православни добро учинили да заједно проуче.

Извор: Нови Стандард