Milo i ćutanje Srbije

Šta treba srpska vlada da učini da bi se Milo Đukanović konačno malo smirio, stabilizovao i opustio? Da se samoraspusti? Da ukinemo Srbiju i pozovemo SAD, Britaniju i Nemačku da uspostave okupacione zone? Da li je moguće da neko sa takvim iskustvom u politici i tolikim decenijama na vlasti može u toj meri biti izbezumljen i nerazumno fokusiran na jednu državu i jedan narod?

Nisam čuo da se zvanična Srbija tokom protekle četiri godine na bilo koji način bavila Crnom Gorom. Gde je sada ona divna konstatacija da Srbiju konačno vodi Šumadinac… ? Paranoidni svet teorije zavera dozvoljava jednom premijeru, nezavisne evropske države koja je na pragu NATO i najbliže od ostalih evropskih parija članstvu u EU, da neprekidno javno istupa sa tvrdnjama koje su toliko besmislene, ograničene i nadahnute mržnjom da više ne izazivaju gađenje već podsmeh.

Đukanoviću je čas stalo da svetu objasni kako u Crnoj Gori nema ni levičara ni antiglobalista, da nema Crnogoraca koji nisu za DPS i militaristi, već su svi deo jedne zavere u kojoj su stranke, nevladine organizacije i Srpska pravolsavna crkva eksponenti Srbije i Rusije u borbi protiv NATO-a (evroatlantske budućnosti Crne Gore).

Srbija je vojno neutralna. U Srbiji od 2000. nema zvaničnika koji na bilo koji način radi protiv NATO-a. Štaviše, Vojska Srbije reformisana je po ugledu na Severnoatlantski savez. Šta postiže Đukanović grdeći crkvu kojoj pripada velika većina građana Crne Gore? Postoji li makar jedan evropski političar, od pada nacističke Nemačke do danas, koji na ovaj način napada jednu legalnu versku zajednicu. U kojoj još modernoj državi socijalistički premijer kao najvažniji cilj svoje partije navodi osnivanje nacionalne crkve?

Kakav je pogled na prošlost Mila Đukanovića? Govori o ukidanju Crnogrske pravoslavne crkve posle Prvog svetskog rata? Takva crkva nikada nije postojala.  Osmanske vlasti ukinule su 1766. Pećku patrijaršiju pa su u raznim srpskim krajevima ostaci crkve imali različit nivo samostalnosti. Ipak jedinstvo srpske crkve nikada nije došlo u pitanje, baš kao ni politička težnja za ujedinjenjem. Ujedinjenjem ne u „Jugoslaviju“ već u jednu srpsku državu. Tako su mislili i radili  Sv Petar Cetinjski, Njegoš, kralj Nikola… To svi znaju, a znao je i Đukanović kada je 1990. javno govorio  o srpskim korenima Crnogoraca.   Crna Gora se 1918. priključila Srbiji odlukom skupštine koja je legitimnije i u većoj meri demokratski bila iazbrana nego bilo koja ranija. Mnogo je poštenije bilo stupanje Crne Gore u sastav Srbije (u čijem je krilu i nastala u 15. veku) nego ovo sadašnje uključivanje NATO-u.

Tokom prethodnih dana, nakon što je Đukanović u jednom intrevjuu izneo ovakve nerazumne, šovinističke stavove, nije usledila reakcija Srbije. Đukanović je u istom intevjuu pohvalio Vučića i njegovu promenu politike. Izgleda da je Vučić zadovoljan kada ga pohvale, u kakvom god to bilo kontekstu. Mrze njegov narod, crkvu i državu a njega visoko cene? Moć njegove stranke i njegova karijera bili su, uostalom, u usponu uvek kada je Srbiji išlo loše. To je dakle stari radikalski refleks. Važno je da je on dobar,  a što Srbe obespraljuju u Crnoj Gori, što vređaju, satanizuju i progone pravolsavnu crkvu, što govore neistine o Srbiji… Njega, ni Tomislava Nikolića, koji je sa Filipom Vujanovićem neki dan prisustvovao istom samitu, nije mnogo briga.

Ostaje činjenica da Milo Đuaković drži Crnu Goru kao taoca i da na njenoj trajnoj podeli i nesreći zasniva svoju vlast. Treba reći da se, nažalost, Srbija odavno pomirila sa svojim porazima i neuspesima. Đukanović je zahvaljujući slabostima, korupciji i bezidejnosti srpskih političara ključno uticao na stvaranje SR Jugoslavije i Državne Zajedice SCG. Onda se na njih žalio, borio se protiv njih i to bez mandata građana Crne Gore. Crna Gora je danas okrenuta prošlosti, koliko god imala sreće sa Velikim silama, turistički prihodovala zahvaljujući Arpaskom proleću… Danas je prema relevantnim istraživanjima raspoloženja javnosti, za nezavisnost opredeljeno četiri procenta građana sa pravom glasa manje nego pre deset godina.

U Srbiji, čiji su političari izdali srpski narod u Crnoj Gori, podsticali ga da brani Đukanovićevu državnu zajednicu od njega samog, raspoloženje je potpuno drugačije: dve trećine građana ne želi bilo kakvu zajedničku državu. To je Đukanovićev uspeh.  On nije slomio srpstvo Crne Gore, njega su privremeno suzbili NATO, SAD, Britanija, Nemačka, Albanci, Bošnjac, Hrvatska… Uprkos tome Srba je na prošlom popisu, koji je kasnije falsifikovan bilo više nego  2003. (oko 34%),  za deset godina moglo bi ih biti i 51%… Problem je u Srbiji čije vođe u svom neposrednom susedstvu već decenijama tolerišu  tiranina koji krši naroda prava.

Kada bi srpska vlada protiv Đukanovića primenila 10% mera koje EU primenjuje protiv političara kakav je, recimo, Viktor Orban, siguran sam da bi Crna Gora pošla putem demokratizacije. Bilo bi to dobro za Crnu Goru pa makar i SDP došao na vlast. Za Srbiju bi već i prekid decenijskog ćutanja i samoponižavanja bio u daleko u većoj meri lekovit.

Izvor: Napredni Klub