И председник је укапирао …

Најава Томислава Николића, изнета у његовом интервју Вечерњим Новостима, да постоји потреба за разговором између њега и Вучића око наставка евро-интеграција, с обзиром на јасну поруку новог комесара Јоханеса Хана како Србија мора и формално признати Косово пре него што постане чланица ЕУ, говори више о њиховим личним односима него о правим намерама лукавог српског председника. Покушај Николића да политички поентира тиме што ће њихов неминовни разилазак, проистекао из сукоба болесних амбиција једног и материјалне незајажљивости другог, представити као принципијелно неслагање око статуса Косова тешко да ће проћи код српског народа, ма колико његова колективна заборавност била забрињавајућа последњих двадесетак година.

Исувише је велика била Николићева улога у манипулацијама везаним за Бриселски споразум да би ико могао поверовати да није знао шта ради и куда то води. Превише је издаје на његовим рукама, да би се сада од ње дистанцирао и добио национални опрост. Уосталом, народ који га је на Газиместану извиждао и отерао, не дозволивши му да заврши започети видовдански говор, послао му је јасну поруку да косовска тапија није његова лажна факултетска диплома, већ земља натопљена српском крвљу, освештана богомољама и страдањем које не трпи лаж и издају. То што је касније јавно вређао и хапсио неке од људи са тог догађаја само показује тежину његовог греха и дубину његове испразне таштине. И то да никада није разумео шта Космет значи небеској и земаљској Србији, да никада није видео боју божура на Газиместану. Ни он, ни његов “политички син” са којим се сада спори око плена.

И без обзира што ће финални потпис Косовске издаје бити потписан руком неког Стефановића или Ђурића, каквих се у Србији подоста намножило, тешко да ће се Николић ослободити историјске, политичке и сваке друге одговорности да је баш у његово време држава Србија отишла са Космета, остављајући свој народ као мањински ентитет у непријатељској парадржавној творевини. Као и чињенице да је он активно учествовао у свим манипулацијама којима су отворено, уз медијску и политичку диктатуру, варани грађани и отворено изигравани закони државе Србије, рачунајући и њен највиши правни акт – Устав. Уосталом, лично је он затражио од Уставног суда да застане са оценом уставности одредби Бриселског споразума док се не донесе “одговарајући” Уставни закон, који наравно није, нити је могао бити донет. У тако створеној међупаузи државни органи Србије имплементирали су у потпуности одредбе бриселске издаје, увели царине, уклонили српске државне институције са Космета и дали легитимитет неуспелим шиптарским изборима на територији северног Космета.

У међувремену његови синови постали су угледни и богати људи са важним функцијама у области којима се баве, жена му је од хваљене домаћице постала прва дама која самостално располаже “хуманитарним” фондом коме се не утврђује порекло и количина прилива и одлива новца, а унуци део церемонијала параде у част победе сликани камером готово колико и сам Владимир Путин.

А све то десило се страшно брзо у односу на време када се данашњи председник, необријан и наводно исцрпљен, пред камерама пренемагао на оном стиропору испред Скупштине, да би се затим, у удобној соби све смејући се, најео ћевапа, док је његов “политички син” драмио по медијима о томе како му је живот озбиљно угрожен. Сада се ти и такви људи наводно разилазе због Космета, јер је један од њих најзад разумео да улазак у ЕУ подразумева губитак јужне српске покрајине, а он у томе није спреман да учествује. Забога!

Али, да се вратимо за историју мизерних петнаестак година уназад. Након што НАТО агресија на Југославију није донела очекивани војни резултат доживела је и потпуни морални фијаско, будући да се претворила у низ осветничких акција против цивилног сектора. У таквим околностима Запад је излаз пронашао у фазној реализацији постављених циљева.

Прва фаза, спроведена изгласавањем Резолуције 1244 УН, омогућила је НАТО-у да сачува образ и промовише војну победу, с обзиром да је јавно прокламовани војни циљ, удаљавање српских војних и безбедносних структура са Космета, био остварен, а европским чланицама алијансе да избегну суочавање са озбиљним правним, политичким, медијским и другим проблемима у које су запали када се оно што је најављено као рутинска интервенција одужило у злочиначко бомбардовање бројних цивилних циљева.

Главни политички циљ, стварање независне државе Косово, остављен је за другу фазу и његова реализација отпочела је тзв. Ахтисаријевим планом, чему је претходило уклањање са власти Слободана Милошевића. Овај план, не представља ништа друго него наставак војне агресије политичким средствима, и стога се једноставно не осврће на одредбе Резолуције 1244 које Србији гарантују територијални интегритет, већ полази од, у међународним односима и правном поретку, до сада невиђеног начела, да је једна држава (Србија) заувек изгубила право на своју територију (Косово), зато што, наводно, није добро поступала према већинском становништву (Албанцима). Узимајући ову бесмислицу као аксиом (истину која се не доказује, нити се доводи у сумњу) Ахтисаријев план предвиђа неколико корака које Косову треба да омогуће да из фазе тзв. надгледане независности дође до статуса правно легитимне и признате државе. Ни један од тих корака нема упориште ни у теорији, нити пракси међународног права, али то није превише сметало његовим протагонистима. Они су овај документ изнели пред Савет безбедности желећи да му тако дају извесни правни легитимитет. Али нису успели.

Захваљујући колико пријатељској толико и принципијелној подршци Русије и Кине, влада Војислава Коштунице, спречила је усвајање овог документа у СБ УН и тиме га, са аспекта међународног права, практично учинила безвредним.

Али, били су то дани када је Запад међународно право тумачио и третирао како му се прохте, па је неуспех у УН компензовао формирањем некакве „Међународне управљачке групе за Косово“ која је кренула у једнострано спровођење надгледања тзв. косовске независности, предвиђене одбаченим Ахтисаријевим планом. А и Коштуница је убрзо нестао са политичких позиција које су могле ометати ове процесе. Појавио се Тадић и његова издајничка клика.

Тешко је побројати све антисрпске потезе Бориса Тадића и његовог режима, али по статус Космета, свакако најтеже последице је имало практично одустајање Србије од водеће улоге УН и пренос надлежности на институције ЕУ. На овај начин Србија се практично одрекла Резолуције 1244, која јој је гарантовала суверенитет над Косовом у корист Ахтисаријевог плана, који јој тај суверенитет узима у замену за права на локалну самоуправу ентитета.

Управо овај део Тадићеве политике нападао је Николић у предизборној кампањи, најављујући да ће ако победи инсистирати на враћању косовског питања у УН и пуној примени Резолуцији 1244 као једином званичном документу за решавање статуса Космета. И победио је. А онда је „заборавио“ сва предизборна обећања и дао пуни допринос да се гутање слузаве „косовске жабе“ кроз уско грло српског народа одигра што брже и ефикасније. Лично ју је намазао шлагом званим „Платформа“, лично је претио и уцењивао лидере са севера Космета, лично обмањивао грађане Србије…

Сада би опет да све то „заборави“. И да се „присети“ како ћемо се Косова морати одрећи уласком у ЕУ. А он у томе не жели да учествује, дабоме. У то име и ми би требали да заборавимо све оно што знамо. (А знамо да сваки издајник мисли како се увек лако може вратити међу патриоте). И да срећни ускликнемо – И ПРЕДСЕДНИК ЈЕ УКАПИРАО …

Лепим плавушама се извињавам, свака сличност је сасвим случајна.

Извор: Корени