Председник САНУ, Информер и подаништво

Драган Вучићевић, челник Информера, који не крије свој крајње апологетски однос према постојећој власти, разоткрио је у тексту „Будућност је најскупља српска реч а не Косово“ сву хипокризију јавног делања председника САНУ Владимира Костића. На први поглед, он је поклоник либералног индивидуализма, пошто до досаде понавља тезу да је Академија скуп „уклетих индивидуалаца“ који као такви могу наступати само у своје, али не и у име институције чији су чланови. Они не могу, каже он, саопштавати своја заједничка или већинска саопштења о крупним проблемима нашег друштва, јер Академија није политичка партија.

Помислило би се да је реч о идеолошко-политички неутралном интелектуалацу који стоји на подједнакој дистанци и од власти и од опозиције. Завршне Вучићевићеве реченице, међутим, демаскирају председника као бога Јануса, бога са два лица: једно од њих је наводно оно које нам саопштава његово лично становиште о друштвеним проблемима, а друго оно које нам сведочи да су његова лична мишљења на прикривен начин у тесној спрези са овдашњом влашћу.

„Има право председник САНУ, вероватно највећи живи српски интелектуалац, доктор Владан Костић, будућност је најскупља српска реч. Будућност а не Косово.“ Није овде само реч о Костићевом односу према Косову (који се подудара са Вучићевићевим), већ о похвали какву до сада није добио ниједан наш председник Академије од оних који су ступили у безрезервну службу власти (чак ни у Брозова времена). Колико је мени познато, академик Владимир (или Владан, како га од миља зове поменути новинар) Костић није се  дистанцирао од до сада незабележених уздизања у небеса његове личности чији је аутор „познат“ по своме „толерантном“ односу према другачијим мишљењима “уклетих индивидуалаца“. Такве врсте похвала, нажалост, не уздижу већ срозавају углед САНУ.

Сада постаје потпуно јасно зашто председник САНУ посматра Академију као пуки конгломерат појединаца а не и као установу која се свуда у цивилизованом  свету третира и као један од главних  критичких стубова друштва чији чланови обзнањују своја саопштења (донета консензусом или већинским гласањем) о неким кључним питањима друштва, ако оцене да је то потребно. Обзнањујући та и таква саопштења, они не губе нимало од властите индивидуалности нити наступају као политичка партија. Напротив, тиме они потврђују аутономност и независност, достојанство и част Академије као институције која почива на примату индивидуалних права. Инсистирајући само на Академији као пуком скупу појединаца који увек наступају у своје лично име а никад и у име Академије као целине, председник САНУ заправо жели да потпуно блокира њен критички потенцијал и да је тако постепено стави у слугерањски однос према власти, јер је он – сада о томе нема дилеме – њен пуки прирепак.

Када је он као председник наше највише интелектуалне установе позвао њене чланове да се изјасне о плагијатима наших високих политичких функционера?  Када је он позвао чланове САНУ да дају свој суд о томе да ли у нашој земљи постоји правна држава са одговарајућом поделом власти, тј. формално-правне гаранције за независност нашег правосуђа, независност која се одређује не фразеолошким паролама већ начином избора чланова највиших правосудних органа? Какав је став заузела наша Академија о критици Венецијанске комисије која се односи на нову реформу нашег судства која би да замени његову досадашњу потчињеност извршној власти на основу принципа „није шија, него врат“? Да ли је овај наводно највећи српски интелектуалац на иоле конкретнији начин изложио критици очити цензорски дух који влада у нашим главним медијима, чиме се ускраћује елементарно право „уклетим индивидуалцима“ да изнесу своја критичка размишљања у њима о негативним феноменима у нашем друштву?

Ту није реч о погледима на свет, супстанцијалним теоријским концепцијама или о идеолошко-политичким питањима у вези са којима се у плуралистичком друштву не може створити иоле шири консензус већ о формално-правним условима неопходним за успостављање нормалног либерално-демократског друштва у којем ће самовоља власти бити ограничена на легалан начин. Свако ко себе сматра критичким интелектуалцем, а посебно академиком, морао би се укључити у борбу таквога типа, јер у вези са тим питањима се може, у начелу гледано, постићи широки консензус.

Оваквом пасивизацијом Академије којој је на челу, Владимир Костић ствара од ње опортунистичку институцију која ће, због свога подаништва,  све више бити излагана презиру не само критичких интелектуалаца, већ и сваке власти, јер ће је свака власт третирати као властито манипулативно средство, а не као критичку инстанцу чијих судова и оцена треба да се плаши.

Велики филозоф Расел као да је мислио на карактеролошки профил људи какав је и господин Костић: „Имамо две врсте морала, једну уз другу: једну коју проповедамо, а не практикујемо,  и другу коју практикујемо а не проповедамо“. Чини се да председник САНУ интелектуалца „који плива против струје“ замењује интелектуалцем погнуте главе, како би стекао благонаклоност власти као власти, дајући свој ум, како би то рекао Вук Караџић,  „под аренду“. Термин интелектуалац не подразумева образовану и стручну личност поткупљену синекурама власти, већ личност са независним мишљењем спремну на ризик екскомуникације из привилеговане елите која друштво води у бездан.

Уверен сам у то да већина наших академика не припада апологетској интелигенцији која се продала за ситну апанажу и за пролазне мрвице моћи које јој додељује власт, већ да тежи да буде достојна слободарских традиција наших великих мислилаца који су прославили Србију у свету. Ако постигну шири консензус о поменутим стварима, ништа их неће моћи зауставити. Њихово критичко деловање као аутентичних академика-интелектуалаца јесте услов свих услова препорода Србије. Србија им то никада заборавити неће!

Aутор је директор Међународне филозофске школе Felix Romuliana

Извор: Данас